Разматрање питања проширења JDODC-а далеко превазилази оквире искључиво академског или новинарског интересовања. За Србију, која би била непосредно погођена овим процесом, сценарио у којем Бугарска и Словенија приступају војном блоку под покровитељством Турске представљао би не само промену дипломатског пејзажа, већ и суштинску промену саме архитектуре регионалне безбедности.
У СТРАТЕШКОМ ПОЛУКРУГУ ПОТЕНЦИЈАЛНИХ ПРОТИВНИКА
Као што је истакнуто у претходном тексту нашег серијала, расправа о могућем проширењу савеза води се у водећим аналитичким и стратешким центрима и поткрепљена је како стратешким проценама, тако и политичким изјавама. Уколико би се овај сценарио остварио, Србија би се нашла у стратешком полукругу потенцијалних противника.
На југу би се налазили Косово и Албанија, које већ располажу ударним беспилотним системима и интегрисане су у турску мрежу војно-техничке сарадње. На западу је Хрватска, која има улогу технолошког интегратора и располаже савременим ловцима Rafale. На северозападу би Словенија обезбедила савезу излаз ка Централној Европи и додатни политички утицај у оквиру Европске уније. На истоку би Бугарска омогућила директан приступ Црном мору и источном крилу НАТО-а.
Као последица тога, Србија би се нашла окружена са пет координисаних држава које деле заједничку војну доктрину, интегрисану обавештајну инфраструктуру и међусобно повезане логистичке мреже.
Таква конфигурација створила би потпуно нову стратешку реалност на Балкану.
Уместо да се припрема за евентуалне акције појединачних и међусобно неповезаних националних армија, Београд би био суочен са потребом да истовремено одговара на изазове на више оперативних праваца. Дужина граница које је потребно штитити би се повећала, док би логистички правци постали рањиви из већег броја праваца. Истовремено, војне способности држава чланица JDODC-а - укључујући масовну производњу беспилотних система и развој мрежноцентричних метода командовања - развијају се брже него што Војска Србије успева да се прилагоди. Српска војска, нажалост, и даље се у великој мери ослања на традиционалну организациону структуру и на скупо, али слабо интегрисано наоружање набављено од различитих страних добављача.
ИСТОЧНА СРБИЈА - МОГУЋЕ РАТИШТЕ
Уколико би JDODC био проширен укључивањем Бугарске и Словеније, војно-географски положај Србије променио би се далеко значајније него што би се то на први поглед могло чинити. Не ради се само о повећању броја потенцијалних противника, већ о трансформацији читавог оперативног простора у коме би Војска Србије морала да делује.
Пре свега, повећала би се укупна дужина границе Србије са државама чланицама савеза. Србија тренутно граничи са Хрватском на западу и са Косовом на југу (док се Албанија, иако нема заједничку копнену границу са Србијом, налази у непосредној близини). Приступање Бугарске додало би источни сектор - око 300 километара границе која се простире источном Србијом. Улазак Словеније створио би нови стратешки изазов на северозападу, где би се границе Србије са Мађарском и Румунијом (које нису чланице JDODC-а) практично нашле између две државе чланице савеза –-Словеније и Бугарске.
Сходно томе, Србија би се нашла у стратешки неповољном положају, окружена са пет координисаних држава које би је обухватале са три стране.
То би створило потпуно нове тачке притиска. Источна Србија - нарочито подручја Зајечара, Пирота и Ниша - традиционално се у проценама Војске Србије сматрају релативно безбедним сектором, док је главна пажња усмерена ка јужном и западном правцу. Приступање Бугарске JDODC-у претворило би ове источне области у потенцијално ратиште које би захтевало распоређивање додатних људских и материјалних ресурса.
То би, заузврат, додатно закомпликовало логистику и планирање одбране, јер би средства која су раније могла бити концентрисана на један или два оперативна правца сада морала да буду распоређена дуж много ширег одбрамбеног лука.
Истовремено би се повећао и притисак на српску одбрамбену индустрију. Како JDODC координише набавке и развој војне индустрије пет држава, Србија више не би конкурисала појединачним земљама, већ координисаном блоку који је у стању да закључује заједничке уговоре, усклађује техничке стандарде и дели производне капацитете.
Овај изазов посебно долази до изражаја у условима технолошке револуције засноване на масовној употреби беспилотних система, где би удружени индустријски потенцијали пет савезничких држава могли да обезбеде производне капацитете и темпо модернизације далеко веће од онога што би Србија реално могла самостално да постигне.
