As a direct acknowledgment of my modest work as a journalist, I found myself the subject of a letter that Elmedin Konaković, the Foreign Minister from Sarajevo, sent to the editors of the Енциклопедија „Британика“ in 2024. In his letter, Konaković requested that the encyclopedia change the entry titled “Srebrenica Massacre” to “Srebrenica Genocide”—or “the Srebrenica genocide,” as the Bosniak minister explicitly wrote.
Whether by coincidence or not, Konaković’s letter to Енциклопедија „Британика“ was sent immediately after my article, “Srebrenica: Say ‘Genocide’ to Make Military Intervention Easier,” was published on the RT Balkan website.
У поменутом тексту, навео сам да водеће светске енциклопедије злочин почињен 1995. године у Сребреници исправно и у складу са научним стандардима називају масакром, а не политички прописано – геноцидом, јер то злочин у Сребреници, објективно, није.
As examples, I cited Encyclopaedia Britannica, the Columbia Encyclopedia, and the Larousse Encyclopedia. I also quoted the conclusions of leading academic authorities guided by scholarly integrity and unwilling to allow their work to be shaped by politically constructed narratives, including Catherine J. Southwick of Yale University and David N. Gibbs of the University of Arizona, who has extensively argued that the narrative of “genocide” in Srebrenica has been used to justify American military interventions around the world.
„Употреба сребреничких жртава за оправдавање америчких војних интервенција је вероватно најгнуснији покушај преваре светског јавног мњења у модерном добу. Употреба сребреничких жртава у геополитичке сврхе представља, стога, њихово друго убијање, у чему учествују политичке структуре и организације у Сарајеву“, написао сам тада, констатујући да за Сарајево туђе жаљење у случају Сребренице не постоји изван политичке интерпретације о „геноциду“.
ШТА ЈЕ ТРЕЈСИ ГРАНТ?
У свом писму енциклопедији „Британика“, Конаковић је навео да је „главна мисија ‚Британике‘ пружање глобалних образовних ресурса заснованих на чињеницама“, а да је одредница о Сребреници као масакру у супротности „са бројним међународноправним документима“, односно да „нејасни изрази“, као што је масакр, „директно поткопавају и вређају жртве“.
Уредница „Британике“ Трејси Грант прихватила је овај, де факто, политички захтев и сада наслов одреднице о злочину у Сребреници, после три деценије истрајавања на научно утемељеној дефиницији, компромисно, у наслову гласи „Геноцид у Сребреници“, а у поднаслову пише: „Такође познат и као масакр у Сребреници“.
Konaković’s statement regarding Britannica‘s change of approach, triumphantly published on the website of the Sarajevo government, is itself, according to the author, a small monument to intellectual carelessness and ignorance of the circumstances, as it refers to editor Tracy Grant as though she were a man, despite the fact that she is a well-known British journalist. That Tracy Grant is not a man could easily have been inferred from her first name alone, which, considering Konaković’s concern with semantics, might at least have prompted him to verify who Tracy Grant actually is.
ОД НАУЧНИХ СТАНДАРДА ДО „МЕЂУНАРОДНОПРАВНИХ ДОКУМЕНАТА“
То да свет хиперкапитала који обликује политику Колективног запада увелико и да сада већ веома дуго утиче на свет науке, добро је познато. Али, барем су донедавно угледне енциклопедије и универзитети, или барем многи међу њима, успевали да задрже основну академску честитост.
Енциклопедија „Британика“, или барем њено онлајн издање, добар је пример посрнућа на том плану. Поменута одлука ове енциклопедије да, након три деценија истрајавања на научном путу, предност у односу на научне чињенице пружи политичком тумачењу и у академском смислу врло спорним пресудама јесте, благо речено, скандалозна и представља лош преседан.
Читајући Конаковићево саопштење на сајту владе у Сарајеву и опажајући његов покушај да, осим пола свог адресата, чињенице замени „међународноправним документима“, сетио сам се случаја из године у којој сам рођен, а о ком сам, стицајем околности доста читао интересујући се, својевремено, за случајеве када пресуде нису издржале пробу стварних чињеница.
Укратко, после бомбашких напада Ирске републиканске армије у Гилфорду, четворо младих људи осуђено је и они су, потом, провели по петнаестак година у затвору. Јавност је била тренутно одахнула, а читав случај био је значајан због великог утицаја на британску противтерористичку политику.
Али, током 1989. године догодио се коперникански обрт.
Са дебелим закашњењем, доказано је да су признања осуђеника била изнуђена, да је полиција прикривала доказе и да су резултати форензичке истраге били потпуно погрешно представљени.
Случај „Гилфордске четворке“ и истоветна судбина „Мегвајерове седморке“ није праведно окончан. Виновници погрешне пресуде из редова судија у ствари су били награђени. Напредовали су до неслућених висина у британском правосуђу и што је најважније и најиндикативније никада нису одговарали за свој лош рад који је безмало уништио животе младих људи.
ПРЕСУДЕ КОЈЕ НЕ ДЕФИНИШУ СТВАРНОСТ
Поврх свега, данас доступни подаци сведоче да је група припадника Ирске републиканске гарде крајем седамдесетих година признала да је починила напад на кафић у Гилфорду, нагласивши да недужни људи због тога труну у затвору, чему британска истрага уопште није придала било какав значај.
