Принципијелно противљење Турске плановима америчко-израелског тандема могло би да објасни наглашену лојалност Москве Реџепу Тајипу Ердогану, која је најјасније дошла до изражаја током дана такозваног „покушаја државног удара“ у Анкари, у лето 2016. године. Упркос нагомиланим противречностима и претпоставкама за руско-турско непријатељство, Москва је тада упозорила Анкару на припрему завере и подржала Реџепа Тајипа Ердогана политичким изјавама. Узгред, у светлу најновијих догађаја у Турској, Руска Федерација засад поново остаје једина земља која је званично изразила солидарност са актуелним турским властима.
СЛУЧАЈ ИМАМОГЛУА И ПИТАЊЕ ИРАНА
Сасвим је вероватно да је, поред осталих околности, подршка Кремља турском председнику изазвана и ставом Реџепа Тајипа Ердогана према Ирану, као и његовој неспремности да постане оруђе у антииранској кампањи. У том светлу, претње упућене Ирану, које је у марту 2025. године изнео шеф турске дипломатије Хакан Фидан, некадашњи директор турске обавештајне службе МИТ, у супротности су са ставом Реџепа Тајипа Ердогана.
Намеће се претпоставка да Хакан Фидан, који је још током студија и усавршавања на Западу успоставио „чврсте везе“ са кадровима НАТО-а, о чему сведоче отворени извори, заступа лични став који се умногоме разликује од Ердогановог. С тим у вези, вреди истаћи и да су, према мишљењу појединих турских стручњака, турске безбедносне службе, приликом разговора са Реџепом Тајипом Ердоганом о могућем развоју ситуације у вези са планираним хапшењем Имамоглуа, председнику намерно предочиле нереалне прогнозе. Ердоган није био спреман за тако масовне протесте, јер је добио процене да ће хапшење опозиционог лидера друштво прихватити са довољно толеранције. Међутим, ток догађаја показао је да је хапшење Имамоглуа само повећало његов углед, истовремено наносећи сразмеран ударац имиџу самог Ердогана. Испоставља се да су одређене снаге унутар саме турске власти можда намерно навеле турског председника на непромишљен потез.
У целини посматрано, узимајући у обзир све наведено, може се претпоставити да се Реџеп Тајип Ердоган суочава са последицама свог одбијања да учествује у антииранској кампањи, чије припреме тренутно увелико трају.
У овом контексту намећу се и паралеле са догађајима у Азербејџану. Очигледно је да је западна заједница снажно препоручила Илхаму Алијеву, који непрестано одлаже потписивање мировног споразума са Јерменијом, да убрза процес и објави да су тачке споразума усаглашене. Илхам Алијев је, с једне стране, био принуђен да то изјави, констатујући да су противречности са Јереваном превазиђене. С друге стране, азербејџански званичници и даље упорно тврде да се питање потписивања не може решити без испуњења неких нових захтева Бакуа.
Стиче се снажан утисак да Азербејџан покушава да се одупре успостављању мира са Републиком Јерменијом чак и под за себе најповољнијим условима, јер страхује да ће тај „мир“ отворити врата другим, тежим искушењима. Током више деценија, нерешено питање Карабаха и јерменско-азербејџанско супарништво, поред непосредних негативних последица, омогућавали су Бакуу да маневрише на међународној сцени и избегне увлачење у авантуре које би могле да угрозе његов опстанак.
БАКУ ПРЕД ВРАТИМА РАТА
Главна међу таквим авантурама био је „ирански случај“ западних „јастребова“ и радикалних снага у израелској власти. Илхам Алијев им је давао наду да ће се Баку у будућности укључити у антиирански фронт и на тај начин користио њихову подршку за учвршћивање сопствене власти, истовремено уз њихову помоћ акумулирајући снаге за војно решавање карабашког питања. Управо је то питање, заправо, прогласио ценом за учешће Азербејџана у антииранској кампањи.
