Пре него што су SHARE, БИРН, њихови медији, адвокати, читав цивилни сектор западних служби оличених у НВО, али и европски политички покровитељи открили да је прислушкивање неопростив злочин против демократије, у срцу Европе одиграла се афера „Скај“. Уместо да се незаконито прислушкивање грађана, које се није зауставило у границама Француске, назове правим именом - скандалом, нарушавањем приватности и ударом на основна људска права - оно је јавности представљено као спектакуларна победа европских служби над организованим криминалом.
Француски, белгијски и холандски органи успели су да продру у криптовану платформу Sky ECC и да, без појединачних налога судова сваке државе у којој су се корисници налазили, надзиру комуникације десетина хиљада људи ван сопствених граница.
ЧУВАЈТЕ СЕ ПЕГАЗА. СКАЈ ЈЕ О.К.
Према званичним подацима Еуроџаста, европске службе су већ средином фебруара 2021. године могле да прате проток информација око 70.000 корисника Sky ECC-а и да приступе стотинама милиона порука, док је велика полицијска акција спроведена 9. марта исте године. Платформа је имала око 170.000 корисника широм света, њоме се управљало из Сједињених Држава и Канаде, а сервери су се налазили у Европи. Највећи део материјала који је касније коришћен у Србији домаћим органима доставила је Француска путем међународне правне помоћи. Међутим, као ни остале земље у Европи, тако ни српска јавност, ни одбране у бројним поступцима, нису добиле потпун увид у начин на који су подаци преузети, дешифровани, издвојени и повезани са конкретним особама.
Уместо да право питање гласи како је једна страна служба могла масовно да продре у комуникације људи на територији других држава, да ли су сви ти људи у тренутку надзора били осумњичени, где су појединачни судски налози и како се може проверити аутентичност достављеног материјала, „Скај“ је у Србији проглашен готово светим писмом. Судови у Немачкој, Мађарској, Аустрији, па чак и Суд правде Европске уније у пресуди од 30. априла 2024. године, донетој поводом сличне операције „EncroChat“, бавио се условима под којима се овако прибављени подаци могу преносити и користити, наглашавајући улогу домаћих судова, права одбране и последице евентуалног кршења права Европске уније. Тих информација у српском медијском простору нема.
Исти медији, НВО, опозициони политичари, адвокати и „студенти“, који данас Еплово упозорење, без јавног доказа о оператеру, претварају у наводно непобитан доказ да Безбедносно информативна агенција „Пегазом“ шпијунира блокадере, годинама су „Скај“ комуникације третирали као нешто сасвим нормално.
ЕЛЕМЕНТИ ЗА ПОЛИТИЧКИ РОМАН
Основна питања, ко је прислушкивао, по чијем налогу, на чијој територији и са каквим правом, не само да нико није поставио, него су од фрагмената порука, непотврђених тумачења и корисничких надимака правили читаве политичке романе, додељивали идентитете шифрованим налозима и затим тим конструкцијама таргетирали највиши државни врх, председника Републике, његову породицу и најближе сараднике.
Са таквим одсуством икакве критике према Западу дошли смо до сутуације да се међународна афера незаконитог прислушкивања назове једним од највећих подвига у борби против организованог криминала, а једно еплово упозорење на телефону активисте блокадера, и пре утврђивања нападача, прогласи државним терором и захтевају санкције Србији. И ту долазимо до одговора на сва она прећутана питања, није битан надзор сам по себи, него ко тај надзор врши и разлог да се у предизборној кампању у одсуству јасног политичког програма понуди нова криза.
За најновију аферу о наводном шпијунирању студената, активиста и опозиционих политичара у Србији могло би се рећи да је нов само датум објављивања. Иста организација је на идентичан начин исту причу покушала да пласира пре три године, затим пре две године, и најзад пре неколико дана. Осим што су у фокусу опет исти људи, ни систем рада се није променио, прво се одабраним медијима и невладиним организацијама достављају телефони и упозорења, затим „независни“ партнери једни другима потврђују налазе, а онда одабрани европски политичари, пре него што је иједна државна или заиста независна међународна и почне, изричу пресуду Србији и траже политичке и финансијске санкције.
ЧЕТРНАЕСТ „ЗАРАЖЕНИХ, ЈЕДАН ПОЛУ-ПОТВРЂЕН
Тако је 2. септембра 2026. године Citizen Lab објавио кратак извештај у коме наводи да је, у сарадњи са SHARE фондацијом, на телефону једног неименованог припадника „студентског покрета“ пронашао трагове инфекције шпијунским програмом „Пегаз“. Већ наредног дана, док је наводно форензичко испитивање осталих телефона још трајало, европски Зелени су знали не само која је служба учествовала у том шпијунском подухвату, него и које казнене мере треба применити.
