Власник Ле монда никада није одговарао за чињеницу да се на серверу интернет гиганта Free, такође у његовом власништву, чува половина педопорнографских садржаја. Али је зато ухапшен власник Телеграма. Зашто? Макрон жели да контролише информације, да уништи алтернативне изворе вести и да има увид у садржаје на телеграму, како би шпијунирао своје грађане. Последице овог хапшења су импресивне. Људи су заиста шокирани у Француској и другде у свету
Пре револуције, француски краљеви су били називани најхришћанскијим – très chrétien –, и чак током владавине Наполеона III (цар 1852-1870), Француска је била сматрана најроманокатоличкијом земљом, заштитницом папства и хришћана у Османском царству. Отварање и затварање Олимпијских игара у Паризу приказују антихришћанске вредности и чак се сматрају исмевањем Христа. Каква је религиозна слика савремене Француске?
Француска је једна од најстаријих нација у Европи. Њено рођење је непосредно повезано са крштењем Хлодовеха, првог краља Франака 496. године. Стога је Француска једна од најстаријих хришћанских нација и одувек је сматрана за одлучну одбрану хришћанства. Ова држава је чак понела и назив “најстарије кћери Цркве” (од 16. века улази у употребу овај назив Fils aîné de l'Église), и заиста је имала посебну улогу у одбрани прогоњених хришћанских заједница у туђим земљама. Католицизам је у великој мери био један од заједничких садржалаца историје Француске. Помислите на неке од најзначајнијих француских историјских личности попут Карла великог, Луја IX Светог (1214-1270), Јованку Орлеанку, Блеза Паскала, Пола Клодела (писца и дипломате +1955), Светог Винсента де Пола (+1660), Свету Терезу од Лисјеа (+1897), Шарла де Гола, Франсоа Моријака (1970)… сви они су били познати по њиховој католичкој вероисповести. Ипак, од Француске револуције и посебно након демонстрација маја 1968. Француска је полако али сигурно одсечена од свог хришћанског корења. Под маском изградње секуларне државе француске елите, било са левице или са деснице, заправо су стварале једну антихришћанску државу. У томе су им посредно помогли бискупи католичке цркве у Француској који су се предали обновљенству (aggiornamento) Другог Ватиканског концила. Мислили су да ће ако постану прогресивнији и ближи протестантској теологији ојачати цркву и задобити нове чланове. Међутим, десило се управо супротно. Сукцесивно, од 1960их католицизам је изгнан из француског друштва. И оно што је само две генерације раније било незамисливо постало је данас нормални начин мишљења и делања (мејнстрим). Укупна делатност културе поништавања (кансел култура) и вокизма одразила се на кључни стуб француског друштва. Данас је уобичајеније рећи „срећни празници” него „Срећан Божић”. Ускршњи празници су постали “пролећни празници”. Млађа генерација Француза би имала тешкоћа да разликује калуђерицу и муслиманку која носи хиџаб. Више нису упознати са Библијом, нити са учењима Цркве или са културном димензијом католичке конфесионалности. Не знају за Бога.
После Другог светског рата око 90 одсто Француза су себе сматрали за (римо)католике, а данас се процењује да их је 40 до 50 одсто, а само 5 до 10 одсто се сматрају практикантима.
То је мрачно доба за хришћане у Француској. Антикатоличка елита има осећај да је већ победила. Хришћанство се исмева на телевизији, богохулило се на Последњу вечеру током Олимпијаде (на отварању), а цркве се вандализују и скрнаве. Министар унутрашњих послова признаје да се у просеку нешто више од две цркве свакодневно скрнаве. Француска је постала агностичка држава са изражено антикатоличком елитом и растућом и брзо ширећом муслиманском заједницом.
