Геополитичка шаховска табла или шта после пада Сирије?

Како се десило да режим који је 13 година одолевао непријатељским дејствима падне за 11 дана и зашто је прерано износити закључке ко је највећи губитник, а ко добитник окончања владавине породице Асад?

Муњевит напад побуњеника окончао је 50-годишњу владавину породице Асад. Вест је прослављена на улицама Дамаска, али је и многе забринула. Још од почетка грађанског рата, Сирија се поделила по етничким и верским границама. У централним областима Сирије где доминирају сунити, завладали су екстемисти из групе Хајат Тахрир ел Шама (ХТШ). Северозападне делове земље контролише протурска Сиријска национална армија (СНА), док североисточне делове контролишу Курди преко своје организације, Сиријског демократског фронта (СДФ). Остатак државе, тј. западне делове земље који се протежу од Дамаска до Идлиба контролисале су Асадове снаге, све до момента када је проглашено примирје између Изреала и Хезболаха.

ДРУЗИ-ТАМПОН ЗОНА У ИНТЕРАКЦИЈИ СА ИЗРАЕЛОМ

САД и ЕУ су покушале, парадоксално, да спрече ширење сукоба на остатак Блиског истока и да омогуће Израелу да консолидује своје војне капацитете. У тренутку потписивања примирја, припадници ХТШ-а су кренули у свеобухватну офанзиву и за свега 11 дана успели су да сломе отпор Асадових снага. Јединице ХТШ су успоставиле контролу и над западним деловима земље, укључујући и лучке градове Латакију и Тартус. Унутар самог ХТШ постоји фракционашка подељеност. На југу делују две групе, Сиријска слободна армија и тзв Јужна оперативна соба које су условно у савезу са ХТШ-ом. ССА, коју подржавају САД, успела је да се из војне базе Ал-Танф, која се налази на јорданској граници, прошири све до Палмире и дела Дамаска. Друга половина Дамаска је под контролом Јужне оперативне собе која, са аспекта исламског фундаментализма, представља „непринципијелну“ коалицију између сунита и Друза. Пошто се њихов оперативни домен граничи са Израелом, било је неопходно да се укључе и локални Друзи који би чинили неку врсту тампон-зоне у интеракцији са Израелом. Међутим, поставља се питање како се Сирија нашла у оваквој ситуацији, зашто је Асадов режим пао у року од 11 дана, ако знамо да је успевао да се одржи готово 13 година, упркос грађанском рату. Постоји мноштво теорија о томе зашто је дошло до наглог колапса режима у Дамаску. Сирија је етнички, верски и политички високо хетерогена земља, тако да и фракције које су извеле „феудализацију“ Сирије (по неким проценама, у овом тренутку на територији Сирије делује око 38 фракција), могле би исто тако да се додатно фрагментизују и да ступе у међусобне сукобе.

АРАПСКА ПОСЛА

Оно што је неспорно јесте да је режим годинама био изложен оштрим санкцијама, ракетиран и бомбардован од стране израелске авијације. Међутим, упркос дејствима руске и сиријске авијације, копнене снаге сиријске војске нису биле вољне да пруже ни минималан отпор. Сумња се да су обавештајне службе Запада, Турске и Израела куповале сиријске генерале и високе званичнике, што је допринело да се војска убрзано истопи. Ова претпоставка се базира на чињеници да је, због санкција и сиромаштва, просечна плата сиријског генерала износила свега 40 долара месечно, док су, примера ради, борци ХТШ-а добијали 2000 долара. С друге стране, постоји мишљење да Сиријаце и друге арапске нације карактерише одсутство политичке и државотоворне свести. Иако Арапи имају дугу историју и традицију, арапске државе, као такве, су савремени, постколонијални феномени и њихове институције болују од недостатка историјске утемељености. Такође, постоји и проблем идентификације и поистовећивања режима, тј. конкретне личности са државом. Када размишљамо о овом проблему, ваљало би да укажемо на један текст који је покојни Мирослав Лазански писао у предвечерје пада Гадафијеве Либије. Наиме, присталице Гадафија су биле сатеране у граду Сирт, при чему и они који су у том граду подржавали пуковника су у року од неколико дана престали то да чине. То не би била посебно занимљива чињеница да већину опозиционих паравојних формација нису чиниле његове дојучерашње најватреније присталице. ,,Исти људи који су Гадафију клицали на Зеленом тргу у Триполију сада му на истом месту изричу смртну пресуду“. Како Лазански закључује -,,арапска посла“.