Године 2020, а затим и 2023, карабашко питање је, према речима самог Илхама Алијева, било „коначно решено“, што је подстакло антииранску коалицију да почне да захтева од азербејџанског лидера испуњење преузетих обавеза. Илхам Алијев је одуговлачио преговарачки процес са Јерменима, полазећи од тога да ће застој у формалном закључивању мира омогућити да избегне одговорност за „враћање дуга“. Сада, међутим, западни „јастребови“, доласком Доналда Трампа, пожурују Баку и захтевају да се де јуре озваничи стање успостављено „на терену“ у јерменско-азербејџанском сукобу и отклони последња формална препрека за закључивање споразума.
Баку се нашао у тешкој ситуацији. Ослонити се на Реџепа Тајипа Ердогана, који се суочава са озбиљним унутрашњополитичким проблемима, претпоставља се, управо због иранског питања, није могуће. Други Алијевљев партнер, Владимир Путин, како је лично изјавио Доналд Трамп, већ је изразио солидарност са ставом САД о спречавању наоружавања Ирана нуклеарним ракетама. Јереван, са своје стране, уопште не реагује на покушаје Бакуа да заоштри ситуацију на јерменско-азербејџанској граници и тиме ослободи Илхама Алијева обавезе да стави своју територију (и не само њу) на располагање антииранској коалицији.
У Бакуу са забринутошћу очекују дан када ће бити потписан већ најављени „Аврамски споразум“, који се може сматрати иницијативом која се намеће Азербејџану с циљем изазивања непријатељства према Ирану. Стога се почетни оптимизам азербејџанских медија може сматрати неумесном реакцијом на ову провокативну иницијативу Тел Авива и Вашингтона.
Сумирајући наведено, треба констатовати да се Турска и Азербејџан, упркос демонстрираној самосталности, принудно увлаче у рат са моћним суседом, а одбијање учешћа у том рату носи ризик од унутрашњополитичких потреса и смене владајућих режима.
УЗ ХУТЕ - ПРОТИВ САУДИЈСКЕ АРАБИЈЕ
У светлу војног сукоба САД и Израела са Ираном, као и оштре реакције Бакуа на нападе дроновима у Нахичевану, односи између Турске и Азербејџана прошли су кроз период информационе турбуленције. У турском медијском простору и експертским круговима почела је да се чује до сада незабележено оштра критика на рачун Илхама Алијева. Узгред, последња изјава турског министра спољних послова Хакана Фидана да смо „спремни да пружимо војну подршку Саудијској Арабији“, као и реакције на ту изјаву на друштвеним мрежама, предмет су широких расправа међу стручњацима. Како преноси TodayPress TV, правник Илгар Алтај изнео је свој став о овом питању на личној страници на друштвеној мрежи, оштро критикујући противречан приступ појединих друштвених кругова и коментаре који се појављују на друштвеним мрежама.
Илгар Алтај је истакао да поједини коментари на изјаву Хакана Фидана изазивају чуђење.
Према његовим речима, у контексту напада Хута, које подржава Иран, на Саудијску Арабију, подршка Турске свом савезнику сасвим је очекивана, међутим, критичка реакција појединих азербејџанских корисника на такву подршку изазива недоумице. Он је на својој страници на друштвеној мрежи написао:
„Арапи које подржава Иран - Хути - извели су напад на Саудијску Арабију, колевку ислама, а њен војни савезник, турско Министарство спољних послова, изјављује: ’Спремни смо да подржимо Саудијску Арабију’. Колико коментатора туркијског порекла унутар Азербејџана проклиње турску страну, подржава Хуте и Иран који стоји иза њих! Какав је то смисао, какав је то став, какво је то национално опредељење?“
ПУКОТИНЕ НА СЛИЦИ „БРАТСТВА И ЈЕДИНСТВА“
Искрено говорећи, и ова Фиданова изјава противречи генералној линији Ердогана: идеологија Ердоганове Партије правде и развоја истоветна је идеологији познатог покрета „Ихван ул муслимин“, односно „Муслиманске браће“, а њен идеал је изградња наводног исламског калифата, проглашење калифа и накнадно ширење сопственог утицаја, барем у границама некадашњег Османског царства. Извоз идеологије неоосманизма и радикалне исламизације представљају основне идеолошке поставке и геостратегију Турске, како у оквиру актуелног преобликовања унутар саме земље, тако и у регионима који су за њу историјски значајни, а истовремено и од животне важности за исту ту Русију.
