Џеред Тејлор је човек из америчких академских кругова и уредник „Америчке ренесансе“, интернет-сајта посвећеног темама међурасних односа у Сједињеним Америчким Државама и ширем западном свету. Такође је председник Фондације „Нови век“, преко које је објавио многе своје књиге. Тејлор је и популаран јавни говорник иза кога стоје бројни наступи у медијима и на конференцијама широм света. Једна је од најистакнутијих личности америчке националне сцене током последњих неколико деценија.
Здраво, Џереде, и хвала Вам што сте нам се придружили овде, на „Eagle Eye Explore“. Увек је задовољство разговарати са гостима са којима многи други, из различитих разлога, иначе не би желели да ступе у дијалог. С тим у вези, можете ли нашој публици, која можда раније није чула за Вас, представити своје порекло и објаснити зашто многи - посебно у мејнстрим медијима - често нерадо разговарају и полемишу са Вама, упркос Вашим снажним академским квалификацијама и богатом међународном искуству јавног говорника?
Основao сам „Америчку ренесансу“ 1990. године јер готово нико није отворено бранио права белаца, ни у Сједињеним Америчким Државама ни у Европи. У САД је, упркос законима усвојеним шездесетих година којима је забрањена расна дискриминација, постојала систематска дискриминација белаца под називом „афирмативна акција“. Белци су, такође, захваљујући масовној имиграцији из земаља трећег света постепено претварани у мањину. Криза у Европи тада није била толико изражена, али је данас јасно да многе националне владе - а свакако и Европска унија - сарађују у развлашћивању сопствених народа, те прихватају, па чак и подстичу њихову замену странцима.
Медији не преносе моје ставове, а академска заједница не жели да дебатује са мном јер се, иронично, сваки отворени покушај белаца да бране сопствене интересе, па чак и да остану већинско становништво у својим домовинама, проглашава „мржњом“. Чак су и људи који се потајно слажу са мном често застрашени и приморани на ћутање из страха да не буду проглашени „расистима“.
Наравно, Ви сте само једна од безброј личности које припадају националном корпусу а које су се сочавале са правним проблемима искључиво због политичких уверења. Вама је забрањен улазак у поједине земље земље. Зашто Вас ове државе доживаљавају као толику претњу у мери да Вам ускраћују чак и улазак на своју територију, упркос Вашем иначе безопасном профилу академика и јавног говорника?
Зар није иронично да неко ко воли Европу, њене људе и културу и жели да они опстану, буде забрањен у Европи? Када државе у оквиру Шенгенског простора изрекну такве забране, оне не дају никакво објашњење нити упозорење. То ми се догодило два пута. Године 2019. по изласку из авиона у Цириху сазнао сам за забрану пољске владе у Шенгену на три године. Враћен сам првим следећим летом. Чекао сам до 2023. године да бих поново био враћен у САД, уз образложење да ми је трогодишња забрана продужена за још две године. Можете замислити колико је фрустрирајуће правити планове за предавања, интервјуе и сусрете пријатељима – да не говоримо о резервацији хотела и куповини авионских карата у Европи – а затим бити враћен са границе. Пољаци никада нису објаснили забране, али претпостављам да су имале везе са предавањима која сам годинама раније одржао за једну католичку групу под називом „Сва пољска омладина“. Тек од 2025. године поново сам могао да одем на Матичну Европу - четири пута до сада - и уживао сам у томе.
Године 2016. добио сам писмо од тадашње британске министарке унутрашњих послова Терезе Меј, у којем се наводи да, због изјава које сам дао, моје присуство у Британији „није у складу са јавним интересом“. Та забрана и даље траје. Бар су Британци били довољно љубазни да ме унапред упозоре да не долазим. Чини се да су наши владари уплашени да се неки од нас слажу са Далај Ламом, који је више пута објаснио да Европа треба да буде за Европљане. Зашто он није забрањен, а један син Енглеске јесте?
Шта мислите, чега се модерни политички естаблишмент у западном свету толико плаши, с обзиром на честе обрачуне са онима које би могли назвали „политичким дисидентима“?
Немам ваљано објашњење. За све припаднике других народа, очигледно је легитимно да са снажним осећајем брину о опстанку у својим неприкосновеним домовинама, у којима ће бити трајна већина. То је једини начин да Турци, Јапанци или Индонежани могу бити сигурни да ће њихова судбина остати у њиховим сопственим рукама. Нико се томе не противи.