ЕФЕКТИ СИРИЈСКЕ КРИЗЕ

Када се нека држава, попут Сирије која се налази на важној географској, саобраћајној и стратешкој раскрсници, нађе у оваквој ситуацији, сваки облик нестабилности ће нужно произвести последице које ће се одразити на интересе регионалних играча. Ефекти сиријске кризе би на разне начине могли да утичу на положај и улогу заинтересованих страна на Блиском истоку и зато треба детаљно анализирати позицију сваке од ових сила у новим геополитичким околностима. Више од деценије, Иран је био одлучујући фактор у сиријском грађанском рату. Он је покушао на разне начине да одржи Асада на власти, са намером да створи копнени коридор како би се директно повезао са својим проксијем у Либану. Без овог коридора тзв. „шиитског полумесеца“ који је, донекле, упоредив по геополитичком значају са Сувалским коридором, Иран не би могао да помаже Хезболаху и да пројектује моћ коју тренутно има. Међутим, значај коридора је много шири од тога. Он има улогу и као противтежа сунитским силама, УАЕ, Саудијској Арабији, Катару и Турској, јер се протеже од Персијског залива до Средоземног мора и на тај начин онемогућава њихово повезивање.

ИРАНСКА ГЕОПОЛИТИЧКА РАЧУНИЦА

Такође, у циљу одвраћања Израела, Ирану би Сирија послужила као нека врста крајине, тј. као земља која би била део потенцијалне иранске верзије А2АД ракетног штита. Другим речима, Иран не би могао да буде регионална сила без Сирије. Међутим, 7. октобар и почетак рата у Гази представљају важну прекретницу. Док је Израел бомбардовао положаје Хезболаха и док су Хути били изложени непрекидним нападима САД и Велике Британије због блокаде мореуза Баб Ал-Мандаба, Иран је био приморан да своје ресурсе преусмери у корист својих проксија и самим тим, није био у стању да се посвети Сирији и Асадовом режиму као раније. Постоји још један разлог зашто је Сирија важан део иранских геополитичких рачуница. За Иран је од стратешког значаја изградња нафтовода Иран-Сирија који би се кретао од Ирана, преко Ирака и Сирије, до Европе. Сирија у овим плановима заузима важно место као транзитна земља. Функција овог нафтовода је, пре свега, геополитичка. Он координира са иранским плановима о „шиитском полумесецу“, и онемогућава енергетску експанзију заливских држава и сузбија намере Турске да се позиционира као чвориште гасовода заливских монархија. Међутим, тренутна ситуација у Сирији компликује планове Ирана око изградње нафтовода.

ДИНАМИКА ОДНОСА ЕРДОГАНА И АСАДА

За разумевање актуелне сиријске кризе неопходно је анализирати понашање Турске. Спољну политику Турске карактеришу четири основна вектора који проистичу из њених историјских искустава и које Турска користи зависно од ситуације и тренутне моћи. Први вектор спољне политике можемо окарактерисати као пантуранизам, којим Турска покушава да се прикаже као „центар туранства“ кроз истицање свог предисламског, етнички турског идентитета. Овај вектор је усмерен ка другим туранским народима, нарочито на простору од Закавказја и централне Азије, до средишњих делова Сибира и западних граница Кине. Други вектор спољнополитичког деловања можемо назвати атлантистичким или еврофилским који црпи историјски легитмитет из Ататурковог наслеђа, где Турска покушава, кроз чланство у НАТО и потенцијално чланство у ЕУ, да оствари утицај на Балкану и да сузбије Грчку као главног регионалног ривала. Трећи вектор је панисламизам и он се заснива на чињеници да су османски султани од 16. до 20. века били и халифи. Турска покушава да се представи као водећа сила у сунитском свету. У том контексту је занимљива динамика која је постојала у односима између Ердогана и Асада, која се кретала од тога да су обојица ишли на заједничка летовања до тога да је управо Ердоган допринео паду Асадовог режима.

