Ствари се најбоље уочавају када повучемо паралеле између наизглед неспојивих догађаја. Узмимо за пример актуелну тему победе у Њујорку кандидата Зохрана Мамданија, рођеног у Уганди, чија је главна идеолошка одредница лево-либерална, а кога је амерички председник Доналд Трамп прогласио комунистом, рекавши: „Ако у Њујорку имате комунисте на власти, сав новац који шаљете тамо је узалудан“.
У изјави се користи појам „комунисти“ као пежоративни термин за лево-либералне политике које су, по мишљењу Трампа, веома штетне и алудирају на то да је антикомунизам основа америчке империјалне моћи (додуше, из других времена). Медији наглашавају: „Мамдани (34) ће бити први муслиман, први Јужноазијац и најмлађа особа у протеклом веку која је изабрана за градоначелника Њујорка“.
НОВИ САД-НОВИ ПАЗАР-НОВИ СВЕТ
Феномен новума постаје победнички симбол. При томе, Њујорк је град-симбол који је страдао 11. септембра 2001. у низу од четири координисана терористичка напада исламистичке терористичке групе. Тиме се и симболички затвара један период (2001-2025).
Други пример је из наше земље. Медијска афирмација, мимови, илустрације симболичког сусрета момка у шајкачи и девојке у хиџабу имају за циљ да пошаљу поруку. Поред легитимизације хиџаба, што се може разумети, протура се и слика младића са шајкачом, који својевољно маше „санџачком заставом“.
Феномен новума је овде коришћен и на језичком нивоу у матрици: Нови Сад-Нови Пазар-нови свет. Легитимизацијом „санџачког питања“ и увезивањем са Новим Садом, као потенцијалним центром војвођанског сепаратизма шаље се порука младима, пре свега у Београду да је „све океј“ и хиџаб, и шајкача, и српска застава, али и „санџачка застава“.
Оба примера показују како се уз помоћ технологија намеће одређени наратив путем симбола – иза чега стоји прикривени техно-психо инжењеринг који је у основи фикција трансхуманизма. Питање је шта су одговори на ту врсту манипулације.
МИТ КАО УВОД У РЕВАНШИЗАМ
Трансхуманистички наратив је инструмент једног дела светских елита. Однос људскости и технологије је везан за дефиницију свесног у човеку. Човек има у својој психологији жељу да овлада ситуацијом, простором, па је напредак везан и за жељу самореализације. Технологија скрива и опасности по саму људску природу, то је још давно уочено. Развој човекове самосвести истакнути филозоф Ернст Касирер видео је као пут развоја митског мишљења кроз језик симбола. Тако Касирер тврди: „За разлику од осталих животиња, човек не живи просто у стварности; он живи, тако рећи, у новој димензији стварности.“ (Ernst Cassirer, An Essay on Man: An Introduction to a Philosophy of Human Culture, New York: Doubleday & Company Inc, 1944), 43.) Савремени технотронски принцип, убрзано мења ту стварност.
Доказ је афирмација „вештачке интелигенције“, као једног посебно напредног облика технологије (инструмента у рукама елите) усмереног на изградњу одређеног нивоа симболичких слика, које се (под)свесно утискују у масе, или у слој доносилаца одлука.
Напредак у сфери емпиријског мишљења не укида могућност векторизације колективних потиснутих жеља, па је тако Касирер у својој књизи „Мит о држави“ обрадио и за оно време модерне политичке митове, који су били плодно тле за логику реваншизма. Тријанонски споразум је довео до колективног беса Мађара, диктати из Версаја су утицали на то да се прихвате нацистичке идеје, које су, у основи, засноване на веровању у успон Немачке (додуше преко туђих лешева). Човек који жели да освоји власт треба да има „полугу“ у виду препознавања не само „шта народ хоће“, већ и да препозна опасности неспорних момената.
Уз помоћ технотронског напретка, који може да примени достигнућа из друштвених наука, надметање у информационом пољу се одвија на неколико нивоа, а издвојићу за ову прилику само две ствари.
У МРЕЖИ АЛГОРИТАМА
Најпре, постоји оно што се у филмовима и књижевности назива језичком карактеризацијом, али језик одређује и политичке симболе. Улоге су унапред подељене, али нису свима познате у неком наративу (Владимир Проп је утврдио да су концепти бајки математички прецизни). Разлика између слушаоца и интерпретатора није тако јасна, када алгоритми друштвених мрежа одређују да ли је информација релевантна или не за наш свет пажње. У тој мрежи алгоритама, лако се стиже и до превазилажења уобичајеног и људског, па је оно демонско, изопачено, екстремно, морбидно и окултно оно што може да се наметне.
Дехуманизација (рашчовечење) у језику је почетни облик агресије, односно тражи се „разлог“ или „оправдање“ зашто да се поступи крајње нељудски (на пример атентат) и то свеједно који је почетни мотив. Технологија смрти почиње сатанизацијом. У прошлости неке нације су себе виделе као „надљуде“, а друге као „подљудска створења“, при чему је та хијерархија била условљена интересима. Језик диктира почетне премисе, односно, пре било које праксе, постоји разрађена теорија симбола. Прва ствар је ниво најширег концепта или теорије, а то може, али и не мора да буде јавног карактера. Други ниво је ниво примене наратива на популацију кроз медије, књиге и слично.