Прва манипулација настаје када се технички налази претворе у медијске наслове и један лид - SHARE фондација је саопштила да је од почетка 2026. године регистровала најмање 14 особа које су биле мете напредних шпијунских програма. Али када се саопштење пажљиво прочита, што је већ подухват јер у „наслову све пише“, бројеви и наслови су далеко од истине и било какве спектакуларности.
Наиме, током августа SHARE-у се обратило 12 људи који су добили Еплово безбедносно упозорење, али осим што је то 12 посебно интересантних људи, онај важнији моменат који не стоји у насловима, јесте чињеница да је од тих дванаест лица који су своје телефоне дали на изволте сраној организацији која је подружница стране службе, Citizen Lab је јавно потврдио инфекцију „Пегазом“ на једном уређају, од понуђених 12. За преосталих једанаест наводи се да су добили упозорење и да их зато треба третирати као „вероватно заражене“, док истрага и даље траје. Поред тога, на два Андроид телефона наводно је пронађена нова верзија програма „NoviSpy“.
Дакле, није потврђено да је 14 телефона заражено „Пегазом“. Једино што Citizen Lab потврђује јесте једна инфекција „Пегазом“ , али не и ко, када и са којом намером заразио телефон. Такође, једанаест Епл упозорења представљају индикацију да су корисници били мете, али не и доказ да је инфекција успела. Два случаја односе се на други програм и другачији начин инсталације.
Поред тога, сам Епл је објаснио да су његова упозорења заснована на интерним обавештајним подацима која представља процену са високим степеном могућности, али не и тврдња која је извесна.
Све ово представља битну разлику између форезничког налаза, безбедносног упозорења и политички употребљеног броја који су пласирале блокадерске пропагандне платформе.
Још важније, Епл изричито каже да на основу тих упозорења не приписује напад ни конкретном нападачу, одређеној држави или географском подручју.
СТАРА ПРИЧА И У НОВОМ ТЕЛЕФОНУ
О овој мрежи и њеном начину рада писали смо још 2024. године у текстовима „И ако је агент, мој је“ и „Доказе о прислушкивању пружа SHARE фондација са четири милиона евра страних донација“. Тада су БИРН, Amnesty International и SHARE пласирали тврдњу да БИА и МУП злоупотребљавају форензички алат „Cellebrite“ како би откључавали телефоне новинара и активиста и на њих инсталирали „NoviSpy“.
Још у новембру 2023. SHARE је саопштио да су два припадника цивилног сектора западних служби, односно припадника НВО, добила Епл упозорења. SHARE је тада, у сарадњи са организацијом Internews, наводно добио потврду неименованог представника компаније Епл да су поруке аутентичне, након чега су Access Now и Amnesty International прегледали достављене податке и потврдили покушај напада преко рањивости у функцији HomeKit. Детаљи, наравно, нису објављени, како се наводи, на захтев власника телефона. Јер детаљи, целокупан извештај и чињенице нису потребне када је кампања добра.
У децембру 2024. године Amnesty International је објавио извештај о програму „NoviSpy“ и телефонима Славише Миланова, Николе Ристића и једног активисте организације „Крокодил“. У марту 2025. исти Amnesty објављује да су две новинарке БИРН-а примиле Viber поруке са линковима који су наводно водили ка инфраструктури „Пегаза“. Једна новинарка линк није отворила, друга га је обрисала, а Amnesty је изричито навео да на анализираном телефону није пронађена инфекција.
Две године касније, на сцени су поново SHARE, Amnesty, Citizen Lab, Apple упозорења, телефони истих активиста, једина разлика јесте у њиховим улогама, први пут су били борци „за Србију против насиља“, онда против литијума, данас су део тзв „студентског покрета“ .
SHARE и БИРН нису чак ни организационо удаљени светови који су се случајно нашли на истом послу. На званичној страници SHARE фондације пише да су SHARE и БИРН 2020. године заједно основали SEE Digital Rights Network, регионалну мрежу са више од двадесет организација. SHARE је истовремено члан European Digital Rights мреже и међународне коалиције CiviCERT.
„ЧИСТА ФОРЕНЗИКА“
Прва теза коју су изнели заснивала се на лажирању IP адресе, међутим оно што је спорно код ове тезе јесте да се инфекција програмом попут „Пегаза“ не доказује само једном сумњивом интернет адресом. Форензичари морају да упореде читав низ трагова у телефону, поруке, систематске записе, време настанка сумњивих промена, остатке обрисаних датотека... Зато није довољно да неко само „маскира“ IP адресу како би то било довољан доказ за постојање инфекције. Много важније питање јесте ко је имао приступ телефону пре анализе, да ли су Citizen Lab-у предати оригинални подаци или већ издвојени логови и да ли је нека заиста независна лабораторија прегледала исту, нетакнуту копију уређаја. Пошто ти подаци нису објављени, јавност не може самостално да провери налаз нити да искључи могућност да је материјал пре анализе био измењен или контаминиран. Уз све то треба прихватити и могућност да је Citizen Lab заиста независна организација и да су подаци и о том једном зараженом телефону заиста тачни.