Упркос овој злокобној слици религијског пејзажа постоји, наравно, и зрно наде. Многи у католичкој заједници су схватили шта се дешава. Они имају мање поверења у политичаре који их изнова издају. Предузимају иницијативе како би унапредили сопствене школе и њихове медије и сада су више политизовани (политички организовани) него раније. Још увек не причамо о последњим Мохиканцима, јер је преостала снажна заједница неколико милиона католика. Они су свесни да, уколико не делају брзо, може доћи до нестанка католичанства у Француској. Прошле године, после дуго времена у Француској, број крштења је порастао за 30 одсто. Људи почињу да се враћају цркви, поново откривају католичку веру и хришћанско наслеђе. Млађе и динамичније заједнице жању плодове ове обновљене потраге за Богом. Традиционалистички покрет (који не практикује модерну мису и чија је литургија, иако другачија, суштински блиска византијској) има снажан пораст и привлачи пуно младих Француза. Традиционалисти дају све више свештенства и монаштва и сматра се да би већ у следећој генерацији до половине француских свештеника могло да долази из тих заједница. Ради се о онима који имају традиционалнији и више ‘ортодоксни’ приступ католичкој конфесији, док одбијају модернизам и дух ађорнамента (обновљенства). Прошлог јуна је 20 000 младих римокатолика три дана ходочастило од Париза до Шартра. То је три пута већи број учесника овог традиционалног поклоничког хода у односу на пре двадесет година. Да резимирамо, ситуација је изузетно тешка за хришћане, али они се организују и спремају се да узврате. Још нису рекли своју последњу реч.
Поред хришћанског наслеђа, Француска је позната по својим уметницима и музејима. У том смислу, делује као чудна порука чињеница да су чувене уметничке опере представљене као полупотопљене у реци Сени? Да ли је то повезано са ставом Макрона који је једном рекао „Il n’y a pas de culture Française, Il n’y a pas une culture française, il y a une culture en France et elle est diverse.”?
Емануел Макрон има подељену личност. У једном тренутку ће се хвалити како је имао католички одгој, а у другом ће спроводити антикатоличку и антифранцуску агенду. Многе Французе је шокирала његова изјава да нема француске културе или да историја Француске треба да буде деконструисана. Макрон је „млади лидер” (Young Leader) француско-америчке фондације и он оличава савремену неолибералну, неоконзервативну и проатлантистичку елиту. Он сања о Њујорку и Сан Франциску, а не о Калеу или Бордоу. Радио је као инвестициони банкар за Ротшилде, па су га његови ментори глобалисти, катапултирали у политику. Макрон се залаже за деконструкцију и брисање историје Француске и њене религије. Велики је заговорник целокупног новог друштвеног инжињеринга који долази са америчких универзитетских кампова. Између осталог, оних који се тичу редефинисања тога шта значе мушкарац, жена, породица и друштво. Уверен је да су САД гарант одређеног светског поретка и да је зато свету потребна снажна Америка. Заправо, он је обрнута слика генерала Шарла де Гола, који се борио за слободну Француску и пуно ризиковао да би отаџбину повратио од нациста, а да не постане америчка пудлица. Оно што се десило са хришћанством се у Француској, наравно, прелило и на културну сцену. То је логично. Јер, ако од француске културе изузмете хришћанско наслеђе, не остаје вам много. Модернисти су покушали да попуне празнину провокативношћу, неразумним и недостојним делима, чији резултат је оно што сте могли да видите на отварању Олимпијаде. Верујте ми, још горе стоје ствари са музејима, телевизијом и француским школама. То је програм глобалиста, који желе да деконструишу традиционална друштва и замене их са атлантистичким, индивуалистичким друштвом без традиција, без духовног наслеђа. Желе друштво у коме ништа неће стајати између, с једне стране, појединца и с друге стране, ледене руке државе и раширених пипака међународних корпорација. То није само француски феномен. Погледајте широм западног света. Све нас захвата епидемија друштвеног реинжењеринга и спаљивање наших идентитета. То је нечувено на Западу и може се подвести под културно самоубиство. У Уједињеном Краљевству је још горе, али Француска је још увек на низбрдици. Европске земље, које настоје да пружају отпор, попут Мађарске, Словачке или Србије су на удару глобалиста, који желе да их потчине. Немогуће је реализовати фантазију стварања модерног човека ако он још има дубоке корене, који га везују са прошлошћу и омогућавају му да се прилагоди садашњости и спреми за будућност. Глобалисти желе да нам ишчупају корење како би припремили долазак трансхуманог човека кога ће покретати технологија и култови прогресивизма и сцијентизма. У њиховом свету нема простора за културу, наслеђе и Бога. Желе да поново напишу историју на празном листу папира.
