Континуирана доминација Раме сигнализира политичку стабилност и континуитет, што улива поверење и домаћој јавности и међународним партнерима у приврженост Албаније утврђеним стратешким правцима. Међутим, та стабилност истовремено значајно појачава очекивања у погледу истинских реформи, снажног економског развоја и јасног стратешког позиционирања у геополитички сложеном и турбулентном окружењу. Рамино вођство се сада налази под невиђеном лупом, са задатком да реши дуготрајне унутрашње изазове као што су распрострањена корупција, неефикасно правосуђе и укорењене мреже организованог криминала — питања која и даље представљају препреку на путу Албаније ка пуноправном чланству у Европској унији. Поред тога, стратешки значај Албаније као чланице НАТО-а и њихове кључне државе на Балкану појачава важност њеног дипломатског деловања, посебно у контексту очувања регионалне стабилности. Недавно успостављени трилатерални војни савез између Албаније, самопроглашеног Косова и Хрватске наглашава одлучност Тиране да афирмише свој регионални став, али истовремено носи ризик од погоршања односа са Србијом и компликовања ширих дијалога под покровитељством Европске уније.
ЧЛАНСТВО У ЕУ – КАДА РЕТОРИКА СУСРЕЋЕ РЕФОРМЕ
Обећање премијера Едија Раме да ће обезбедити пуноправно чланство Албаније у Европској унији до 2030. године представља и смелу политичку изјаву и стратешки императив. То обећање симболизује посвећеност Албаније западном идентитету у региону где су геополитичке припадности често променљиве. Ипак, колико год тај циљ звучао инспиративно, стварност испод површине је знатно сложенија. Пут Албаније ка Бриселу поплочан је структурним слабостима, изазовима у управљању и замором од реформи — питањима која се не могу решити искључиво реториком.
Обећање чланства насупрот институционалне спремности
Албанија званично има статус кандидата за чланство у Европској унији од 2014. године, а приступни преговори формално су отворени 2022. године. Ипак, више од деценије касније, земља се и даље налази у почетној фази преговарачког процеса. До 2025. године, Албанија није отворила ниједно од 33 преговарачка поглавља – што представља кључни оријентир у процесу приступања. За поређење, суседна Србија, која је преговоре започела такође 2014. године, отворила је 22 поглавља и привремено затворила два. Северна Македонија, иако се суочава са сопственим политичким препрекама, такође се перципира као држава која брже напредује у техничким припремама.
Иако је Брисел похвалио усклађеност Албаније са спољном и безбедносном политиком Европске уније — нарочито због гласне подршке Украјини и стриктног придржавања санкција против Русије — техничка усклађеност са правном тековином ЕУ (acquis communautaire) и даље је неуједначена. Ствара се утисак да је Еди Рама, подржавајући Украјину раме уз раме са ЕУ, покушао да изгради пречицу ка чланству Албаније у Унији. Међутим, јасно је да када је у питању пријем у чланство, иста правила важе за све — а да не говоримо о томе колико је Европска унија ригидна у погледу примања нових чланица, што се у блиској будућности не чини вероватним. У последњем извештају о напретку Европске комисије наведено је да су реформе у правосуђу оствариле помаке, посебно кроз процес провере (vetting) судија и тужилаца, али је истовремено упућено и упозорење на политичке утицаје у истрагама високог профила и селективну примену правде.
Владавина права и борба против корупције: Слабе карике
Корупција остаје једна од најупорнијих препрека на путу Албаније ка чланству у Европској унији. У Индексу перцепције корупције за 2024. годину, који објављује Транспаренси Интернешенел, Албанија се нашла на 98. месту од укупно 180 држава — што је један од најлошијих резултата у региону Западног Балкана. Иако се влада Едија Раме хвали хапшењима високог профила и спровођењем судских реформи као доказима напретка, критичари тврде да ти напори често делују као политички мотивисани или недовољно институционализовани.
Специјална структура за борбу против корупције и организованог криминала (SPAK), основана уз подршку Европске уније и Сједињених Америчких Држава, остварила је одређене резултате у гоњењу личности које су некада важиле за недодирљиве. Ипак, и ова институција се нашла под политичким притиском, а њена способност да делује без утицаја са стране остаје под знаком питања. Поред тога, системски проблеми и даље постоје на општинском и бирократском нивоу, где ситна корупција наставља да омета јавне услуге и урушава поверење грађана у институције.
