Декларацију Свесрпског сабора о заштити националних и политичких права и заједничкој будућности српског народа (са 49 закључака), усвојила је Народна скупштина Републике Српске на сједници одржаној 2. јула у Бањој Луци са 62 подигнуте руке, док су свега три посланика била против. У Декларацији, претходно усвојеној на Свесрпском сабору одржаном 8. јуна у Београду (уз обавезу да исту верификују народне скупштине Републике Србије и Републике Српске), констатовано је да је српски народ јединствена цјелина, а низ закључака односило се директно на Републику Српску. Свакако да су међу најважнијима непризнавање нелигитимног високог представника, инсистирање на називу Срби без префикса попут „босански Срби“ и слично, а највиталнији закључак по Српску гласи да се мора поштовати слово Дејтонског споразума.
СПОРАЗУМ О РАЗЛАЗУ
Мирно раздруживање (од Федерације Босне и Херцеговине) се не спомиње у Декларацији, а ради се о документу који представља „споразум о разлазу у БиХ“. Документ је најавио предсједник Српске Милорад Додик као одговор на оркестриране политичке нападе који перманентно долазе из Сарајева и западних центара моћи. Резолуција о геноциду у Сребреници усвојена у Генералној скупштини УН, иницирана из Сарајева без поштовања уставом прописане правне регулативе, односно заобилажењем српског фактора у БиХ, очито је била окидач незадовољства. Док је одржавање Свесрпског сабора подржао и амерички амбасадор у Београду, Кристофер Хил, на најаву „раздруживања“ из западних амбасада гледа се сасвим другим очима.
Поменути документ би, након што га усвоји Народна скупштина Српске на 14. посебној сједници планираној за 9. јули, био упућен на разматрање Скупштини Федерације БиХ, односно скупштини другог ентитета. Споразум о мирном раздруживању сачинила је Комисија именована од Владе Републике Српске. Пуни назив гласи „Споразум о потреби покретања процедуре регулисања односа Републике Српске и ФБИХ у складу са Дејтонским споразумом и међународним актима“, и већ је достављен Колегијуму Народне скупштине Српске, а требало би да се нађе пред посланицима на заказаној 14. посебној сједници. Његов правни дио припремали су чланови Комисије на чијем челу је Милош Букејловић, министар правде и потпредсједник Владе Српске, Милимир Говедарица, правобранилац Републике Српске, Лазар Стјепановић, правни представник Српске, Јелена Пајић Баштинац, генерални секретар у Кабинету предјседника РС, и Далибор Панић, генерални секретар Владе. Дио споразума о функционисању економије и порезима радио је Горан Маричић, директор Пореске управе. Драган Станковић, директор Републичке управе за геодетске и имовинско-правне послове, радио је на дијелу споразума који се односи на питањима територије и границама Српске, Синиша Каран, министар унутрашњих послова, био је задужен да предложи функционисање безбједносног система Републике. Све у свему, компетентини људи из државне администрације Српске били су ангажовани на изради документа за којег предсједник Српске Милорад Додик твди да је „на бази Дејтонског мировног споразума јер Дејтонски споразум предвиђа да је Република Српска страна (потписница) као што је и Федерација“.
МАРФИЈЕВА СНОВИЂЕЊА
Додик је нагласио и да се „ту неће укључивати заједнички ниво. Он нема ништа са тим, изведен је из два ентитета. А све што се дешава у БиХ управо жели да фаворизује ту причу о заједничким, односно централним, како то муслимани воле да кажу, органима“. Док предсједник Српске истиче да је Споразум о мирном раздруживању у складу са Дејтонским мировним споразумом и да се ништа не тражи што је изван Дејтона, амерички амбасадор у БиХ, Мајкл Марфи, истиче да он представља пријетњу интересима САД и да се БиХ суочава „са најгором политичком климом од деведесетих година прошлог вијека“.
Иначе, Народна скупштина Републике Српске би на приједлог посланичког клуба СНСД усвојила „Информацију о потреби покретања процедуре регулисања односа Републике Српске и Федерације БиХ у складу са Дејтонским споразумом и међународним актима“, што је документ на 50 страница, а дио Информације је Споразум о раздруживању од 15 чланова. Информација је шири документ у којем се образлаже потреба за Споразумом о раздруживањем, а проистиче из антидејтонског дјеловања високог представника за БиХ и Уставног суда БиХ, што чини прва два поглавља Информације. Свесрпски сабор и закључци усвојени у Декларацији која је из њега проистекла су полазна тачка поменуте Информације.
