Медијска и јавна сцена у Србији, везано за украјински сукоб, али и укупну међународну ситуацију, током 2024. претрпела је знатне промене. Посебно осетљивим показале су се теме везане за односе великих сила, кризу на Блиском истоку и америчке председничке изборе. У претходним текстовима указали смо на извесну либерализација већег дела медија, посебно телевизија, по питањима међународних односа, где је у епицентру интересовања био украјински сукоб. Сада се спектар интересовања јавности шири на низ других тема из међународног окружења. Који би мотиви могли бити за то?
НАСИЛНА КОНФРОНТАЦИЈА
Највећи део популације у Србији, као и на српским просторима уопште, геополитички је наклоњен Русији и показује симпатије према носиоцима мултиполаризма, у мери у којој емитује ненаклоњеност према НАТО и САД. Јавно мњење и у Републици Српској има сличну, или још наглашенију конотацију у том смеру. Такође, иста ситуација је и у Црној Гори која је, парадоксално, чланица НАТО. Нешто умеренији однос према Европској унији региструје се у Србији, иако се не може говорити о већинским симпатијама.
Ствари сасвим другачије стоје по питању Доналда Трампа који је променио перцепцију односа према америчким политичарима и уопште према САД. Симпатије према њему су изражене чак и код дела јавног мњења на српским просторима који нису наклоњени Америци. Када је реч о сукобу на Блиском истоку, он реално изазива мање интересовања него што је то украјинска криза. Док су симпатије према Русији изражене код највећег дела популације, како по питању украјинског сукоба, тако и по питању међународног поретка и нагињања мултиполаризму, блискоисточни конфликт нема свог фаворита. Ипак, сходно претходном, Израел изазива мање симпатија и више осуде у арапско-јеврејском конфликту.
ТРАМПОВСКА СРБИЈА
О горућим питањима, медији у Србији начелно извештавају на основу агенцијских вести и својих извештача са лица места, иако је примарно пажња јавности усмерена на аналитичаре и стручњаке који гостују на телевизијима и другим медијима, дајући своје виђење догађаја и процеса. У резултату то изгледа овако. Доналд Трамп изазива неподељене и већинске симпатије јавног мњења у Србији, неретко и оних сегмената друштва који су изузетно ненаклоњени САД. То је редак феномен када су у питању амерички политичари. У рангу феномена је и чињеница да се амерички председнички избори, коментаришу и у емисијама попут „Актуелности“ на Телевизији Хепи, затим на Телевизији Информер, где преовладава проруски наратив и изразита ненаклоњеност НАТО и Америци. Гости-стручњаци у овим медијским форматима не фаворизују Бајдена, односно Харисову. Упрошћено, влада девиза „Или Трамп или ништа..“. Док се као противник маркира „дубока држава“, Трамп се третира као озбиљна алтернатива. Став је да би се његовим избором за председника САД створила шанса за поправљање међународних односа у целини, нарочито међу великим силама. Сличне симпатије Трамп иначе ужива и на тзв. „патриотским порталима и медијима“ на интернету, односно на врло гледаним ју тубе каналима - од Балкан инфо, Србин инфо, Хелмкаст и другим.
НЕКИ СЛУЧАЈНИ АТЕНТАТОРИ
Интересантно је да је на Телевизији Пинк и Телевизији Вести (које су власништво Жељка Митровића), Првој, Телевизији Курир, ситуација по овом питању уравнотеженија, односно изостају симпатије према Трампу или представницима демократа. Плејада тзв „НАТО лобиста“ не делују у складу са расположењем већинског јавног мњења на српским просторима. У контексту америчких избора, Трамп свакако није њихов фаворит. У покушају фаворизовања америчког наратива, у други план се потискују бројне неправилности, сукоби и противречности. Утисак је да нису припремљени за ова питања и проблеме, избегавају да их коментаришу и видно их умањују или превиђају.
Док у анализама руског друштва (па и кинеског и других носилаца мултиполаризма), ова поставка аналитичара указује на „одсуство демократије“, „атентате за противнике и репресију према опозицији“, „блокаду медија“, тема нерегуларности, сукоба и видних недостатака који прате предизборна дешавања у Америци се избегава или у најбољем случају минимизира. Оно што се не може избећи у анализама, као два покушаја атентата на Трампа, и бројни насртаји на њега (суђења, смањивање права и др.), поменути аналитичари и медији који им уступају простор објасниће усамљеним случајевима. Дакле, у њиховој интерпретацији ради се о атентаторима маргиналцима, односно инцидентним случајевима чудака који самоинцијативно, без озбиљне подршке и логистике, предузимају екстремне потезе покушаја убиства Трампа.