Европска унија није била пасивна у подршци албанским интеграционим тежњама. Више од 920 милиона евра додељено је кроз Инструмент за претприступну помоћ (IPA III), с циљем подршке реформама јавне управе, заштити животне средине, ефикасности правосуђа и модернизацији инфраструктуре. Један од водећих пројеката је улагање од 90 милиона евра у железничку пругу Драч–Рогожина — кључну деоницу паневропског Коридора VIII, који повезује јадранску обалу Албаније са Бугарском и Црним морем. Овај коридор потврђује стратешки значај Албаније за НАТО савез и његове планове у контексту потенцијалног будућег сукоба са Русијом. На то је посебно указала и Каја Калас на конференцији за новинаре поводом потписивања споразума о финансирању ове железнице.
Каја Калас: „Железница, овај пројекат ће донети нова радна места, повећати трговину и боље вас повезати са суседима и Европском унијом. То ће бити прави коридор између држава чланица и НАТО-а за војну мобилност, што је веома важно у тренутку у којем се налазимо. Захваљујем се Рами на саветима у вези са ситуацијом у балканском региону.”
Ипак, остају важна питања: да ли се ова финансијска помоћ претвара у одрживе реформе, или само омогућава Албанији да задовољи површинске НАТО стандарде у функцији војних циљева? Неколико надзорних тела, укључујући и сам Европски ревизорски суд, већ је упозоравало на слабо управљање пројектима у Албанији, недостатак транспарентности у јавним набавкама и ограничену способност земље да уопште апсорбује средства ЕУ.
Једна од најмање наглашених, али суштинских брига ЕУ у вези са Албанијом јесте стање њених демократских институција. Социјалистичка партија Едија Раме има пуну контролу над законодавном влашћу, уз минималан утицај опозиције, док су бројне организације за заштиту слобода, укључујући Freedom House и Reporters Without Borders, изразиле забринутост због стања медијског плурализма и утицаја владе на уређивачку политику медија.
Freedom House тренутно рангира Албанију као „делимично слободну“ земљу, указујући на растућу доминацију извршне власти, застрашивање новинара и политизацију државних институција. Овакво окружење представља значајну препреку за улазак у ЕУ, који није само технократски процес, већ и вредносна трансформација која захтева доказиво поштовање плурализма, система контроле и равнотеже, као и ангажовање грађана. Упркос политичком замору, јавна подршка за чланство у ЕУ у Албанији и даље је висока. Према Еуробарометар анкети из 2024. године, чак 87% Албанаца сматра да је приступање Унији корисно за њихову земљу. Међутим, овај ентузијазам све више прате скепса у погледу тога да ли ће до интеграције уопште икада доћи, као и разочарање због спорог напретка, бирократских препрека и доживљених двоструких аршина од стране саме ЕУ.
ВАШИНГТОН И ТИРАНА – ПРОРАЧУНАТА БЛИСКОСТ У ЕРИ ТРАМПА 2.0?
Однос између Албаније и Сједињених Америчких Држава представља један од најдоследнијих стубова албанске спољне политике. Од пада комунизма, Албанија се позиционирала као поуздан савезник Вашингтона — прихватајући чланство у НАТО-у, подржавајући америчке војне интервенције и усклађујући се са ставовима САД у скоро свим кључним глобалним питањима. Тирана је током републиканских и демократских администрација уживала у широком двостраначком поверењу, добијајући војну помоћ и подршку за развој.
Премијер Еди Рама показао је изузетну доследност у неговању партнерства са САД, често представљајући ту сарадњу као „цивилизацијски избор“, а не само геополитичко савезништво. Његова влада је активно учествовала у мисијама НАТО-а, била домаћин америчким војним вежбама и блиско сарађивала са САД у напорима за стабилизацију региона — укључујући и подршку међународном признању самопроглашеног Косова.