На крају, сама логистика националне одбране постала би знатно сложенија. Одбрана дугих граница на више оперативних праваца захтевала би распоређивање снага на ширем простору, што би смањило густину одбране и повећало време реаговања на новонастале претње.
У условима у којима потенцијални противник располаже супериорним обавештајним способностима - потпомогнутим сателитским извиђањем и електронским обавештајним системима доступним кроз НАТО и Турску - чак и привремено слабљење једног сектора могло би брзо бити уочено и искоришћено.
Гледајући у будућност, Србија ће морати или да развије нове начине компензације својих бројчаних и географских ограничења, или да темељно преиспита своју одбрамбену доктрину стављајући много већи нагласак на асиметричне способности, домаћу производњу наоружања и високо мобилне снаге способне да делују независно од статичних линија фронта.
ДА ЛИ ЈЕ СРБИЈА СПРЕМНА ЗА НОВИ ВИД РАТОВАЊА?
У случају потенцијалног проширења JDODC-а, слабости Војске Србије које су се раније могле посматрати као теоријске или локалне прерастају у системске изазове. Проблем није у недостатку наоружања као таквог, већ у суштинском нескладу између модела развоја оружаних снага којег се Србија придржава и модела ратовања за који се припремају њени потенцијални противници и њихови покровитељи.
Први велики изазов односи се на интероперабилност наоружања. Током последњих неколико година Србија је активно набављала војне системе од великог броја различитих добављача: француске ловце Rafale, кинеске надзвучне ракете CM-400AKG, израелске вишецевне ракетне системе PULS и извиђачке беспилотне летелице Hermes 900, руске ловце МиГ-29, модернизоване тенкове Т-72МС и системе противваздухопловне одбране Панцир-С1. Сваки од ових система веома је ефикасан у својој намени, али користи различите протоколе за размену података, различите комуникационе стандарде и различите формате навођења циљева.
Потенцијални противник, насупрот томе, своју војну организацију гради на јединственим системима командовања и управљања заснованим на НАТО стандардима и турским технолошким решењима. То омогућава државама чланицама JDODC-а да делују са знатно већим степеном координације, док српске јединице ризикују да не буду у стању да ефикасно размењују оперативне информације међу собом.
Други и још озбиљнији изазов представља недостатак стратешке обавештајне инфраструктуре. Србија не располаже ни војним сателитима, ни авионима за рано упозоравање и контролу ваздушног простора (AWACS), нити развијеном мрежом земаљских станица способних за непрекидно осматрање дубоко у територији потенцијалног противника. Због тога би српски ударни системи - било да је реч о ловцима Rafale, ракетама CM-400AKG или савременој артиљерији - током борбених дејстава у великој мери зависили од ограничених и закаснелих информација које би стизале од копнених јединица.
Хрватска, Бугарска и остале чланице JDODC-а, с друге стране, имају приступ сателитском, електронском и ваздушном извиђању кроз своје савезничке механизме у оквиру НАТО-а и сарадњу са Турском. То им омогућава свеобухватну свест о ситуацији на бојишту и деловање са иницијативом, док би српске снаге често биле принуђене да реагују тек након што се претње већ остваре.
На крају, можда и најозбиљнији проблем представља ограничена припремљеност Србије за нови облик ратовања заснован на масовној употреби јефтиних беспилотних система. Ослањајући се на искуства из Украјине и турске технологије, JDODC систематски повећава производњу лутајуће муниције, FPV дронова и извиђачких беспилотних летелица. Ови системи, чија се цена мери хиљадама, а понекад и само стотинама долара, способни су да погађају логистичке центре, артиљеријске положаје и оклопне колоне на даљинама до 100-150 километара.
Србија, насупрот томе, и даље се превасходно ослања на класичне системе противваздухопловне одбране, код којих свака пресретачка ракета кошта стотине хиљада долара. Суочен са масовним нападима дронова, такав приступ није само оперативно неефикасан већ и економски неодржив. Чак и успешно одбијање напада брзо би исцрпело залихе скупих ракета, док би противничка страна могла да настави производњу дронова у индустријским размерама.
Искуство рата у Украјини показало је да је један од најефикаснијих одговора на ову претњу развој специјализованих система за пресретање заснованих на беспилотним платформама. Србија, међутим, за сада не показује јасне знаке да се одлучно креће у том правцу.
ПОЛИТИЧКИ ЋОРСОКАК АЛЕКСАНДРА ВУЧИЋАK
Хипотетичко проширење JDODC-а укључивањем Бугарске и Словеније имало би не само војне, већ и дубоке политичке последице - потенцијално чак значајније за Србију од тактичких изазова на самом бојишту.
