Након што је Милош (Салахудин) Жујовић напао амбасаду Израела у Београду, на начин да је самострелом ранио припадника Жандармерије ангажованог на обезбеђењу, у политички и јавни дискурс вратила се прилично заборављена тема – вехабизам, односно вехабијски покрет и безбедносне импликације које носи са собом. Због серије терористичких напада које су припадници овог радикалног покрета извели у Босни и Херцеговини, али и у европским престоницама, службе безбедности дуго су имале у фокусу свог интересовања вехабијске лидере и пратиле њихове активности и намере. Медији нису заостајали у томе. Сваки нови терористички акт, вехабијски покрет и његове следбенике, стављао је у први план. Почетком руске Специјалне војне операције (СВО) у Украјини, вехабије, и све што су починили, потпуно су ишчезле из политичког, безбедносног и медијског миљеа. Време неумитно троши и људе и догађаје.
КО ЈЕ ВЕРА А КО ЈЕ НЕВЕРА?
Веома је важна повезница ове организације са тероризмом. Шта је вехабизам? Ради се о интерпретацији ислама, потпуно нетолерантној на еволуцију исламске мисли током петнаест векова. То значи да припадници вехабијског покрета не признају практиковање ислама које су на Балкан донеле Османлије, нити било какве иновације у овој светској религији. Другачије се обавља намаз, а „новотарије“ су сасвим непожељне (турбе, нишан и др.). Валидно је само оно што су упражњавале прве три генерације муслимана, односно ислам како га је представио пророк Мухамед. Родоначелник вехабизма је шеих Мухамед ибн Абдел Вахаб и родоначелник саудијске династије Мухамед ибн Сауд. Вехабије су имале значајну улогу у борби против Отоманске империје. У Саудијској Арабији и у Катару вехабизам је званична, државна религија.
Сасвим је природно да у исламу постоји више праваца, као и у хришћанству. Међутим, безбедносни проблем кроз који вехабизам и посматрамо јесте његова нетолерантност према другачијем приступу исламу и уопште, вери. Сви који су изван ислама су кјафири, односно неверници, а нимало бољи однос вехабије немају ни према браћи у вери, а који имају другачији приступ, односно другачији начин на који се Алаху моле.
ДОНОСИОЦИ НОВОГ ИСЛАМА
Сукоби у Босни и Херцеговини и Изетбеговићев позив за помоћ „арапској браћи“ за резултат су имали прилив арапских добровољаца у БиХ, и формирање одреда Ел муџахид у склопу Седме муслиманске бригаде, а која је, опет, била дио Трећег корпуса тзв. Армије БиХ. Други разлог, ништа мање значајан, била је америчка намера да потисне утицај Ирана који је у ратним временима постао растући. Ирански војни инструктори, све већа количина оружја и финансијска помоћ пристизала је у БиХ. Коначна, долазио је и чувени генерал Касим Сулејмани (ликвидиран америчком операцијом 3. 01. 2020. године у Багдаду).
Тако је присуство „светих ратника“ било легализовано и опште су процене да их је било око 5000. Њихови војни успјеси у борби против Првог крајишког корпуса Војске Републике Српске били су занемариви. „Ратници џихада“ остаће упамћени по стравичним злочинима над заробљеним српским војницима у Возући код Завидовића. За ритуално одсецање главе заробљеницима, често и комадање тела, нико од непосредних извршилаца још није одговарао. Но, оно што је Алија Изетбеговић посебно истицао везано за вехабије није било војног карактера. Они су донели нови ислам и ми треба да га се држимо- била је Изетбеговићева порука. Тако је вехабизам добио ветар у леђа.
ДОЛАЗАК „ГАРИБА“
Проблеми између арапских досељеника и домицилног становништва у БиХ почели су одмах по доласку новака, односно „гариба“, како су их становници средње Босне (где су вехабије биле стациониране) називали. „Шеријатска полиција“ била је критична, па и врло оштра према начину одевања жена муслиманки. С друге стране, вехабије су биле препознатљиве по изгледу (брада без бркова и панталоне са скраћеним ногавицама). По потписивању Дејтонског мировног споразума део вехабија је, сходно поменутом споразуму, отишао из БиХ на друга ратишта (Чеченија, Дагестан, Косово и Метохија) док је други дио по основу склопљеног брака са домаћим девојкама стицао право на држављанство, и тако остао. Али, с њима је у БиХ остао и развио се вехабизам. Саудијска Арабија је финансирала изградњу велелепних џамија на земљишту које је проглашено екстериторијалним, односно власништвом Саудијске Арабије. Све је рађено уз покровитељство државе, али и благонаклон став Исламске заједнице у БиХ (ИВЗ БиХ).