Ипак, Рама је и политички реалиста. Предвиђајући могућу промену тона америчке спољне политике у другом мандату Доналда Трампа, његова влада већ је почела да поставља темеље за наставак блиских односа — овог пута кроз дипломатију приватног сектора. Најистакнутији пример је инвестициони пројекат вредан 1,4 милијарде евра, који воде Џеред Кушнер и бивши Трампов амбасадор Ричард Гренел, с циљем да се део јадранске обале Албаније трансформише у луксузну туристичку дестинацију. Овај пројекат, у који је наводно укључено и државно земљиште уступљено под повољним условима, изазвао је контроверзе у домаћој јавности, али истовремено показује проактивни покушај Тиране да остане „имуна на Трампа“ у новом геополитичком циклусу.
Паралелни канал опозиције – Беришин Трампов гамбит
Занимљиво је да Рама није једини који негује блискост са политичком орбитом Доналда Трампа. Бивши премијер и лидер опозиције Сали Бериша такође је настојао да изгради лични однос са личностима блиским Трампу. Демократска странка под Беришиним вођством ангажовала је изборног стратега Кристофера ЛаЧивиту и његову консултантску фирму повезану са Трамповом кампањом из 2016. године, укључујући особе попут Корија Луандовског и Дејвида Босија, у настојању да поврати међународни кредибилитет након што је Стејт департмент САД 2021. године прогласио Беришу корумпираним.
Ова двострука дипломатска оријентација ка Трамповом кругу — и од стране владајућих социјалиста и од стране опозиције — наглашава дубоку зависност Албаније од америчке наклоности, као и спремност њене политичке елите, подржане дијаспором, да се брзо прилагоди унутрашњим променама у Вашингтону. Истовремено, то одражава и шири тренд у југоисточној Европи, где локални лидери све више персонализују дипломатске односе у условима опадајућег утицаја мултилатерализма и растуће скепсе према Европској унији.
Са Трампом на челу САД-а, очекује се да ће Албанија бити сведок промене у тону и садржају билатералних односа. Док је Бајденова администрација нагласак стављала на владавину права, борбу против корупције (укључујући подршку Специјалној структури за борбу против корупције – SPAK) и слободу медија, администрација Доналда Трампа могла би да стави мањи акценат на те вредности у корист тзв. „тврде безбедности“ и пословних пројеката.
Шта би повратак Трампа значио?
Са стратешке тачке гледишта, Албанија остаје кључна чланица НАТО-а, смештена дуж важних приступних рута Медитерану. Америчка војска је уложила средства у ваздухопловну базу Кучова — познату као „јужно чвориште НАТО-а“ — која је сада у потпуности модернизована и очекује се да ће играти виталну улогу у будућим НАТО операцијама на Балкану, у источној Европи, па чак и у северној Африци. Под Трамповом администрацијом, подршка војној модернизацији у Албанији би могла да се настави, нарочито ако Вашингтон усвоји асертивнији став према Русији или Кини у региону.
Међутим, условљеност помоћи би могла ослабити, посебно уколико Трампова администрација буде грађанско друштво, критичке медије или антикорупцијске организације посматрала као део такозване „дубоке државе“. За Албанију, то би могло значити мањи спољни надзор, али и смањену полугу за спровођење реформи. Цена тога: више политичког простора за домаће елите, али потенцијално заустављен институционални развој.
Од 2009. године, Сједињене Државе су уложиле преко 150 милиона долара у одбрамбене и безбедносне капацитете Албаније, укључујући директну обуку, размену обавештајних података и подршку интероперабилности у оквиру НАТО-а. Према истраживању IDRA из 2023. године, 79% Албанаца сматра САД најважнијим савезником своје земље, испред ЕУ и Турске. Међу младима, проамеричко расположење је још израженије — 85% њих изражава дивљење према америчким вредностима и систему управљања, иако су многи ограничено упознати са њиховом сложеношћу.
Иако чврсти односи између САД и Албаније имају несумњиве предности, постоји и ризик од претеране зависности — нарочито када се она ослања на личне односе уместо на институционалне механизме. Превише везивања спољне политике за исходе једне струје у Вашингтону могло би Албанију изложити нестабилности, посебно уколико се Трампова спољна политика окрене ка унутрашњим питањима или буде више трансакционог, него стратешког карактера. Штавише, претерано ослањање на америчку подршку без паралелног напретка у усклађивању са ЕУ могло би Албанију оставити геополитички изолованом, нарочито ако демократски стандарди падну испод радара мање ангажоване Беле куће.