Идилична слика „вечног братства и јединства“ Турске и Азербејџана временом ће добијати веома дубоке пукотине.
У Азербејџану траже да се казни Ердоганов зет. Како преноси опозициони азербејџански портал HamamTimes, посланик азербејџанског Мили меџлиса из владајуће партије Нови Азербејџан Муса Гулијев говорио је у интервјуу за агенцију APA о антиазербејџанској кампањи у турским медијима.
„Данас у свакој анкети јавног мњења која се спроводи у Азербејџану, 90–95 одсто учесника оцењује Турску као братску и пријатељску земљу. Међутим, у недавно спроведеној анкети у Турској, 20 одсто испитаника назвало је Азербејџан непријатељем. Ови подаци изазивају дубоко жаљење и чуђење, али истовремено намећу питање: да ли су они резултат неког неспоразума или последица нечијег систематског деловања“, изјавио је Гулијев.
Према његовим речима, на челу структуре која води клеветничку кампању против Азербејџана налази се Ердоганов зет.
„Ситуација у турском медијском простору не може а да не изазове забринутост. Ако погледамо уређивачку политику једне од водећих медијских група - Turkuvaz - постаје јасно да ова група редовно води клеветничку кампању против Азербејџана. Изненађује то што је руководилац групе Turkuvaz Берат Албајрак близак члан породице председника Реџепа Тајипа Ердогана. Некада је председник Турске овог човека разрешио свих функција због озбиљних пропуста. Међутим, чак и док је обављао функцију министра енергетике, он се налазио у првим редовима група које су иступале против Азербејџана. Данас наставља да користи своје полуге утицаја на турско јавно мњење у исте сврхе. Није изненађујуће што се на челу кампање коју данас против Азербејџана воде поједини турски медији налази управо група Turkuvaz“, цитира посланика овај портал.
ДИКТАТОР АЛИЈЕВ? ИЗЈАВЕ СУ УВРЕДЉИВЕ
Са своје стране, турски посланик Омер Фарук Гергерлиоглу критиковао је Азербејџан због његових односа са Израелом и става о иранском питању. Као одговор на то, Муса Гулијев изјавио је да Гергерлиоглуу треба укинути посланички имунитет и одузети му мандат. Гергерлиоглу је у коментару за портал HamamTimes оштро реаговао на ове позиве.
Он је истакао да је у Азербејџану изграђена „породична империја“ и да власти, како би је очувале, прибегавају употреби грубе силе.
„Ја се не држим своје функције као Илхам Алијев. Ми служимо народу и правди, а они се крију иза имунитета како би заштитили сопствене интересе“, нагласио је турски посланик.
Треба напоменути да посланик редовно покреће питања политичких репресија и прогона опозиције у Азербејџану. Он јавно оптужује власти, а лично и председника Алијева, за корупцију, притисак на друштво и одсуство демократских слобода. Азербејџански политичари тврде да су такве изјаве „увредљиве“ и захтевају реакцију турских власти.
Азербејџански политичари тврде да су такве изјаве „увредљиве“ и захтевају реакцију турских власти.
Гергерлиоглу је више пута захтевао од турских власти објашњење поводом хапшења азербејџанских опозиционара или њихове могуће депортације из Турске. У парламенту је постављао питања о хапшењу једне азербејџанске активисткиње и опасности од њене депортације у Азербејџан.
Блогер Гулу Мамадли (Qulu Mammadli) пише:
„Коначно је турска јавност почела гласно да говори о томе ко је заправо Илхам Алијев. Турски истраживачки новинар Левент Гјултекин описао је лик Илхама Алијева. Он истиче да се Азербејџан претворио у породичну компанију Илхама Алијева. Притом, он веома осетљиво реагује на најважнију ствар - такав диктатор не може да нанесе штету историјском пријатељству и братству између Азербејџана и Турске.“
У ЈЕКУ ИНФОРМАТИВНЕ КАМПАЊЕ
Више турских стручњака оштро је критиковало политику Азербејџана. Тако је пензионисани генерал турске војске Халдун Солмазтјурк у интервјуу за телевизијски канал Tele1 Haber изјавио да се одлуке у Азербејџану не доносе на државном нивоу.