ДИСЦИПЛИНОВАЊЕ ТЕРОРИЗМОМ
Као и свака идеологија и вехабизам своје ширење заснива на проповедању, односно мисионарском раду, за шта је сем веома посећених предавања, погодан био и интернет. Друштвене мреже, бројни сајтови, фејсбук профили и форум групе биле су идеално средство за ширење овог приступа исламу. Друго средство, које је за циљ имало кажњавање појединаца, али и дисциплиновање других, био је тероризам. Ни у ком случају не можемо рећи да су се вехабије прве досетиле тероризма. Тероризам је одувек био метод за реализацију политичких или идеолошких циљева за којим посежу појединци или организоване групе. Користе насиље, желе што већи публицитет. Њихове мете су војни и полицијски објекти, али и цивили. Дакле, нико није постао терориста јер му је то било „животно опредељење“, него стога што је хтео дати свој допринос идеји којој се одазвао. А идеје су та моћна сила, снага која покреће друштвене процесе и промене.
Сматра се да је напад у септембру 1997. године у Мостару, где је активирана ауто-бомба, био први терористички акт у послератној БиХ. Тада је у пролазу из Сплитске улице према згради полиције повређено 29 особа. У питању је бомба с 30 килограма ТНТ-а и МЕС-а, постављена у возилу. Истрага је утврдила да су овај језиви напад извели Али Хамад, Ахмед Зухаир, Салех Недал и Владо Поповски, а двојица нападача имала су директне везе с Ал Каидом. У тржном центру "Фис" у Витезу, у одељењу хипермаркета, у октобру 2008. године експлодирала је бомба, од које је погинуо радник обезбеђења Звонко Барбић (28). Осморо људи је повређено. Федерална управа полиције је ту експлозију прогласила терористичким чином. Касније се испоставило да је бомба којом је изазвано крвопролиће остављена у пакету. За тај терористички акт је 2011. године на девет година затвора осуђен Сувад Ђидић, који је оптужен да је сачинио експлозивну направу.
СЕРИЈА ТЕРОРИСТИЧКИХ АКАТА
Период од 2010. до 2015. године донио је неколико терористичких аката у БиХ. Један од најгорих терористичких напада у БиХ догодио се у јуну 2010. године у Бугојну, када је група радикалних исламиста дигла у ваздух Полицијску станицу. Експлозивна направа постављена је на зид Полицијске управе у Бугојну. Погинуо је полицајац Тарик Љубушкић, док је шест особа рањено. Актери овог напада су ухапшени и осуђени на дугогодишње затворске казне, а главним организатором се сматра Харис Чаушевић звани Окс. Сарајево је у октобру 2011. године потресао терористички акт који је извео Мевлид Јашаревић пуцањем на амбасаду САД, када је ранио једног полицајца. Агонија испред америчке амбасаде трајала је 45 минута, а нападач је савладан акцијом полиције када је погођен у ногу. Јашаревић, који је осуђен на 15 година затвора, био је припадник вехабијског покрета, а истрага је потврдила да је више пута боравио у познатом вехабијском упоришту у Горњој Маочи, код Брчког.
НИЈЕ СВАКИ ВЕХАБИЈА ТЕРОРИСТА, АЛИ ЈЕ СВАКИ ТЕРОРИСТА ВЕХАБИЈА
У априлу 2015. године Нердин Ибрић упао је у Полицијску станицу у Зворнику и убио припадника Министарства унутрашњих послова Републике Српске Драгана Ђурића, те ранио његове колеге Жељка Гајића и Стева Миловановића. Нападач је убијен у размени ватре, а напад је окарактерисан као пуцањ у Републику Српску и терористички акт. Истрага је такође показала и да се Ибрић неколико месеци пре напада дружио с припадницима вехабијског покрета. Последњи у низу терористичких напада догодио се у новембру 2015. године у Рајловцу, у Сарајеву, када је Енес Омерагић, близак вехабијском покрету, убио припаднике Оружаних снага БиХ Армина Салкића и Недељка Радића. Нападач се потом разнио бомбом након опсаде његове куће, коју су извеле снаге безбедности. Претходно је Енес Омерагић извесно вријеме боравио на ратишту у Сирији.