БАЛКАНСКА ЈЕДНАЧИНА – ТИРАНА, БЕОГРАД И ПРИШТИНА: КРИХАК ТРОУГАО
У региону који је историјски обележен нестабилношћу и променљивим савезништвима, Западни Балкан остаје геополитичка буре барута у којој се национални идентитети, историјске неправде и међународне амбиције укрштају са изузетном снагом. Осетљив троугао који формирају албански политичари, приштинске власти и Влада Србије представља суштину те сложености — истовремено делујући као барометар регионалне стабилности и као жариште геополитичког надметања.
Положај Албаније у овом троуглу је јединствено утицајан, али испуњен контрадикцијама. С једне стране, подршка Албанцима на Косову није само стратешка — она представља емоционални и идеолошки императив уграђен у националну свест Албанаца. С друге стране, амбиције Тиране да постане регионални лидер и оствари чланство у Европској унији захтевају прагматизам и дијалог са Београдом, што ствара трајну тензију између идеологије и дипломатије.
У марту 2025. године, Албанија, приштинске власти и Хрватска објавиле су успостављање трилатералног споразума о војној сарадњи, са изричитим циљем јачања регионалних одбрамбених капацитета и одвраћања од перципираних претњи — пре свега од све асертивније Србије. Пакт предвиђа заједничке војне вежбе, размену обавештајних података и стратешку координацију под окриљем НАТО-а. Међутим, упркос уверавањима из Тиране и Загреба да је ова иницијатива искључиво одбрамбеног карактера, она представља ништа друго до провокацију која несумњиво подрива регионални мир и стабилност.
Илузија или стварни раскол између Раме и Куртија
Критичан и често занемарен аспект ове осетљиве балканске једначине јесте сложен лични и политички однос између албанског премијера Едија Раме и Аљбина Куртија. Упркос заједничким етничким везама и узајамној подршци за независност самопроглашеног Косова, Рама и Курти представљају различите политичке визије, стилове и генерацијске разлике.
Аљбин Курти, познат по својим некомпромисним ставовима и бруталној полицијској апартхејд политици на северу Косова и Метохије, ставља снажан акценат на силовито наметање признања и суверенитета, изнад дипломатског прагматизма. Његова реторика често уоквирује преговоре са Србијом у моралним терминима — експлицитно признање самопроглашене државности Косова као ненадокнадив предуслов за било какав дијалог. Такав тврдокорни приступ, не само према Србији, већ и према другим актерима, често га доводи у сукоб са Едијем Рамом, као и са посредницима из Европске уније, који заступају поступан процес заснован на компромису.
С друге стране, Рама, искусан политичар, више пута је јавно критиковао Куртија, истичући да његова крута позиција може више продужити него решити постојеће спорове. У једном значајном тренутку 2023. године, Рама је отворено укорио Куртија, позивајући га да усвоји флексибилнији приступ како би се олакшали преговори под окриљем ЕУ. Такав отворени сукоб осветлио је дубоке разлике у стратегији и политичкој зрелости између двојице лидера, откривајући и дубље тензије у њиховом односу.
Регионално истраживање Балканске групе за политичка истраживања из 2024. године показало је да чак 78% Албанаца са Косова сматра Албанију својим најпоузданијим међународним савезником. Међутим, око 60% испитаника изразило је незадовољство због перципиране Рамине недовољне одлучности у односу према Србији.
Ипак, упркос повременим несугласицама, Рама остаје дубоко посвећен албанском националном питању. Више пута је користио међународни утицај Албаније како би заступао интересе косовских Албанаца, лобирајући за њихово чланство у међународним организацијама као што су Интерпол и Савет Европе — иако без неких значајнијих успеха.