Ако би неко желео да произведе лажни налаз, за шта постоји основана сумња, могао би лако да контаминира форензички материјал, резервну копију, базе података, системске записе или начин на који је телефон преузет и копиран.
Зато је једна од књучних ствари и ланац чувања доказа, ко је имао телефон, колико дуго, у каквом стању, којим алатом је направљена копија, који су контролни хешеви оригинала и копије и да ли је независна лабораторија добила запечаћену копију или већ припремљен избор „релевантних“ логова.
АФЕРА КАО НЕПОБИТАН ДОКАЗ
У кратком извештају Citizen Lab-а тих података нема. Није чак саопштен ни модел телефона, верзија оперативног система у тренутку наводне инфекције, начин преузимања података, контролни хешеви, комплетан временски ток анализе, нити ко је све имао приступ уређају пре него што је материјал стигао у Торонто. Није изнет ни податак који су то конкретни индикатори довели до закључка да је реч баш о „Пегазу“.
У посебним случајевима постоје разлози да се део индикатора не објави, пре свега јер би произвођач шпијунсог софтвера на основу тога мога да их проучи и прилагоди, односно побошља нове верзије. Али када одређена политичка групација излази спектакуларно и нуди „доказе“, тражи финансијску блокаду целе државе и износи најтеже оптужбе, не постоји добар изговор за изостанак свих података.
Међутим, свесни шта је све могуће пласирати једном делу јавности који и даље верује да је Скај апликација попут Вацапа или Вибера, и којој исте ове медијске пропагандне платформе сервирају своје трилере из француске шпијунске афере као непобитан доказ да је цео државни врх Србије уплетен у криминал, на те неке „споредне детаље“ никад неће обратити пажњу. Довољан је само добар наслов и представа може да почне.
„ЗАКРПА“ СТАРИЈА ОД НАВОДНОГ НАПАДА
Посебно занимљив детаљ у извештају Citizen Lab-а јесте време наводне инфекције. Они тврде да је телефон заражен између децембра 2025. и јануара 2026. године, али истовремено наводе да је Епл заштиту од таквог напада увео још у верзији iOS 18.4.1, објављеној 16. априла 2025. године. Пластично објашњење гласи да је ЕПЛ „поправио браву“ осам месеци пре наводног упада. Напад је ипак могао да успе ако власник телефона није инсталирао то ажурирање и наставио је да користи старију, што се код корисника ових телефона не дешава скоро никад. Додуше, Citizen Lab, поред свих битних одговора, није објавио ни који је модел телефона имао у тренутку напада.
ГРАНТ КАО ГАРАНТ
Да нисмо имали иксуства са петим октобром и тиме да смо 2000. године били полигон за тестирање хибридног рата, страно фансирање не би било само по себи доказ да је нечија фонзика лаж. Али ако се све наведено има у виду и ако се сагледа у екосистему деловање организације, коме подноси пројектне извештаје, које теме бира и са ким гради међународне кампање, онда су основана сумња и питање - ко плаћа организације које истовремено производе технички налаз, медијску интерпретацију и политички притисак.
У ранијим извештајима медија објављене су процене да је невладина организација SHARE кроз различите стране донације до 2023. године примила око четири милиона евра. Последњи подаци са АПР- показују укупне приходе SHARE фондације од 67,453 милиона динара у 2023, 79,561 милион у 2024. и 76,091 милион динара у 2025. години, укупно више од 223 милиона динара за само три године. Ако занемаримо и друге грантове који не пролазе кроз систем АПР, јер у намери да избегну видљиве изворе финансирања, већина НВО данас функционише на систему блекчејна и донација, ми пред собом немамо спонтану групу ентузијаста која телефоне прегледа у слободно време.
Ни Citizen Lab није волонтерска организација финансијски самоникла. На сопственој страници о финансирању наводи Ford Foundation, MacArthur Foundation, Oak Foundation, Open Society Foundations, Hopewell Fund, Sigrid Rausing Trust и друге донаторе. Лабораторија истовремено тврди да ради независно од владиних и корпоративних интереса, што истовремено не подразумева да ради независно од далеко опаснијег блока, односно НВО сектора и тзв дубоке државе.