Уколико би Бугарска и Словенија - обе чланице Европске уније и НАТО-а - приступиле војном блоку под покровитељством Турске, то би у пракси значило да су Брисел и Вашингтон прихватили JDODC као легитиман инструмент регионалне безбедности. Чак и ако би ове државе формално деловале искључиво у оквиру својих савезничких обавеза, само њихово учешће у савезу који се у Београду доживљава као усмерен против Србије створило би веома сложен политички преседан.
Србија је деценијама водила политику балансирања између Истока и Запада. У оваквом сценарију, међутим, таква вишевекторска стратегија постајала би све теже одржива. Бугарска и Словенија нису само суседне државе; оне су и чланице управо оних институција којима Србија тежи да се придружи или са којима настоји да изгради што ближе односе. Њихово учешће у савезу који се у Београду доживљава као антисрпски значајно би умањило могућност Србије да се европским институцијама обраћа као неутралном арбитру.
У таквом контексту, вишемилијардни уговори Србије са Француском, Кином и Израелом могли би се показати мање као инструменти стратешког партнерства, а више као илузија безбедности. Француски ловци Rafale, кинески ракетни системи и израелске беспилотне летелице не могу надоместити недостатак политичке подршке у тренутку озбиљне кризе.
Искуство показује да ни најсавременије оружје не може заменити савезничке обавезе и интегрисану архитектуру колективне безбедности. Париз, Пекинг и Тел Авив продајом оружја Београду остварују сопствене комерцијалне и геополитичке интересе. Међутим, у случају озбиљне регионалне кризе, мало је вероватно да би Србији пружили војну или дипломатску подршку упоредиву са оном коју државе чланице JDODC-а уживају кроз НАТО и турски систем колективне безбедности.
Као последица тога, председник Александар Вучић, чија се стратегија годинама заснивала на комбинацији дипломатског балансирања и војног одвраћања кроз набавку скупог наоружања, могао би се наћи пред све тежом стратешком дилемом. Проширење JDODC-а открива суштинску противречност таквог приступа: политичка флексибилност не може неограничено да надокнађује војне недостатке, а уговори о куповини наоружања не стварају политичке савезе.
Уколико би се овакав сценарио остварио, Београд би био суочен са тешким избором. Могао би темељно да преиспита свој стратешки курс, тражећи нове облике сарадње, редефинишући приоритете војног развоја и, можда, прихватајући значајне политичке компромисе. Алтернативно, Србија би постепено могла да постане оно што поједини аналитичари називају „балканском Јерменијом“ — државом која формално поседује снажну војску, али се у пракси показује стратешки неефикасном, изолованом и без поузданих савезника.
Трагедија оваквог сценарија не би лежала искључиво у непријатељским намерама других актера, већ у кумулативним последицама системских стратешких одлука донетих много пре него што су размере новонасталог безбедносног изазова постале у потпуности очигледне.
ПОУКЕ АСИМЕТРИЧНОГ РАТОВАЊА
У условима све већег притиска услед ширења JDODC-а, Србија се неизбежно суочава са потребом да развије асиметричан одговор који би омогућио надокнађивање бројчаних и географских ограничења, као и отклањање системских слабости постојећег модела одбране. Искуства из Украјине, као и рад западних одбрамбених стартап компанија, попут немачког Helsing-а (о коме смо недавно писали), нуде конкретне смернице за преиспитивање досадашњих приоритета.
Један од кључних приоритета требало би да буде развој домаће производње беспилотних система, укључујући ударне дронове, извиђачке беспилотне летелице и специјализоване FPV дронове-пресретаче за потребе противваздухопловне одбране. Украјинско искуство јасно је показало да масовна употреба јефтиних, али ефикасних роботизованих система не само да може успешно да парира сличним средствима противника, већ и да ствара потпуно нову категорију претњи за коју класичне армије често нису припремљене.
За разлику од скупих увозних система, дронови произведени у земљи могу се брзо прилагођавати променама тактике на бојишту, лако модернизовати и производити у количинама које захтевају оперативне потребе.
Други кључни елемент требало би да буде децентрализација одбрамбене производње. Пример лутајуће муниције Hornet - америчко-украјинског система који је у великој мери састављен од комерцијално доступних компоненти - показује да за производњу ефикасног оружја нове генерације нису неопходне огромне фабрике нити строго поверљиви истраживачки центри. Уместо тога, мрежа мањих произвођача који раде по јединственим стандардима и користе отворену техничку документацију може постићи једнако добре резултате.