ИТАЛИЈАНСКО-АЛБАНСКИ КАМПОВИ ЗА МИГРАНТЕ – МЕЛОНИЈИН ЕКСПЕРИМЕНТ, РАМИНА ДИЛЕМА
У новембру 2023. године, премијер Албаније Еди Рама и премијерка Италије Ђорђа Мелони склопили су пионирски, али контроверзан споразум о успостављању два центра за обраду миграната на територији Албаније. Ови центри, стратешки смештени у Шенгјину и Ђадеру на северу земље, у почетку су представљени као иновативно и прагматично решење за све изазовнију мигрантску кризу у Италији. Осмишљени да ублаже притисак на преоптерећени азилантски систем Италије, циљ аранжмана био је да омогући брзу обраду миграната спасених у Средоземљу, са потенцијалом да послужи као модел широј миграционој политици Европске уније. Уместо тога, иницијатива се брзо претворила у сложену геополитичку и хуманитарну дилему, постављајући Владу Едија Раме у сам епицентар међународног притиска, домаће критике и правне неизвесности.
Порекло контроверзног споразума: Мелонина европска амбиција
Када је Ђорђа Мелони 2022. године ступила на дужност премијерке Италије, контролу миграција поставила је као темељ свог политичког програма. Италија се суочавала са рекордним бројем долазака миграната: само у 2023. години италијанске власти регистровале су око 140.000 нерегуларних прелазака миграната — што представља повећање од 60% у односу на 2022. годину. Са све слабијом европском солидарношћу и унутрашњим споровима у оквиру ЕУ који су ометали координисан одговор, Мелони је потражила једнострана решења. Споразум са Албанијом представљао је радикалан експеримент — препуштање процесирања миграната територији ван Европске уније, и то на основу билатералног, а не мултилатералног оквира.
Албанија се показала као идеалан партнер за Италију, захваљујући својој географској близини, постојећим историјским и културним везама, као и релативној политичкој флексибилности. Мелони је представила овај споразум као пример прагматичне дипломатије, истичући га као стратешки успех који ће Италију ослободити непосредног терета смештаја и обраде миграната. Са своје стране, Албанија је очекивала економске користи, нова радна места и ближе дипломатске односе са једном од водећих земаља Европске уније — факторе које је премијер Рама радо промовисао у домаћој јавности. Међутим, иницијатива је брзо наишла на препреке. У року од неколико месеци, италијански судови довели су у питање законитост обраде захтева за азил на територији која није чланица ЕУ, тврдећи да то представља кршење међународних конвенција и миграционог права Европске уније. Кључне правне дебате водиле су се око питања да ли азиланти који се пребацују у Албанију задржавају довољну заштиту и процесне гаранције. Организације за заштиту људских права, укључујући Amnesty International и Human Rights Watch, изнеле су сличне забринутости, упозоравајући на могуће нарушавање стандарда за мигранте који се налазе ван територије Европске уније.
Како су се правни изазови гомилали, оперативна реализација је значајно посустала. До почетка 2025. године, објекти су постали симболични „градови духова“ — завршени, али у великој мери неупотребљени, са особљем које су чинили италијански полицајци и хуманитарни радници, али са веома мало миграната за обраду. У медијима су кружили извештаји о надреалним сценама: италијанске снаге безбедности усвајају локалне псе луталице како би убиле време, док скупа инфраструктура убрзано пропада. Према наводима италијанских медија, од отварања центара до сада је пребачено и обрађено свега око 200 миграната — далеко испод пројектованог капацитета од скоро 3.000 месечно. Суочена са растућим политичким притиском унутар земље и препознавши оперативни ћорсокак, влада Ђорђе Мелони је у марту 2025. године најавила промену намене ових албанских центара: од објеката за обраду азиланата, постаће центри за притвор и депортацију миграната у Италији који чекају решења о принудном протеривању. Ова радикална промена трансформисала је улогу Албаније од хуманитарног партнера у помоћни репресивни механизам — подижући озбиљна етичка питања и појачавајући домаће критике.
За Албанију, ова промена је драматично измењила почетни наратив. Оно што је започело као иновативна политика сада је све више личило на подређеност политичким императивима Италије. Трансформација хуманитарних центара за обраду азиланата у притворске објекте изазвала је посебно контроверзе у албанском друштву, покренувши широку јавну дебату о суверенитету, етици и међународном угледу Албаније.