После Другог светског рата, чувени генерал и државник, Шарл де Гол је сачувао француску величину (grandeur) у међународним односима и заједно са другим државницима инаугурисао дириговану, односно економију којом управља влада. Сличну економску политику је имала и Италија све до 1980-их. Како би описали савремену економску политику и резултате по Француску?
Де Гол је био последњи велики француски политичар. Имао је осећај посвећености, умео је да планира и није се плашио да донесе одлуке. Пре свега, волео је Француску, волео је Французе, и његова једина преокупација била је добробит његове земље и његовог народа. Де Голов наследник, Жорж Помпиду, био је банкар Ротшилда. Од тада је све пошло низбрдо. И лево и десно крило спроводили су веома прогресивне агенде и гурали Француску у наднационални загрљај Европске уније, где престаје да буде нација и све више постаје провинција. Не заборавимо да је за Збигњева Бжежинског у књизи The Great Chessboard, Западна Европа глобално амерички протекторат. Одричући се својих дужности као суверена држава, Француска се налази на страшном паду. Француска има другу највећу морску површину на свету, али мора да увози рибу. Француска је некада била технолошка тврђава, развијајући своју нуклеарну енергију, брзи воз TGV, Конкорд... Француска је развијала своје рачунаре и имала једну од најнапреднијих дипломатских и обавештајних мрежа на свету. Сада Француска зависи од високих технологија које долазе из САД-а или Азије. Има национални дуг преко 110% свог БДП-а, а њен буџет стално показује дефицит. Стопа незапослености остаје висока, посебно код млађих генерација, економски раст је успорен, порези су међу највишим у Европи, и упркос томе јавна служба се распада. Француска, која је некада била велики извозник, сада бележи огроман трговински дефицит. И поврх свега, званично има преко 9 милиона сиромашних у Француској. Атлантистичка елита је уништила земљу и поробила је дуговима. Француски универзитети више не припремају инжењере, филозофе, докторе и научнике који су потребни за суочавање са изазовима XXI века. Глобалистички сан се претворио у ноћну мору за Французе, и не треба да чуди што је грађански немир веома висок, као што се видело широм света током протеста жутих прслука или других демонстрација које су постале насилне. Немци кажу Glücklish wie Gott in Franckreich да изразе нечију срећу, али то више није тачно. Француска је постала буре барута.
Током председниковања, Шарл де Гол се повукао из НАТО команде,а централа те организације је пребачена у Брисел. Француска политика према Москви или Блиском истоку се разликовала од америчке. Шта се променило?
Француски новинар и политички мислилац с почетка 20. века, Шарл Морас је предвидео правац кретања у свету. Већ тада је увидео доминацију Америке, демографски раст Африке и нарастајућу силу Азије. Предвиђао је да ће свет бити изван равнотеже (са доминацијом, прим.аут.) појединих суперсила над стотинама милиона људи и мањим нацијама попут Француске. Говорио је да Француска треба да буде предводник мањих нација против империја. Ту улогу је видео за Француску и верујем да је, у овом конкретном случају, био у праву. Позвање Француске није да буде амерички протекторат или европски пајац. Француска има легитимитет велике нације због историје, културе, светског домашаја и због чињенице да поседује атомску бомбу. Ипак, Француска не може да се такмичи са земљама које имају више од милијарде становника попут Кине или Индије. Не може ни да се такмичи против руског или америчког дива. Де Гол је желео да Француска заузме позицију једне независне и суверене државе, која може да разговара са свим земљама, великим и малим. Као мања земља са великом историјом и снагом око 300 милиона оних који широм света говоре француски, она има легитимитет да буде светска сила и предводи несврстане земље које не желе да падну у руке било које империје. Такође, Француска има изузетно снажну дипломатску традицију. Она је жртвовала дипломатско наслеђе на олтар америчког хегемонизма. Французи су навикли да имају везе широм света са сваким политичким, културним или религијским покретом. То је омогућило држави да изгради сопствену дипломатију и да брани интересе на међународној шаховској табли.