Иако је , по свим показељима, српска дијаспора у САД, масовно, у последњој деценији, опредељена за Доналда Трампа, поједини извештачи из Америке, отворено су наклоњени демократама. У својим извештајима, рецимо, Дејан Јелача не крије наклоност ка Камали Харис, што добија свој простор у Србији, посебно на Телевизији Курир. Насупрот њему, масовна, или скоро редовна појава је да аналитичари који су ненаклоњени САД и НАТО, у својим освртима на америчку политику, листом поклањају поверење Доналду Трампу. Та подршка је била изражена у време покушаја атентанта на Трампа, где се за то углавном кривила „дубока држава“ или чак директно политичко и друштвено залеђе демократа. У дуелима са Бајденом, па и Камалом Харис, тај део аналитичара и политичког спектра је фаворизовао Трампово држање као победничко.
ШПАЈЗОВСКА АНАЛИТИКА
Када је пак у питању сукоб на Блиском истоку занимљиво је да аналитичари пронато орјентације листом подржавају Израел и веома су критични према Ирану, Палестинцима и њиховим савезницима. Злочини над цивилима у Гази се констатују као постојећи и „могући“ при чему се њихова масовност занемарује а они третирају као пратећа појава сукоба, или у неким случајевима, заиста и осуђују. Идентичан образац који искључује објективност упадљив је у анализама Источног фронта. Током ове календарске године, у украјинском сукобу, руска страна има евидентну иницијативу и полако, али континуирано напредовање.
Интересантно је да пронато аналитичари умањују размере ове иницијативе, или је чак негирају. Упитани да прокоментаришу евидентне напретке руске војске, рећи ће да су насеља мала, и да се, интересантно- овде убацују нов термин- не баве „шпајзом“. Дакле минимизира се значај и величина руског напредовања. Са друге стране, када су наједном Украјинци извршили упад у Курску област, могли смо чути да се ради о великом украјинском продору. Појавиле су се наједном анализе о вероватној замени територија, кризи Русије „на чију се територију пренео сукоб“ и сличне поставке. Наједном су живнули пронато аналитичари, и ова тема поново постаје централна у већини медија у Србији. Наговештавају се продори ка нуклеарној електрани Курск, потискивање руске војске, и драстично увећавање броја заробљених војника. Нарочито су у том правцу евидентно „ликовале“ директно проамеричке телевизије, попут Н 1, Нове, Ал Џазире Балкан, па у мањој мери и Телевизије Курир, Пинк и др.
ПРОМАШЕНЕ ПРОЦЕНЕ
Међутим, током септембра месеца постало је очигледно да нема напретка украјинске офанзиве у Курску област. Напротив, руска страна је спровела контраударе, и постепено потискивала Украјинце са ове територије. Експлоатисане тезе да се Украјина „брани продором дубоко у Русију“ и да ће „руска агресија морати да се суочи са потребом размене територија попут Курска“ изгубиле су на смислу. Ко зна које по реду обраћање Зеленског западној и светској јавности са „мировним планом украјинске победе“- показало се као сувишни медијски спин.
У многим медијима претходно изнесене тврдње да ће Руси морати успорити, или чак зауставити своја напредовања у Донбасу, да би послали појачања у Курску област, показала су се као нетачна. У истој мери као и очекивања изнесена много пута у медијима, да ће дешавања у Курској области довести до таласа незадовољства у Русији што би се могло манифестовати на различите начине. Томе је ваљда требало да допринесе и систематско гађање војних али и цивилних циљева по територији Русије, од стране Украјинаца, дроновима и различитим облицима ракета и далекометне артиљерије. Натерати Путина да објави рат, подигне делимичну мобилизацију, и дислоцира трупе са Донбаса и Запорожја, показало се нереалним. Као и очекивања да ће руска страна прихватити фантомски организоване „преговоре“ из којих је била у старту искључена и који су планирани као медијска провокација, од стране различитих западних структура.
ИСТОРИЈА ПО БРАНИМИРУ ЂОКИЋУ
Десило се супротно. До краја септембра месеца руска страна је појачала ударе и наставила да напредају широм фронта- према саобраћајном центру Покровску, и њему блиском Мирнограду, готово до самих предграђа. Такође заузет је градић Њујорк, а у стратешки битном Торецку се воде жестоке борбе. Озбиљан успех пак представља заузимање града Угљедара, одакле је отворен пут ка даљем наступању у степу и ка Дњепру. Настављају се борбе и за Часов Јар и северно ка Купјанску. У медијима на српским просторима, то би требало макар мало да дестимулише пронато лобисте, мада се многи од њих не осврћу претерано на чињенице. Изврћу се и основне историјске чињенице и економски показатељи.
Наиме, нато лобисти су често говорили о навoдној слабости Русије у економији, некритички спомињући у том правцу номинални бруто БДП. Међутим, како он нема значаја колико БДП бруто по куповној моћи, тешко их је погодила чињеница да је Русија управо током ове године избила на четврто место у свету (иза Кине, САД и Индије), претекавши Јапан, и да је прва у Европи. Шпекулише се и са историјским чињеницама. У емисији „Усијање“ на Телевизији Курир од 23. септембра, политиколог Бранимир Ђокић (заправо НАТО лобиста) тврди да Русија практично није добила ни један рат у модерној историји, осим у Другом светском рату, плаћен са 27 милиона жртава. Онда набраја „историјске чињенице“ – „да је капитулирала у Првом светском рату“, изгубила рат са Јапаном, подсећа на Кримски рат, „поразе у рату са Чеченијом“ итд.