ПАНИСЛАМИЗАМ КАО ПРОТИВТЕЖА „ШИИТСКОМ ПОЛУМЕСЕЦУ“

Док су били у добрим односима, Ердоган и Асад су планирали да формирају тзв. „блискоисточну шенген зону“ која се савршено уклапала у турске панисламистичке планове. Такође, панисламизам је битан као противтежа „шиитском полумесецу“ јер Турска себе доживљава као једину силу која је способна да окупи све сунитске државе у циљу пресецања „полумесеца“ и сламања иранског утицаја у региону. Последњих година Асад је покушао да се отргне из иранског загрљаја тако што је радио на побољшању односа са УАЕ и Саудијском Арабијом, што је кулминирало августа 2023. године када је Сирија примљена назад у чланство Арапске лиге. Четврти и последњи вектор је неоосманизам и он, по мишљењу оријенталисте др Дарка Танасковића, представља најважнији и најфреквентнији вектор Ердоганове спољне политике који се савршено поклапа са претходим панисламским вектором. Када размишљамо о неоосманизму занимљива је једна анегдота; када су снаге ХТШ-а заузеле Алепо, Ердоганова ћерка је на друштвеним мрежама објавила слику турске заставе која се вијори над Алепом уз коментар, како је наступило време обнове османског царства и како је Алепо поново постао османски град.

КЉУЧ РАЗУМЕВАЊА-ГАСОВОД КАТАР-ТУРСКА

У целокупној турској геополитичкој рачуници, не треба заборавити на фактор Курда, можда највећег изазова са којим се суочава модерна Турска, чије важно упориште представља североисточни део Сирије. Турска никада неће дозволити формирање курдске државе, чак ни државоликог ентитета, јер би таква творевина радила на дестабилизацији држава насељених Курдима, укључујући и саму Турску. Сматра се да је један од узрока грађанског рата било Асадово одбијање 2009. године да се прикључи пројекту гасовода Катар-Турска. Гасовод Катар-Турска би се простирао од Катара, преко Саудијске Арабије, Јордана и Сирије, до Турске и даље, ка Европи. Циљ гасовода је диверсификација рута испоруке гаса и ослобађање Европе зависности од руских и иранских енергената. Овим гасоводом, заливске државе су покушале да консолидују утицај Савета за сарадњу у Заливу на глобалим енергетским тржиштима. Такође, Турска покушава да искористи гасовод како би ојачала свој положај на међународној сцени. Дешавања у Сирији дала су додатни ветар у леђа плановима о изградњи гасовода, чиме су иранска настојања о изградњи нафтовода дефинитивно доведена у питање.

ТАКТИКА СПАЉЕНЕ ЗЕМЉЕ

Што се тиче Израела, његова геополитичка доктрина и деловање спрам сиријске кризе се у великој мери поклапа са турским плановима. Међутим, често се губи из вида да Израелу, заправо, не би нужно одговарало да се Асад уклони са власти. Иако је Нетанјаху поздравио пад Асадовог режима, треба напоменути да се, као последица промене власти, створио „стратешки вакуум“ који би могли да попуне џихадисти из редова ХТШ-а. Са израелске тачке гледишта Асадова Сирија јесте претња, али би сунитски екстремисти представљали још већу опасност. Како би спречио војно етаблирање нове џихадистичке власти, Израел спроводи тактику „спаљене земље“ тако што непрекидно бомбардује војне базе и аеродроме широм Сирије. За то време, израелске копнене снаге изводе офанзиву из правца Голанске висоравни, успеле су да заузму врх планине Хермон и тренутно се налазе на 27 км од Дамаска. У међувремену, израелска авијација је елиминисала остатке сиријске морнарице. Израел би могао да искористи пометњу у Сирији да се обрачуна са Хезболахом и Хамасом, јер је испорука иранске логистичке помоћи до даљњег онемогућена.

ИЗРАЕЛСКИ ДИЈАГОНАЛНИ КОРИДОР

У читавом фракционашком шаренилу, једини потенцијални савезник Израела биле би курдске Сиријске демократске снаге које уживају подршку САД. Уз помоћ САД, Израел би могао да створи дијагонални коридор који би се простирао од Голанске висоравни, дуж источне границе Сирије до области под контролом СДФ. Са геополитичке тачке гледишта, овај коридор би деловао у савршеној хармонији са турским панисламским и неоосманским спољнополитичким векторима. Ирански „шиитски полумесец“ би се нашао под сихронизованим ударом Израела и Турске. Иако делује необично, поготово ако знамо какву је реторику Ердоган користио против Израела и Нетанјахуа у контексту рата у Гази, постоји пузајућа сарадња између Турске и Израела. Упркос томе што су захладнели трговински односи, нафта преко Турске и даље долази до Израела. Међутим, постоји још један моменат који је битан у релацији Анкара-Тел Авив. Дугорочно, постоји намера да се израелска „дијагонала“ повеже са турском зоном утицаја на северу Сирије како би се реализовао пројекат гасовода Катар-Турска.