„Азербејџаном управља једна династија. На челу те династије налази се Илхам Алијев. У земљи постоји режим личне власти. А тај владар је савезник Израела и САД. Оно што они кажу, то ће се и догодити“, тврди генерал.
Према његовом мишљењу, спољнополитичке одлуке Бакуа доносе се „у договору са САД и Израелом“.
Критичке оцене износе и поједини турски интелектуалци. Историчар и академик Ахмед Шимширгил, коментаришући односе Бакуа и Тел Авива, написао је на друштвеним мрежама:
„Алијева је немогуће разумети. Зар је та љубав према ционистичком Израелу толико снажна? Када помислите на његов став о Гази, нехотице узвикнете: ’Ах, каква штета!’ Чини се да је ствар већ дошла до ропске зависности. Када бисмо ступили у рат са Израелом, на њега се више не би могло рачунати.“
Азербејџански портал Axar.az осврнуо се на изјаву изнету у програму турског телевизијског канала Sözcü TV. Водитељ Сердар Џебе изјавио је да се, у контексту рата са Ираном, наводно разматра „азербејџанска опција“ на столу Доналда Трампа. Према његовим речима, пошто САД нису успеле да спроведу план копнене операције против Ирана са југа, могле би да разматрају могућност интервенције са севера - преко територије Азербејџана.
Како пише аутор текста, информације о војним плановима оваквих размера обично се појављују у великим међународним медијима. Међутим, у овом случају оне нигде нису потврђене. Телевизијски канал Sözcü TV представио их је као „ексклузивну информацију“, што доводи у сумњу веродостојност овог саопштења и може указивати на циљану информативну кампању против Азербејџана.
ПРОТИВУРЕЧНОСТИ УНУТАР САВЕЗА
Аутор текста подсећа да су и раније објављиване информације о наводној мобилизацији азербејџанске војске, које се касније нису потврдиле. Насупрот томе, током посете Џеј Ди Венса региону појавиле су се информације о испорукама америчког војног терета Јерменији. Усмеравање пажње управо на Азербејџан, а не на Јерменију, може створити слику о Азербејџану као потенцијалној мети Ирана у случају сукоба, истиче агенција.
Притом се наглашава да су телевизијски канал Sözcü TV и истоимени лист у оштрој опозицији према влади председника Реџепа Тајипа Ердогана.
Турски генерал Јуџел Карауз сматра да је критика Азербејџана у Турској изазвана антиизраелским расположењем, а не званичном политиком Анкаре. Он је нагласио да партнерство Бакуа и Тел Авива има стратешки карактер. Израелске технологије одиграле су кључну улогу у Карабашком рату. Односи се заснивају на прагматичној сарадњи у области ресурса.
Заменик председника Светског удружења туркологије, новинар и писац Селчук Дузгун сматра да је појачана критика повезана са активирањем такозване „пете колоне“. Конкретно, Дузгун критикује турског публицисту Абдуррахмана Дилипака, чији су текстови, према његовим речима, пристрасни и усмерени на погоршавање односа између Бакуа и Анкаре. Као пример наводи одломак из једног његовог текста:
„Азербејџан је, као и Иран, шиитска земља. Азербејџан је исламска земља најближа Израелу. Како можемо бити ’један народ, две државе’ са Азербејџаном, а истовремено се двоумити у погледу Ирана? Једина војна база Израела ван његове територије налази се у Азербејџану. Израелска нафта пролази преко нафтовода Баку-Џејхан.“
Тако је актуелна криза у медијском простору изнела на видело одређене противречности унутар прагматичног савеза Бакуа и Тел Авива. Упркос реторици о „две државе - једном народу“, питање односа према Ирану и Израелу постаје озбиљна провера азербејџанско-турског братства.