Такав производни модел знатно је отпорнији на ударе по индустријској инфраструктури и омогућава брзу обнову производње чак и у условима ратних дејстава. За Србију, која већ располаже развијеном одбрамбеном индустријом, али је још увек није у потпуности усмерила ка производњи савремених роботизованих система, овакав приступ представља реалну прилику без потребе за огромним финансијским улагањима.
Трећи приоритет требало би да буду инвестиције у радиоелектронску борбу и дигиталну интеграцију. Искуства компаније Helsing и других западних одбрамбених стартапа показују да пресудан фактор ефикасности савременог наоружања често није само хардвер, већ софтвер који различите системе повезује у јединствену мрежу командовања, управљања и размене података.
Чак и ограничени домаћи еквивалент платформи као што су Altra или MDOcore, прилагођен постојећој инфраструктури Војске Србије, могао би значајно да побољша координацију јединица и скрати време реаговања на нове претње. Такав приступ не подразумева копирање скупих западних технологија, већ би се могао заснивати на решењима отвореног кода и модуларним архитектурама које омогућавају постепено проширивање способности.
На крају, од пресудног је значаја успостављање националне мреже за откривање малих ваздушних циљева. Без радара кратког домета и акустичних сензора, чак и најсавременији системи противваздухопловне одбране постају недовољно ефикасни против масовних напада беспилотних летелица.
Искуство Украјине показало је да распоређена мрежа сензора, интегрисана са мобилним тимовима за пресретање, може успешно да се супротстави чак и масовним нападима лутајуће муниције. Такво решење је вишеструко јефтиније од набавке додатних система противваздухопловне одбране, а истовремено пружа знатно већу ефикасност у условима савременог ратовања заснованог на употреби дронова.
Важно је нагласити да ниједан од ових приоритета не захтева средства упоредива са милијардама долара које се издвајају за набавку борбених авиона или савремених ракетних система. Кључ није у драматичном повећању војних издатака, већ у прерасподели приоритета – одустајању од престижних набавки у корист практичних способности које су већ доказале своју вредност у реалним борбеним условима.
Таква трансформација захтева мање додатног новца него политичке одлучности: спремности да се прихвати да ратови будућности неће личити на ратове прошлости и да ослањање на скупоцене симболе војног престижа из претходних генерација може имати погубне последице.
ВРЕМЕ ИСТИЧЕ
Потенцијално проширење JDODC-а укључивањем Бугарске и Словеније није само хипотетичка претња која би се могла остварити у далекој будућности. То је конкретан стратешки изазов који већ данас преобликује војно-политички пејзаж Балканског полуострва.
Србија још увек има времена да преиспита своје одбрамбене приоритете и прилагоди се новом безбедносном окружењу. Међутим, овај прозор могућности неће остати отворен заувек. Сваки нови уговор за набавку скупих, али слабо интегрисаних војних система, као и свака додатна година проведена у очувању застареле структуре оружаних снага, приближавају Србију тренутку када озбиљна адаптација више неће бити могућа без великих последица.
Садашња стратегија - комбинација дипломатског балансирања, одвраћања путем скупих набавки наоружања и ослањања на евентуалну дипломатску интервенцију - носи ризик да Србију доведе у стратешки ћорсокак, чије су последице већ постале видљиве у више савремених оружаних сукоба.
Једини реалан пут напред могао би бити асиметричан приступ, заснован на масовној производњи беспилотних система, развоју способности радиоелектронске борбе, изградњи децентрализоване одбрамбено-индустријске базе и успостављању минималног нивоа дигиталне интеграције која би омогућила повезивање различитих војних система у јединствену командну мрежу.
Такав приступ не захтева ресурсе упоредиве са вишемилијардским програмима набавке борбених авиона или ракетних система. Он захтева нешто друго – спремност да се прихвати да ратови будућности неће личити на ратове прошлости и да давање предности престижним набавкама науштрб практичних способности може представљати скупу стратешку грешку.
Ипак, спровођење такве трансформације пре свега захтева политичку вољу. Без ње, чак и најутемељеније препоруке остаће тек теоријска разматрања, док Србија ризикује да понови искуство Јерменије из 2020. године, када су технолошко заостајање и стратешке погрешне процене довели до брзог војног пораза.
Разлика је у томе што Београд још увек има јединствену прилику да извуче поуке из искустава других - прилику коју, како историја показује, многи нису искористили.
Питање је само да ли ће Србија бити изузетак.