БАЧЕНА РУКАВИЦА
У првом члану Споразума о раздруживању истиче се да ће Република Српска и Федерација Босне и Херцеговине, односно „стране потписнице, које чине Босну и Херцеговину, међусобно поштовати субјективитет државног права, у складу са статусом уговорних страна и потписница свих анекса Опшег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини“. У Члану 2 наводи се да је „једини оптимални правни оквир за постојање БиХ Општи оквирни споразум за мир у БиХ, а посебно Анекс IV – Устав БиХ, несагледиво и темељно измијењен мимо воље странака“, што представља прву „бачену рукавицу“ другој страни потписници.
У Члану 7 је „друга бачена рукавица“ а гласи да ће „након мирног разлаза, странке суверено функционисати у складу са правном традицијом коју баштини Република Српска од 9. јануара 1992. године, када је проглашена, и традицијом коју баштини Федерација Босне и Херцеговине од 18. марта 1994. године, када је формирана Вашингтонским споразумом“. Даље се наводи (Члан 10) да ће стране „након окончања мирног разлаза потписати Споразум о посебним и паралелним везама између Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине у циљу развијања међусобне културне, спортске, знанствене и друге сурадње“. Споразум о двојном држављанству Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине такође је предвиђен (Члан 11) као и царинска унија „која ће функционисати у прелазном раздобљу“, а који би требало да траје „три године од ратификације Споразума“. Као потписници овог документа предвиђени су премијер РС Радован Вишковић те премијер ФБиХ Нермин Никшић.
АКТ НИЈЕ СЕПАРАТИСТИЧКИ
Како „Информација о потреби покретања процедуре регулисања односа Републике Српске и Федерације БиХ у складу са Дејтонским споразумом и међународним актима“, тако и Споразум о раздруживању већ су објављени у гласилима Федерације БиХ и изазвали су бурне реакције. Кристијан Шмит је послао писмо Ненаду Стевандићу, предсједнику Народне скупштине Републике Српске. Током сједнице са бошњачке стране чуле су се квалификације да је „Декларација сама по себи наставак политике претензија сусједне Србије према територији Босне и Херцеговине и представља прије свега намјеру и опредјељење Србије да у будућности одустане од Дејтонског мировног споразума“. Милорад Додик, предсједник Српске, током сједнице је истакао да се не ради о сепаратистичком акту већ о покушају дијалога. „Покушавамо да предложимо, да кажемо, ево вратимо се на изворни Дејтон“, истакао је он.
До сједнице Народне скупштине на којој ће се разматрати Споразум о раздруживању има цијела недјеља, што представља довољно времена за дијалог о повратку изворном, односно слову Дејтонског споразума, што чини стратегију политичких напора Републике Српске.
ПОЛИТИКА НА ИВИЦИ НОЖА
Споразум о мирном раздруживању и јесте вриједан покушај у смислу стварање атмосфере о неопходности поштовања Дејтонског споразума, и повратка отетих надлежности. Ад хок донесена одлука о раздруживању могла би се протумачити као осамостаљење Републике Српске и наишла би на снажно реаговање западних сила и партнера из Федерације БиХ, те би „активирање свих надлежности“ и покретање мирног раздруживања били искоришћени и са Запада и из Сарајева за угрожавање тренутног дејтонског статуса Српске и њене међународне позиције.
Милорад Додик зна шта ради. Он је храбар човјек. У више наврата је нагласио да је спреман жртвовати се за свој народ и Републику Српску. Показао се и као сјајан тактичар и да је у многим ситуацијама из којих нико сем њега није видио излаз, био у праву. Знао је водити политику рискантно, рекло би се на ивици ножа, и успијевао. И овог пута је самоувјерен, као што само он може да буде. Бацио је рукавицу не само другом ентитету већ и Колективном западу: Или стриктно поштовање Дејтона или ништа (од БиХ)!