ИНТЕРПРЕТАЦИЈА ПАТРИЈАРХОВИХ ПОРУКА
Ако је циљ да се путем медија сатанизују Срби (рецимо деведесетих) или рецимо Роми, за наратив ће се изабрати оне полуистине или стереотипи, који у крајњем имају за циљ дехуманизацију истих. Прво се одаберу мете, а онда се креирају догађаји, на основу, којих се стварају наративи, који, пак, имају за циљ формирање конкретних политичких митова, у виду хомогенизације противничких табора. То је онај чувени осећај „сви су против нас“, који је раширен међу словенским народима. Разлог за то је веровање у правду, веровање да и други знају наше истине. А наши митови могу бити потпуно другачије интерпретирани уколико постоји технологија и воља за тако нешто. На пример, опредељење за Царство Небеско у косовском завету може да се тумачи и у другом кључу од стандардног.
Изјава патријарха Павла „будимо људи, и ако смо Срби“ је пример, како се порука може истргнути из контекста и креирати расистичка инсинуација по којој Срби нису људи, него животиње. А заправо је патријарх позивао да будемо савршенији, човечнији. Није случајно да су неки медији ову изјаву технотронски понављали да би исмејали Србе.
РЕГРУТАЦИЈА У СВЕТУ СИМБОЛА
По Карлу Шмиту, теорија тоталне државе отвара пут тоталном рату, након чега остаје да се одаберу непријатељи, које треба сатанизовати. Савремена глобалистичка цивилизација Запада је постхришћанска и у тражењу идеологије стигла је до трансхуманизма и афирмације роботике науштрб хуманости. Трансхуманистички наратив је у основи и „вештачке интелигенције“, која сама по себи, није ништа друго него алат, и није за свакога. Доступношћу оваквог алата даје се масама илузија да поседују „праве информације“, а манипулативна природа се диже на следећи ниво. Број људи који дубоко промишљају о тумачењу историје, ни раније није био велики, а са роботизацијом историјских симулакрума и илузијама у свету симбола лако се могу хомогенизовати масе против одговарајућих противника.
Основни концептолошки одговор на агресију је праћење технологије противника. Међутим, сама технологија није ниво концепта, већ може да помогне у креирању слика, што је секундарно у односу на позиционирање. Ако, рецимо, неко креира наратив о Бучи или Рачку или Маркалама, он је већ претходно поделио улоге у тој црно-белој вестерн карактеризацији.
Демитологизација је немогућа уколико се не разбије примарни концепт, а то је без дефинисања аудиторијума и приступа полугама моћи немогуће. Често смо трошили енергију као нација на интеграцију у погрешним смеровима.
НЕАПДЕЈТОВАНА ЕЛИТА
Суверенизам, који доживљава ренесансу и на Западу долази као одговор дела елита. Реафирмација нелибералних концепата помера клатно у правцу јачања националних држава. То не значи да тиме државе, по дефиницији, постају пријатељске. Суверена Хрватска и суверена Србија хипотетички, због наслеђа, тешко да могу имати пријатељске односе, чак и да претпоставимо да постоје идеолошке сродности. Пољска и Русија могу имају супротстављене интересе. Пад глобалистичког либерализма не означава период мира, већ приближавање технокорпоративизму и сукобу империја, што стварност и показује.
Србија се, попут Мађарске, деценијама налази на геополитичкој клацкалици, али сада на прагу нове фазе када ће српска елита морати да покаже да ли ће пословично наставити да решава проблеме од јуче методама од прекјуче, или ће значајно променити приступ. Неапдејтованост, да се тако технократски изразим, доводи до грешака, или сликовитије - ако уђеш у погрешан воз, односно коцепт, све станице су мање-више погрешне. То значи да примарну улогу у средњорочној перспективи треба да заузму они кадрови који разумеју не само технолошке иновације, већ и познају дубинску психологију колективно (не)свесног поимања жеља.
ОД НАС ЗАВИСИ...
Артикулација различитих концепата је немогућа у условима партитократије, иностраног замешатељства и политичког дуализма, који одговара на краћи рок властима, али то што је опозициона сцена доведена у претполитичко стање говори да се Србија, као у чувеном писму Вили Вимера, полако искључује из европског развоја.
Све израженија агресија на симболе наше државности (чак је и застава спорна у неким твитер-наративима) захтева вишеслојан одговор. Живимо у сложено доба (нејасног рата/мира) које обећава да ће криза доживети расплет тек у наредним годинама.
Од нас зависи да ли ћемо бити на столу или за столом, да ли ћемо бити субјекти историје или објекти за поткусуривање.
Нема вакуума - или идемо ка реафирмацији државности или ка провизоријуму, у коме Србе не чека никакав имагинаријум, већ физичко елиминисање са простора Балкана. Заинтересованих за последњи концепт- има.