Рамина унутрашња дилема: Суверенитет против економске добити
Влада премијера Едија Раме је у почетку представљала центре за мигранте као корисне инвестиције које ће подстаћи локалну економију. Заиста, током почетних фаза изградње и рада, у локалну економију уложено је око 30 милиона евра, што је довело до отварања преко 800 радних места у неким од најсиромашнијих региона Албаније. Рама је ове податке истицaо са поносом, тврдећи да споразум представља пример економског прагматизма у условима оскудице прилика.
Међутим, јавно мњење се постепено мењало, подстакнуто националистичком критиком опозиционих странака. Појавиле су се оптужбе да је Рамина администрација „продала албански суверенитет за економске мрвице“. Истраживање агенције IDRA Research из Тиране из 2024. године показало је да 58% Албанаца верује да је споразум о мигрантским центрима негативно утицао на међународни углед земље, док је само 26% иницијативу оценило позитивно.
Локални становници, који су у почетку били ентузијастични због обећаних економских прилика, изразили су разочарање када су центри углавном подбацили у одржавању дугорочне запослености. Активистичке групе су често организовале протесте, критикујући етичност притварања миграната на захтев Италије. Ови покрети су добили све већу видљивост у албанским медијима, што је додатно закомпликовало Рамине политичке калкулације.
Геополитичке импликације: Албанија као тест-сценарио за миграционе политике ЕУ
Поред унутрашњих питања, италијанско-албански аранжман о мигрантима осветлио је дубље геополитичке динамике. Европска унија је пажљиво пратила развој догађаја, препознајући Албанију као потенцијални тест-пример за будуће премештање обраде миграната ван територије Уније. Неколико држава чланица — посебно у источној и централној Европи — исказало је интересовање за сличне спољне аранжмане, док су западноевропске земље углавном осудиле овакав приступ као неусаглашен са вредностима ЕУ и стандардима за људска права.
Европски парламент је о овом питању водио бурну дебату, при чему су се појавиле оштре поделе: конзервативне фракције су хвалиле модел због његовог прагматичног потенцијала, док су прогресивни блокови критиковали овај приступ као опасно препуштање одговорности које поткопава посвећеност ЕУ људским правима. Албанија се тако нашла ухваћена у идеолошком унакрсном ватромету, потенцијално доводећи у питање своје изгледе за чланство у ЕУ уколико буде перципирана као саучесник у нарушавању основних европских принципа.
Иако је Рамина почетна одлука могла деловати као економски оправдана и политички стратешка, слабија преговарачка позиција Албаније постала је болно очигледна када су се природа и циљеви пројекта мењали у складу са политичким потребама Италије. Борба Албаније да афирмише смислену агенду у оквиру овог билатералног односа осликава ширу регионалну рањивост. Земље које теже чланству у ЕУ, попут Албаније, морају пажљиво да балансирају — осигуравајући да економске прилике не угрозе национални суверенитет нити дугорочне дипломатске интересе.
АЛБАНСКА ЕКОНОМИЈА – РАСТ, КРИМИНАЛ И СЕНКА ЕМИГРАЦИЈЕ
У 2025. години, економија Албаније налази се на преломној тачки — обележена значајним потенцијалом за раст, али истовремено трајно оптерећена дубоким структурним слабостима. Очекује се да ће БДП земље порасти за 3,2% — умерен, али стабилан темпо, који углавном покрећу туризам, инвестиције у некретнине и дознаке из дијаспоре. Ипак, ова оптимистична перспектива прикрива дубље економске неједнакости и системске проблеме који угрожавају стабилност и одрживост раста. Разумевање сложеног економског пејзажа Албаније захтева анализу обећавајућих сектора, хроничних социо-економских изазова, свеобухватног утицаја организованог криминала и забрињавајућег демографског тренда — емиграције.
Покретачи економског раста: Обећавајућа перспектива
Препород албанске економије у великој мери дугује процвату туристичке индустрије. Јадранска и Јонска обала земље постале су магнет за стране посетиоце, привлачећи значајне иностране инвестиције. Посебно се истичу пројекти попут оног Џареда Кушнера, који не само да подстичу запошљавање — стварајући око 3.500 директних радних места — већ и унапређују глобални имиџ Албаније као атрактивне дестинације за луксузни туризам.