ЈУРИШ ЗЕЛЕНИХ
Можда круцијални доказ да ова афера од самог почетка има политичку позадину, није пронађен у том једном телефону, већ у брзини појединих европских политичара.
Citizen Lab и SHARE објављују налаз 2. септембра. Већ 3. септембра посланичка група Зелених у Европском парламенту саопштава да је српска влада „активно шпијунирала најмање 14 особа током две године“.
Али SHARE је навео 14 мета од почетка 2026, а не 14 доказано заражених особа током две године. Citizen Lab је јавно потврдио једну инфекцију и није објавио ниједан једини доказ којим оператера приписује српској влади. То Зеленима није сметало да затраже замрзавање свих исплата Србији намењеним из плана за развој и претприступних фондова IPA III, као и међународну контролу БИА и МУП-а.
Зелени европосланици посебно инсистирају на томе да је део њиховог тима, особа која је статистичка грешка у српској политици, Радован Лазовић, копредседник Зелено-левог фронта и члан Европске зелене партије, био мета. Ове тврдње немају апсолутно ниједан једини доказ, али чињеница да је Лазовић део Европске заједнице Зелених, читаву ову аферу измешта на међународни ниво. Дакле, политичка веза није никаква тајна, она је малтене написана у саопштењу.
Званичан став Европске уније био је, бар формално, опрезнији, шпијунирање политичких противника било би неприхватљиво „ако се потврди“, пренео је Радио Слободна Европа. Зелени су, међутим, услов „ако се потврди“ прескочили и стигли директно до захтева да се Србији заустави новац и од стране страног фактора под надзор ставе домаће безбедносне службе и МУП.
ЧЕКАО СЕ ТРЕНУТАК...
Ранији покушаји протурања ових теза били су само генерална проба и чекање адекватног политичког момента. Афера је пласирана у периоду када је предизборна кампања у јеку и избори пред вратима. Али како блокадерска листа илити тзв „студентска листа“, осим што нема ни званична имена, па тако ни политички програм, једини опробан начин нове мобилизације студентских и опозиционих структура, јесте пласирање нових спинова и оптужби на рачун државе...
Након намерно изазваног сукоба у Ужицу, домаћим активистима даје се нови морални аргумент, наратив гласи да се власт толико плаши да користи најскупље светско шпијунско оружје. Страним политичарима даје се повод да траже обуставу фондова, дипломатску изолацију Београда и спољну контролу безбедносних служби. Медијима се даје реч „Пегаз“.
Тако се „домаћи“ политички сукоб не задржава у границама Србије, већ поприма интернациону димензију. А Србија, разуме се, остаје оптужени који мора да доказује да није учинио оно за шта тужилац још није показао комплетан доказ.
SHARE и Citizen Lab имају додуше озбиљан логистички и пропагандни проблем уколико неко затражи стварну проверу њиховог налаза. И држава Србија би требала, осим своје форензике да укључи и независни фактор, јер сам термин „Пегаз“ није довољан да каже на пример: због чега трагови на телефону наводно нису могли бити накнадно унети, морали би да говоре о системским логовима, криптографским хешевима, базама података, временским ознакама, мрежним индикаторима и ланцу чувања доказа.
Просечан корисник друштвених мрежа престаће да слуша после друге реченице.
РЕЧЕ МИ ЈЕДАН ЧОВЕК
На другој страни довољна је проста порука: „Западне НВО су припремиле лажне телефоне како би срушиле Србију.“ Технички сложено објашњење готово увек губи медијску битку против једноставне и емоционалне тврдње и зато и јесмо у ситуацији да је за неку тврдњу довољан добар наслов, поднаслов и лид, а често и објава на анонимом налогу на друштвеној мрежи.
Управо то је разлог зашто критика ове афере не сме да се сведе на једнако просту контратеорију завере. Не мора се доказивати „IP spoofing“, нити измишљати невидљиви хакер који је ручно написао сваки лог, довољно је само да се поставе питања на која озбиљна форензичка истрага мора имати одговор.
Ко је и када преузео сваки телефон? Ко је имао физички приступ уређајима пре форензичког копирања? Постоје ли хешеви оригиналних копија? Која је верзија оперативног система била инсталирана у тренутку напада? Да ли је Епл директно потврдио аутентичност свих дванаест упозорења? Који су налази потврдили инфекцију, а који само покушај напада? Колико је од 14 особа заиста заражено? На основу ког јавног доказа се оператер „Пегаза“ приписује БИА, МУП-у или некој другој обавештајној служби? Да ли је иједна лабораторија која није организационо, пројектно или донаторски повезана са овом мрежом добила запечаћену копију материјала?
Докле год на ова питања нема одговора, све је на нивоу – рекао ми један чо`ек, веруј ми на реч.