Има ли разлика на француској политичкој сцени у погледу рата у источној Европи – Украјини?
Да, Француска је изузетно подељена на ту тему, иако је тиха већина, вероватно на страни Зеленског. Та већина, се, ипак, како рат одмиче, смањује. Да будемо прецизни, француски суверенисти и левичари су против НАТО, против рата или су на страни Русије. Центар углавном подржава Зеленског и Северноатлантски савез. На почетку руске инвазије 2022. (осам година после почетка грађанског рата у Украјини, који је избио 2014.) било је тешко у Француској изнети другачије мишљење у односу на оно које су заступали Емануел Макрон и мејнстрим медији. Две године касније, све више људи не верује званичном наративу и холивудском сценарију о злим Русима против забавних и невиних Украјинаца. Друштвене мреже и интернет су помогле у ширењу других информација и мишљења, о томе шта се заиста дешава у Украјини и утицају тога на светском геополитичком плану. То је могла да схвати француска званична политика. То је засигурно један од разлога због којих Макрон прогања Телеграм. Борба за гушење слободе говора је снажна у Француској и у Западној Европи. Контролу медија француских олигарха и државе, угрозила је чињеница да све више људи податке тражи на Телеграм каналима или независним интернет сајтовима. Током нелегалног бомбардовања Србије 1999. интернет је био у ембриналној фази. Људи нису ишли на мрежу да би потражили неконвенционалне или истините информације. Тако се Запад извукао са флагрантним злочином против човечности. Сада је много теже контролисати наративе, када друштвене мреже и платформе дају отворено информације пре него што мејнстрим медији могу да их обраде, филтрирају и преобликују.
Зато се Французи сада све више питају зашто њихова држава троши милијарде пореског новца да издржава корумпирани режим Зеленског и води рат у коме гину хиљаде младих Европљана. Све више људи желе мир и повратак стабилности. То је трн у оку влади.
Да ли симпатизери још увек верују Меленшону, након парламентарних избора, у којима је привремено направио савез са Макроном?
Жан Лик Меленшон је некадашњи социјалистички сенатор. Лукав је као лисица и зна све трикове политичког мешетарења. Његова база му је опростила удруживање са Макроном, па је он још увек њихов вођа. Он је веома углађен и образован човек. Има снажно утемељену подршку и истовремено је провокативан и уме ‘да подигне атмосферу’ што значи да је противнички камп према њему слабо попустљив. Познаје Макрона и вероватно су постигли некакав споразум. Ипак, за сада, тај споразум није омогућио његовој партији Непокорена Француска место председника владе. Иако је левичарска коалиција око Непокорене Француске освојила друго место по броју гласова, иза Националног окупљања Марин Ле Пен, Меленшонова коалиција Нови народни фронт добила је највише посланичких места (то је због начина избора у Француској) и требало би да буду окосница нове владе. Макрон већ два месеца не поставља владу, што указује на нестабилност и хаотичност савремене француске политичке сцене. Тренутно, Меленшон је спустио лопту и препушта својим сарадницима да воде преговоре, али изгледа да Макрон не жели да да' његовом покрету више, него што они сада имају.
Павел Дуров, Рус, француски држављанин и оснивач ВКонтакте друштвене мреже и Телеграма је ухапшен (па пуштен уз кауцију) у Паризу, под озбиљним оптужбама. Да ли је ово политички мотивисано хапшење и какве могу бити последице?