Развој тржишта некретнина такође доживљава процват, при чему се Тирана издваја као један од најдинамичнијих урбаних центара југоисточне Европе. Према извештају компаније Colliers International из 2024. године, цене некретнина у главном граду Албаније порасле су за скоро 20% у односу на претходну годину, подстакнуте страним инвеститорима, повратницима из дијаспоре и домаћом потражњом. Дознаке и даље играју кључну улогу, при чему се годишње у економију убризгава око 1,5 милијарди евра — што чини приближно 9% БДП-а Албаније — чиме дијаспора остаје суштински ослонац економске стабилности и раста потрошње.
Упорни социо-економски изазови: Неједнакост и незапосленост младих
Упркос позитивним показатељима раста, просперитет у Албанији остаје неравномерно распоређен. Неједнакост у приходима и даље је међу највишима у Европи, с обзиром да се Џинијев коефицијент (мерило неједнакости у приходима) константно креће око 33%, према подацима Светске банке. Економски добици несразмерно су усмерени ка урбаним и приморским регионима, нарочито Тирани и Драчу, док руралне заједнице и унутрашњи градови заостају.
Незапосленост младих представља још један хроничан изазов. У 2024. години, стопа незапослености младих у Албанији износила је око 27%, што је знатно више од просека Европске уније који се креће око 14%. Ова забрињавајућа статистика указује на структурне недостатке на тржишту рада у Албанији, укључујући несразмеру између образовања, вештина и доступних радних места. Без озбиљних реформи у систему образовања, стручног усавршавања и циљаних инвестиција у програме за запошљавање младих, овај проблем ризикује да додатно појача друштвено незадовољство и подстакне нови талас емиграције.
Сива економија и организовани криминал: Трајно оптерећење за привреду
Једна од главних препрека дугорочној економској стабилности Албаније јесте распрострањени утицај мрежа организованог криминала. Међународне институције и аналитичари доследно истичу да криминалне групе, дубоко укорењене у различите секторе, подривају и привреду и управљање у земљи. Према извештају Европола из 2024. године, албански криминални синдикати контролишу значајне делове илегалних тржишта у Европи, укључујући трговину дрогом, кријумчарење људи и операције прања новца.
Само илегална економија канабиса процењује се на више од 700 милиона евра годишњег прихода, што озбиљно нарушава легитимну економију и подстиче корупцију. Индекс перцепције корупције Транспаренси интернешенела за 2024. годину сврстава Албанију на ниско 98. место од 180 земаља, указујући на распрострањену корупцију у јавним набавкама, судству и инвестиционом окружењу.
Поред тога, продор организованог криминала у легалне пословне секторе попут грађевинарства, туризма и финансија одвраћа квалитетне стране директне инвестиције (FDI). Страни инвеститори често као главне препреке већим и трансформативнијим улагањима наводе страх од корупције, слабу владавину права и недостатак правне сигурности. Без одлучне интервенције државе, Албанија ризикује да се још више учврсти као транзитни центар и оперативна база за илегалне активности — што озбиљно угрожава њене амбиције за чланство у ЕУ и економску модернизацију.
Емиграција: Трајни демографски изазов Албаније
Можда најзабрињавајући дугорочни економски изазов представља стални демографски егзодус из Албаније. Од 2014. године, према подацима Националног института за статистику (INSTAT), приближно 700.000 Албанаца — што чини скоро четвртину укупног становништва — емигрирало је из земље. Док је емиграција у почетку била концентрисана на неквалификовану радну снагу, данас све више обухвата младе професионалце, здравствене раднике, инжењере и предузетнике који траже боље прилике у Немачкој, Италији, Великој Британији и другим земљама.
Ова појава одлива мозгова озбиљно подрива дугорочни економски потенцијал Албаније. Демографске промене доводе до критичних мањкова у кључним секторима као што су здравство и образовање, где болнице и школе све теже задржавају квалификовано особље. Извештај Светске банке из 2024. године упозорава да би, уколико се трендови емиграције наставе, Албанија до 2035. године могла да се суочи са озбиљним недостатком радне снаге, што би могло зауставити економски раст и угрозити развојне планове.