2015 - ПРЕКРЕТНИЦА У ПОСТХЛАДНОРАТОВСКОЈ ЕРИ

За разлику од претходних држава које можемо да класификујемо као регионалне силе, Русија представља светску силу и зато је њен геополитички приступ Сирији сложенији. Када су руске снаге започеле војну операцију у Сирији, 2015. године, то је представљало праву прекретницу у постхладноратовској ери. Након распада СССР, Москва је радила на томе да поврати изгубљени статус и утицај на међународној сцени. Сирија је била симбол тог процеса; то је прва руска војна интервенција ван постсовјетског окружења. Наиме, Русија је и раније војно деловала, али искључиво унутар совјетске сфере, па је у Вашингтону перципирана као регионална сила. Мењајући ток грађанског рата, Москва је доказала да може да утиче на кретања великих глобалних криза. Недавни пад Асадовог режима, који је опстао само захваљујући руској интервенцији, представља још једну прекретницу. Ангажовање Русије на Блиском истоку је ојачало њен углед у региону. Кључне силе, Саудијска Арабија, Турска, Иран, па и Израел, почеле су да препознају Русију као важног играча у расподели моћи. Формирање ОПЕК+ је омогућено жељом Ријада да се приближи Москви. У тренутку када је Русија постигла свој постсовјетски врхунац, међународни пејзаж се променио.

МОСКВА ГУБИ СТРАТЕШКУ ПРЕДНОСТ

Период након Хладног рата, у којем је статус велике силе представљао флуидну и флексибилну категорију, распао се у свет променљивих и несталних савезништава. Данашњи међународни поредак се вратио на позиције из времена Вестфалског мира 1648. године, када су идеје националних држава и интереса стављене на пијадестал политичких вредности на уштрб значаја неких ширих савезништава и коалиционалних партнерстава. Смањена активност Русије у Сирији је пример ове промене. Због рата у Украјини, Москва је изгубила ранију стратешку предност, јер је данас готово немогуће осигурати дугорочне добитке кроз војни успех. Способност брзог прилагођавања новим околностима САД су научиле на тежи начин, кроз напуштање Авганистана 2021. године. Русија се сада суочава са сличним проблемом. У међувремену, руске снаге се ужурбано повлаче из базе у Кобанију. Руски стратези стрепе шта ће бити са војним аеродромом у Хмејмиму и са поморском базом у Тартусу. Са ограниченим ресурсима, тренутна ситуација наводи Русију да редефинише свој геополитички приступ Блиском истоку. Досадашње руско присутство у Сирији може се објансити намером да се спречи изградња споменутог гасовода Катар-Турска. Изградња гасовода није само у интересу регионалних блискоисточних сила. САД и ЕУ су такође подржавале реализацију овог пројекта како би се Европа ослободила зависности од руског гаса. Својевремено је Александар Дугин изјавио да је енергетика најјаче руско геополитичко оружје и зато је неопходно да Русија очува монопол који има у снабдевању Европе гасом и осталим енергентима. Став према гасоводу Катар-Турска је утицао на зближавање Русије и Ирана и на њихово координисано деловање на простору Сирије и шире, на Блиском истоку.

НЕ БРЗАТИ СА ЗАКЉУЧЦИМА

Из свега наведеног можемо да закључимо да је Турска највећи добитник промене режима у Сирији, док је Иран највећи губитник. Међутим, ако пажљиво анализирамо све могућности, то не мора нужно бити тако. Иако је позиција Ирана као регионалне силе доведена у питање, то ипак може да буде само краткорочно а не трајно стање. Наиме, као што смо навели, Сирија тренутно пролази кроз процес „феудализације“. На њеној територији делује око 38 фракција са различитим идеолошким, верским и геополитичким опредељењима и циљевима. Иран може да покуша да се повеже са неком од фракција, са намером да ревитализује сиријски део „шиитског полумесеца“ кроз једну осовину коју би чинили локални „Хезболаси“. Да би их придобио, Иран може да игра на карту анти-израелских и пропалестинских осећања и да постане њихов главни снабдевач муниције, оружја и других потрепштина. Већина аналитичара сматра да је Турска највише профитирала падом режима у Дамаску. Међутим, ту морамо да обратимо пажњу на неке детаље. Рушењем Асада отворила се пандорина кутија што се тиче безбедности у региону Блиског истока.