КАКО ЈЕ ГРАЂАНИН ПОСТАО ЗВАНИЧНИК?
Слично томе Дарко Обрадовић, који је „бриљирао“ тврдњом да по БДП бруто Русија није ни међу првих десет земаља у свету (по БДП бруто куповне моћи је четврта у свету), стављајући акценат на БДП бруто номиналном, сада у емисији на Телевизији Информер, од 26. септембра, тврди да Русија није ушла у Први светски рат због Србије (као што то показују историјске чињенице, између осталог када је Аустро-Угарска објавила 28. јула 1914. рат ) . Најдаље у својим импровизацијама одлази др Дарко Трифуновић традиционално оптужујући Русију за практично све проблеме на српским просторима у модерној историји и садашњости!? На сличном трагу су и Драган Шормаз, Биљана Шахримањан-Обрадовић и неки други. Колико је овај дискуср озбиљан сведочи прошлогодишња изјава Биљане Шахримањан-Обрадовић ( у својим гостовањима примарно фокусирана на Владимира Путина) у једној емисији на Телевизији Курир, да је наводно високи кинески државни руководилац изјавио да руски председник није нормалан. После се испоставило да је реч о грађанину западне земље кинеског порекла, активисти НВО.
У својим наступима, она и Дарко Обрадовић, наводе да ће Русија у 2025. години имати финансијски дефицит од 5 %, иако није јасно одакле им такав податак, ни ко то може унапред прогнозирати.
У СВАЂИ СА ИСТИНОМ
Заједничко за све пронато лобисте на српским просторима је да не признају или релативизују руске успехе на војном плану, као и да у најмању руку, прећуткују њену политичку, економску и друштвену стабилност. Чињенице да Запад помаже Украјини и да се Русија успешно држи у сукобу, те да ће поразити Украјину, иако није спровела мобилизацију-нападно се прећуткују.
Русија у специјалној операцији, има само део професионалне војске и тзв уговораца. Војнике на одслужењу војног рока, не користи ван граница Русије, а такође не позива ни резервисте (којих има потенцијално пар десетина милиона). На тај начин, покушава да реализује специјалну операцију, практично „једном руком се борећи“, што је израз који веома тешко пада пронато лобистима. Њихова теорија је да Русија губи рат, нема средстава, и у очају помишља на нуклеарно оружје, што наравно нема никакве везе са истином, већ је плод осмишљене, али немаштовите пропаганде.
СТРИКТНО УЗ ИЗРАЕЛ
По питању кризе на Блиском истоку, медијска сцена на српским просторима, стиче се утисак, није политизована и заинтересована у мери, у којој јесте за украјински сукоб. Такође, ни поделе у српском друштву, као по питању украјинског сукоба нису тако оштре. Док огромна већина становништва традиционално поклања поверење Русији, у блискоисточној кризи, нису тако изражене поделе. Ипак, пронато лобисти су и по овом питању стриктно уз Израел и његову подршку у виду САД. Са друге стране, Палестинци и њихови савезници (Хамас, Хути, Хезболах, Иран и др.), уживају извесне већинске симпатије у јавном простору пре свега када су у питању цивилне жртве Газе. Пронато лобисти, али и део објективнијих аналитичара, вешто у својим медијским наступима подсећају да су у различитим сукобима на екс југословенском простору, Иран и низ арапских и исламских земаља подржавали босанске муслимане, или потом Албанце. Са друге стране, чињеница да мултиполарни свет, укључујући Русију и Кину, подржава Палестинаце, утиче додатно на формирање става већег дела српског јавног мњења.
УПИТНА СТРУЧНОСТ
Стручњаци и аналитичари, наклоњени Русији у украјинском сукобу, овде на један уздржанији начин прилазе блискоисточној кризи, стављајући најчешће свој професионализам у први план. Поред свега најчешће указују на недоследност западних центара моћи, посебно САД и НАТО у одређивању улоге агресора и жртава. Оно што се толерише Израелу, у другим приликама није случај. Србија, Република Српска, а у мањој мери и Црна Гора ретки су простори у региону, па и Европи, где се у медијима на релативно објективан начин може пратити украјински сукоб. Слично се односи и на изборе у САД и кризу на Блиском истоку. Иако постоји поставка тзв НАТО лобиста који оркестрирано подржавају америчке и НАТО интересе, уочен је феномен, да они прилично заостају по стручности и квалитету својих наступа у односу на представнике стручњака и интелектуалаца који се такође појављују у српским медијима по овим питањима. То додатно утиче да се јавно мњење на српским просторима далеко више окреће супротној страни од „дубоке државе“, посебно ка Русији, која је традиционалан српски савезник и братска земља, а Руси сродан народ.