Поред тога, емиграција значајно мења друштвену структуру, остављајући иза себе стареће становништво зависно од пензија и дознака. Просечна старост становништва у Албанији нагло је порасла — са 32,5 година у 2010. на 39,2 године до 2024 — што додатно оптерећује систем социјалне заштите и јавне финансије.
Политички приоритети и економске реформе
Решавање ових међусобно повезаних изазова захтева свеобухватне и дугорочне политике. Прво, Албанија мора убрзати структурне реформе како би унапредила управљање, ојачала независност правосуђа и ефикасно сузбила корупцију. Кључно је јачање институција као што је Специјална структура за борбу против корупције и организованог криминала (SPAK), уз ригорозну примену стандарда за спречавање прања новца, како би се прекинула веза између криминала, политике и бизниса.
Друго, улагање у људски капитал кроз циљане реформе образовања и програме стручне обуке може премостити јаз у вештинама, повећати запосленост младих и успорити емиграцију. Стимулисање повратка дијаспоре кроз посебне механизме (попут пореских олакшица, подстицаја за предузетништво или субвенција за стамбено збрињавање) могло би делимично ублажити одлив мозгова и искористити искуство, контакте и капитал дијаспоре за унутрашњи развој.
Треће, диверзификација економије ван туризма и тржишта некретнина — кроз стратешка улагања у пољопривреду, технологију, обновљиве изворе енергије и мала и средња предузећа (МСП) — може изградити отпорност и одрживост економског раста. Албанија поседује значајан неискоришћен потенцијал у области обновљивих извора енергије (посебно соларне и енергије ветра), информационих технологија и извоза пољопривредних производа — сектора способних да покрену отварање нових радних места и смање регионалне неједнакости.
И за креаторе политика и за инвеститоре, економска прича Албаније представља привлачну, али и опомињућу слику. Успех ће зависити од способности владе да уравнотежи краткорочне економске добити са дугорочним структурним реформама, како би се обезбедио раст који је не само снажан, већ и правичан, одржив и отпоран на унутрашње и спољне притиске. Пут ка напред захтева храбро лидерство, транспарентност и посвећеност суштинским променама — особине кључне да би Албанија откључала свој пуни економски и друштвени потенцијал у деценијама које долазе.
ЗАКЉУЧАК: СТРАТЕШКА РАВНОТЕЖА ИЛИ РЕГИОНАЛНО ПРЕТЕРИВАЊЕ?
Под обновљеним мандатом Едија Раме, Албанија се налази на прекретници обележеној новим могућностима, али и дубоким контроверзама. Иако се јавно залаже за интеграцију у Европску унију, регионалну стабилност и економске реформе, Рамини дубљи политички потези често изазивају сумње и поларизују домаћу јавност. Критичари се питају да ли споразуми попут италијанских мигрантских центара или луксузног приморског ризорта Џареда Кушнера представљају само привид националног напретка — док у стварности служе за учвршћивање Рамине политичке моћи и награђивање лојалних кругова.
Приватно, за Раму се каже да замишља наследство личне доминације на политичкој сцени Албаније, тихо јачајући контролу над медијима и слабећи институционалну независност — тактике које у великој мери остају невидљиве међународним посматрачима, али се дубоко осећају унутар земље. Док према споља пројектује имиџ регионалног стабилизатора, Рамино приближавање популистичким лидерима попут италијанске Ђорђе Мелони изазива забринутост у погледу дипломатског правца Албаније и дугорочног очувања њеног суверенитета.
Да ли ће Албанија постати истински регионални лидер и успешна прича у процесу прикључења Европској унији — или ће подлећи нетранспарентном управљању, трансакционој дипломатији и укорењеним политичким интересима — у великој мери зависи од тога да ли ће Еди Рама ставити у први план лично наслеђе или трајну демократску трансформацију. Наредна деценија показаће да ли његове стратегије из сенке заиста служе ширим интересима Албаније или су усмерене искључиво на учвршћивање власти.