У питању је 100% политичко хапшење. У западном друштву пуно политике је засновано на лажима и пропаганди (инцидент у Тонкиншком заливу, оружја за масовно уништење у Ираку, геноцид на Косову и у Сребреници...). У претходном периоду било је јако тешко разоткрити лажне вести владе и корпоративних медија. То је тежак задатак и даље, јер је већина људи, још увек, уверена да западне владе не лажу и да телевизија истинито извештава. Међутим, пукотине у информативној контроли су јасне и западне владе и њихови корпоративни савезници више не успевају да у потпуности контролишу медије. Са растом (популарности, прим.аут.) друштвених мрежа, данас је лакше имати објективну информацију. Зато је Павел Дуров ухапшен. Према студији из 2021. коју је обавио Канадски центар за заштиту детета, половина свих педопорнографких слика се чувала на серверима француског интернет гиганта Free. Free припада Ксавијеру Нилу, који је уједно власник Ле монда и снажно подржава Емануела Макрона. Да је Макрон заиста забринут због заштите деце, он би почео са хапшењем г. Нила. Стога, не, талентовани г. Макрон (референца на филм о социопати Талентовани господин Рипли, при. аут.) није заинтересован за борбу против дечје порнографије. Он жели да контролише информације, да уништи алтернативне изворе вести и жели да има увид у садржаје на телеграму, како би шпијунирао своје грађане. Заправо, нисам сигуран да је ово инцијатива француског председника. Могуће је да је он само посредник, који ради за Белу кућу. Време ће рећи. Последице овог хапшења су импресивне. Људи су заиста шокирани у Француској и другде у свету. Ово више није теорија завере. Људи и сами увиђају да западне владе хапсе узбуњиваче, попут Џулијана Асанжа или оне који воле слободу, попут Павела Дурова. Свакодневно нам говоре да смо ‘демократије’ и да су стубови просвећеног друштва слобода говора и људска права, али истина је да Запад опасно клизи са списка демократија и једном ногом се већ укопао у темеље изградње тоталитарног система. Наредних недеља видећемо последице, али се надам да ће г. Дуров остати чврст и да неће попустити узнемиравању атлантистичких аутократа.
Која је Ваша улога у француској политици и у друштву?
Председник сам француске НВО Запад-исток (Ouest-Est). Наша сврха је изградња и јачање веза између Западне и Источне Европе. Ми Европљани, готово сви, припадамо хеленско-хришћанској цивилизацији и делимо исте вредности, културу и традиције. Сваки европски народ је посебан и јединствен, али да би се одупрли глобалистичком ширењу, сматрамо да оно што европске нације имају заједничко треба да буде утврђење које нас штити од културе поништавања, друштеног инжињеринга, корпоративне и државне контроле. Нисмо политичка партија, само желимо да европски народи, од запада до истока упознају једни друге и да цене своје традиције и културе, уместо да покушвају да се утопе у неку врсту глобалног мелтинг понта. Залажемо се за дијалог и учествујемо у многим дебатама на тему суверенитета, Европе, НАТО, и о томе како да повратимо мир на наш континент. Жалосно је гледати хришћане како се међусобно боре на Балкану или у Украјини. Злочин је ако дозвољавамо странцима да дођу, поделе нас и охрабрују да се међусобно боримо. Са демографском плимом Африке и економским растом Азије, ми Европљани би требало да схватимо да нам је цивилизацијски императив да више сарађујемо и боље се слажемо. Не као Европска унија, чије делање почива на антидемократском ауторитаријализму, већ на интелигентан начин, тако да сви европски народи имају добробит. Та сарадња треба да буде заснована на поштовању субсидијарности, суверенитета, љубави и одбрани наших традиционалних хелено-хришћанских вредности. То не значи да би Европа требало да ступи у некакав сукоб цивилизација, већ да боље брани сопствену цивилизацију, у свету у коме велики мастодонти једу изоловане народе, попут мачке која једе миша за доручак. Да би раширили ове поруке ми учествујемо у дебатама и на скуповима, промовишемо културне садржаје, који подвлаче особености и богатства европских народа. Такође, организујемо хуманитарне мисије. Имали смо неколико хуманитарних мисија у Донбасу, али смо помогли и Србе на Косову и Метохији. Ускоро покрећемо нову хуманитарну акцију у Пољској. Желимо да делујемо и да причамо, а не само да смишљамо идеје. Верујемо да се можемо извући из овог хаоса, ако радимо оно што проповедамо и идеје преточимо у акције. Као што је Гете рекао: “Шта год чиниш, или сањаш да можеш урадити, започни. У одважности су генијалност, сила и магичност.”