The case of the Guildford Four demonstrates that judicial verdicts influenced by political considerations—particularly when they are at odds with the factual record—cannot define reality.
Нико разуман, ма шта суд одлучио тим поводом, неће прихватити да су војници погинули у борби исто што и недужне жртве стрељања.
By politically redefining the crime committed in Srebrenica—which, according to the author, is objectively not genocide in the classical sense of the term—Енциклопедија „Британика“ has, in effect, opened the door to revisions of its own content.
For example, its entry on Ante Pavelić does not state that genocide was committed against Serbs, Jews, and Roma during the Independent State of Croatia (NDH). Instead, it says that “a brutal program of oppression against Orthodox Serbs and Jews” was carried out. The word genocide does not appear at all in that entry, nor is it used in the encyclopedia’s entry on the NDH.
“To make their state as ethnically Croatian as possible, the Ustaše undertook the extermination of its Serbian, Jewish, and Roma inhabitants with a brutality that shocked even the Germans and occasionally compelled the Italians to intervene,”states Britannica, yet it does not describe those crimes against these peoples in the territory of the NDH as genocide.
ЈЕДАН ПРИНЦИП НА БАЛКАНУ, ДРУГИ НА ДАЛЕКОМ ИСТОКУ?
Пример Нанђинга често сам помињао у својим текстовима и он је за нас веома значајан.
У Нанђингу је за приближно месец дана, од средине децембра до средине јануара 1937, односно 1938. године, јапанска војска брутално убила око триста хиљада кинеских мушкараца, жена, деце и стараца. Чак и данас се на градилиштима Нанђинга наилази на посмртне остатке жртава.
Western historiography refers to the crimes committed by Japanese troops in Nanjing exclusively as the Nanjing Massacre or the Rape of Nanjing, a terminology that the author attributes to Japan’s importance as a Western ally in the Far East.
Jean-Louis Margolin, the French historian specializing in the history of the Far East, argued in his study Japanese Crimes in Nanjing, 1937–38: A Reappraisal (2006) that the crimes committed in Nanjing did not constitute genocide because, in his assessment, only young men and prisoners of war were systematically killed, whereas the remaining civilians were murdered and raped on a large scale in a less systematic manner.
According to the author, Енциклопедија „Британика“ follows this reasoning consistently—except in the case of Srebrenica. The encyclopedia consistently refers to the events in Nanjing exclusively as a massacre, even though Chinese officials have repeatedly maintained that the Japanese occupation forces committed genocide in the city.
ОД АФРИКЕ ДО ИРСКЕ, ОД ЛЕОПОЛДА ДРУГОГ ДО КРАЉИЦЕ ВИКТОРИЈЕ
Слично је и са убиством више милиона људи (неки историчари у броју жртава иду и до десет милиона) у Слободној Држави Конго, којом је, у другој половини 19. и почетком 20. столећа, непосредно као својим поседом управљао Леополд Други.
Неспорни геноцид у Слободној Држави Конго дефинисан је описом система који је тамо био успоставио Леополд Други: насиље колонијалне администрације, начина кажњавања домородаца, чак и пада броја становника који су у ствари били брутално убијани и исцрпљивани.
Када неко приговори да је пример Слободне Државе Конго класичан пример геноцида, у крајњој линији буде поменута чињеница да правни појам геноцида не може бити примењен у строгом смислу Конвенције УН из 1948. године, јер је, гле чуда, спорно питање намере систематског физичког уништења једне групе.
Врло слично је и са Великом глади у Ирској (1845 – 1852) коју је својом политиком у значајној мери циљано проузроковала влада у Лондону, а која је однела најмање милион живота и изазвала масовно исељење из Ирске, након чега је популација на острву смањена за приближно четвртину.
One of Енциклопедија „Британика“‘s strengths, in the context of historical, legal, and political classifications, is what the author considers its well-written entry on the Armenian Genocide. Nevertheless, it is worth noting that, at some point, someone from Ankara could likewise remind the editorial board how those events are viewed in Turkey and, consequently, how the encyclopedia’s online edition ought to be edited.
The politically motivated editorial change in the online edition of Енциклопедија „Британика“ concerning the classification of the crime committed in Srebrenica in 1995, according to the author, provides Serbian intellectuals with ample reason to submit numerous requests to the editorial board, particularly regarding the history of the Independent State of Croatia (NDH), as well as the wars fought in present-day Croatia and Bosnia and Herzegovina.
How is it possible, the author asks, that after Konaković’s intervention the crime committed in Srebrenica can be classified as genocide, while the crimes committed in the NDH are described merely as “a brutal program of oppression against Orthodox Serbs and Jews”?
Смиља Аврамов је била у праву када је, далековидо, претпоставила да „Сребреница“ има за циљ да у јавности појам холокауста веже за Србе, а не за Немце, што данас и доживљавамо.
Читано у данашњем геополитичком кључу, сасвим је „логично“ да Срби, који су претрпели милионске жртве у Првом и Другом светском рату и не желе да ступе у строј окренут против Русије, буду „геноцидни“, уместо нација из данашње Коалиције вољних и њима блиских народа и политичара који су заиста починили геноцид.