Тако је мисао Јасмина Мердана, једног од аутора књиге вехабизам/селафизам и оснивача невладине организације Запрет – Центар за превентиву тероризма, постала незаобилазна у дискурсу о вехабијском покрету: „Није сваки вехабија терориста, али је сваки терориста вехабија“. То је кључни проблем са вехабијама у Босни и Херцеговини. Но, серија терористичких напада била је аларм за све у БиХ: полицијске структуре, верске организације, јавне службе, систем образовања, медије. Огласила се, и то веома снажно, и Исламска вјерска заједница БиХ.
У КОНТЕКСТУ СИРИЈЕ
Временом је вехабијски покрет ојачао у мери да је вехабијска организација постала конкуренција и отворена претња Исламској заједници у БиХ, те је реис Кавазовић јавно позвао државне институције да реагују на појаву 44 параџемата над којима ИВЗ БиХ није имала ингеренције. Основа за вехабијску еволуцију била је што је низ млађих људи стекао образовање и одбранио докторате у Судијској Арабији, Египту и другим исламским земљама, те су нови лидери коришћењем нових технологија, првенствено друштвених мрежа, стицали присталице брже него званични службеници ИВЗ БиХ.
Неопходно је да талас терористичких напада који је био захватио БиХ посматрамо у контексту глобалних дешавања, конкретно рата у Сирији. Неколико терористичких напада на европском тлу, првенствено напади у Паризу на редакцију сатиричног листа Шарли Ебдо и на дворану Батеклар били су аларм да се са тзв. Исламском државом прогресивне снаге морају обрачунати. Она је и савладана захваљујући интервенцији руских Ваздушно-космичких снага које су биле главни савезник регуларних војних јединица Сирије, односно Башара ел Асада. За разлику од напада на европске престонице које треба гледати и као обавештајне операције западних служби безбедности, терористички напади у БиХ били су одјек, односно ехо тих операција, чиме су домаћи залуђеници мислили да подрже „општу ствар“.
АЛТРУИСТИ У ПАРАЏЕМАТУ
Истраге вођене поводом напада на америчку амбасаду, полицијске станице у Бугојну и Зворнику, и припаднике Оружаних снага БиХ, нису откриле ширу позадину, односно финансијере, подстрекаче и организаторе. Тај тероризам био је „домаћи производ“. Уједно, вреди напоменути да су приликом одласка босанских младића на сиријско ратиште значајну улогу имале вехабијске енклаве, односно „параџемати“, у смислу припреме, давања инструкција, пружању моралне и финансијске подршке. Према повратницима (део их је погинуо борећи се против регуларних сиријских војних снага, део је још у околини Идлиба под командом Нусрета Имамовића) примењена је блага казнена политика, иако су се борили на страни најпознатијих терористичких организација, што Ал Каида и фамозна Исламска држава свакако јесу.
Када је дошло време да држава БиХ „поравна рачуне“ са вехабијским покретом, ствари су се решиле тако да су уз подршку власти параџемати регистровани као невладине организације. Ове организације су од многих локалних заједница добиле на коришћење просторије, а на текући рачун уплаћивана им је финансијска помоћ. Свој рад су усмерили на идеолошко јачање, предавања, али и помоћ угроженим социјалним категоријама. Тако су вехабије у БиХ постале хуманитарци. Оно што не улива поверење јесте да су лидери овог покрета били борци, по злу познатог, одреда "Ел муџахид".
БЕЗ ПРОВОКАЦИЈА
Након напада на израелску амбасаду у Београду, у медијима Србије вехабије су поново доспеле у медијски дискурс. Отваране су расправе о овом покрету и терористичкој претњи. Међутим, вехабијски лидери путем друштвених мрежа, првенствено Телеграм, делом и Вибер, следбеницима су упућивали поруке у смислу да не наседају провокацијама, односно да се ни у ком случају у БиХ не би смео догодити терористички акт. Разлог је јасан, напад на било који јеврејски верски објекат поново би скренуо пажњу државе на њих, што би донело проблеме и омело их у идеолошком раду. Па, у чему је данас претња када је реч о вехабијском покрету? Они би били прва бригада која би била мобилисана против Републике Српске. У том смислу одговарају и власти и опозицији у политичком Сарајеву. Вехабијска организација била би ударна песница у новом сукобу против Срба у БиХ. Ако до њега, наравно, дође.