НЕПРЕДВИДИВОСТ ЕКСТРЕМИСТА

Турска, по свему судећи, стоји иза организације ХТШ-а и њеног лидера Џоланија. Оно што знамо о поменутој организацији јесте да се састоји од ребрендованих бораца Ал Каиде коју су САД и Турска 2017.године формирале и наоружавале. Међутим, искуство нам показује да су исламски екстремисти непредвидиви и да су се, временом, окретали против својих спонзора. Зато у наредом периоду можемо да очекујемо пораст терористичких напада на простору од Турске до центалне Азије. Турска је од свог суседа направила „буре барута“ што и није много мудро ако знамо да сама има хроничне проблеме са тероризмом и курдским сепаратизмом. Однос између САД и Турске већ годинама оптерећује питање Курда. Наиме, Курди су главни амерички играч у региону и недавно је амерички сенатор Линдзи Грем изјавио да САД неће допустити Турској да елиминише снаге СДФ-а и да ће јој увести санкције ако покуша било шта у том правцу. Питање панисламског или неоосманског спољнополитичког вектора треба тумачити само у контексту односа са другим муслиманским државама. Наиме, сем Катара и то из наведених економских разлога, на Турску се гледа са подозрењем како у арапском тако и ширем, исламском свету. Амбиције Турске далеко превазилазе њене могућности и доводе је у сукобе са интересима других потенцијалних сунитских хегемона, са Египтом, Саудијском Арабијом, УАЕ, па и шире, са Индонезијом.

ИЗРАЕЛСКИ РУЛЕТ

Попут Турске, и Израел се суочава са сличним проблемима. Асадова Сирија је представљала изазов Израелу, пре свега, јер је Иран користио за допремање муниције, оружја и оруђа Хезболаху и Хамасу. Међутим, Асадовим одласком појавила се нова опасност. Иако је организација ХТШ производ америчких обавештајних служби, непредвидивост њених вођа представља главни проблем, како за Турску тако и за Израел. Зато израелска авијација ових дана активно делује, јер покушава да искористи период „интеррегнума“ како би додатно онеспособила војне капацитете потенцијалног непријатеља. Опасност би била далеко већа ако би Иран успоставио заједнички језик са неким од фракција и усмерио у неком анти-израелском правцу. Ако се вратимо на план о стварању дијагоналног коридора, видећемо да и ту постоје многи недостаци. Коридор би се простирао дуж источне границе Сирије, међутим, ти крајеви су слабо насељени, па би његово одржавање стварало велике логистичке проблеме. Исто тако, САД не би дозволиле претерано повезивање Израела са СДФ-ом, јер би на тај начин угрозиле односе са Турском. САД покушавају да балансирају између Турске и Курда, не дозвољавајући ни једнима ни другима претерану војну и стратешку доминацију, тако да Израел не може да очекује да ће успети у намери да се повеже и ојача позиције СДФ-а.

СУДБИНА РУСКИХ БАЗА

Још увек је неизвесно да ли ће се Руси повући из својих база. То питање није скинуто са дневног реда, мада су руске власти, у међувремену, успоставиле контакте са ХТШ-ом, као и са представницима сиријске опозиције коју подржава Турска. Могуће да ће Русија да призна нову власт под условом да се њено војно присутство не доводи у питање. Ако се и повуку, они би у Либији могли да пронађу ново упориште, вероватно на територији коју контролише фелдмаршал Хафтар. Један од важнијих геополитичких циљева Русије, још од времена Петра Великог, јесте излазак на топла мора и зато је тешко замислити да би Русија тек тако напустила Средоземље. Што се тиче енергетске геополитике, гасовод Катар-Турска не представља изазов као раније. Након почетка рата у Украјини, ЕУ се, у великој мери, одрекла руског гаса и прешла је на увоз течног гаса, углавном из САД, али и из Русије, јер течни гас не подлеже санкцијама.

САБОТАЖА ИЗГРАДЊЕ ГАСОВОДА

Ако би се изградио гасовод Катар-Турска, он не би кључно утицао на руску економију, јер и Русија активно ради на изградњи нових гасовода ка Кини, Индији и Ирану. Међутим, велико је питање да ли ће радови на гасоводу отпочети, с обзиром да се Сирија, као транзитна земља, налази у хаотичном стању. Попут Ирана, и Русија би могла да искористи фракционашку подељеност како би сабортирала изградњу гасовода. У овом тенутку, најважнији приоритет Русије је рат који води на својој граници и зато Москва покушава да све своје ресурсе усмери у том правцу. Иако би напуштање Сирије уздрмало њен међународни кредибилитет, треба имати у виду да Русија није у стању да се геополитички растеже као раније, исто тако, хаотично стање у Сирији би изискивало веће напоре и улагања око очувања безбедности војног особља и инфраструктуре. Сирија је постала „врућ кромпир“ и Русија није вољна да га задржи само за себе.