Једина „западна“ земља у којој национално очување није сматрано скандалозним јесте Израел, који формално себе назива домовином јеврејског народа. Израелци разумеју да би се Израел, уколико би Јевреји постали мањина, променио на начин који Јеврејима не би одговарао. Немам једноставно објашњење зашто се исто размишљање не примењује на Француску, Немачку или Србију, на пример.
Често су Вас критичари и мејнстрим медији означавали као такозваног „белог супрематисту“, иако постоји врло мало или нимало доказа да сте икада заступали супрематистичке ставове. Једино ставове који би се могли описати као „залагање за беле људе“. Зашто мислите да многи тако брзо Вас – и друге сличне националисте – називају белим супрематистима, упркос недостатку доказа?
„Бели супрематиста“ је историјски термин који данас нема право значење. Бели супрематиста је неко ко сматра да белци треба да владају над људима других раса. Никада нисам срео такву особу. Белци, као и сви људи, треба да имају право на националне домовине. Корејци могу да инсистирају на корејској домовини, а да не буду називани „супрематистима“.
„Бели супрематиста“ је уобичајена увреда за беле активисте јер та реч изазива асоцијације на ропство и линчовање. То је најсензационалнији начин да се покуша поткопати углед беле особе. Он имплицира да је свако ко сматра да белци имају легитимне расне интересе морално изопачен, чак зао.
Међурасни односи су у Сједињеним Америчким Државама били кључна друштвена и културна тема у историји земље још од, могло би се рећи, времена пре настанка самих Сједињених Држава. Зашто је раса и после 250 година касније, и даље толико контроверзна тема у САД?
Раса је контроверзна зато што није могуће изградити срећно мултирасно друштво - сигурно не са људима који се толико разликују као белци и црнци. Сваки систем који смо покушали - ропство, сегрегација, интеграција, „расно слепило“, ДЕИ - представља неспретан покушај да се мултирасност учини функционалном. Сваки од тих система је пропао. Решење је раздвајање, да људи различитих раса иду својим путем. После више од 400 година неуспешног мултирасног експеримента, то би требало да буде очигледно. Мислим да су људи шокирани овим предлогом јер се, дубоко у себи, слажу са њим. Као што је говорио Марк Твен: „Ништа људе више не изненађује него када им се каже истина.“
Као заговорник белих Американаца у Сједињеним Државама, у контексту сталних расних тензија у Вашем друштву, какви су Ваши лични ставови и осећања у вези са Доналдом Трампом и претежно републиканским саставом актуелне америчке администрације? Сматрате ли да Трампова администрација, у свом садашњем облику, више доприноси или штети вашем циљу?
Оно што је Доналд Трамп урадио у унутрашњој политици било је одлично: затварање границе, депортација илегалних миграната, укидање ДЕИ у влади и борба против њега у приватном сектору, покушај укидања стицања држављанства рођењем, забрана уласка из 39 „срање“ земаља, укидање државних прослава црначких празника. Међутим, његова спољна политика је била толико лоша да га је лако мрзети, а та мржња баца сенку на све добро што је урадио.
Шта може бити глупље од разговора о анексији Канаде, или инвазији на Гренланд, или коришћења царина као личног политичког оружја кад год страна влада уради или каже нешто што му се не свиђа? Доналд Трамп је сујетан, непоуздан, корумпиран, нестабилан, детињаст и саможив. Такође је омогућио Израелу превелики утицај на америчку политику, што објашњава његов катастрофални рат са Ираном. Трамп је направио толико штете да ће бити тешко да републиканац победи на председничким изборима 2028. године. Анти-бела политика коју можемо замислити са демократом у Белој кући учиниће да садашње време изгледа као златно доба.
Будући бели Американац, природно је да је Ваш главни фокус на САД. Међутим, као бели Американац, етнички, ваша прадомовина (или прадомовине, ако сте мешовитог порекла) налази се у Европи. Како ви – и, шире гледано, други бели амерички националисти – доживљавате однос према својим прадомовинама у Европи?
Волим да тврдим да имам част да се називам Европљанином. Иако је први Тејлор дошао у Северну Америку 1635. године, и иако сам одани син Конфедеративних Америчких Држава, све што ме чини Американцем дубоко је укорењено у Европи: језик, култура, наслеђе, сензибилитет, вера мојих предака, наш начин постојања као мушкараца и жена пред животом, смрћу, љубављу и трагедијом. Имам много више заједничког са једним Естонцем, чији ми је језик потпуно неразумљив, него са милионима америчких држављана другачијег порекла. За мене су сви белци део онога што називам Светским братством Европљана. Ми смо сродници - широка породица - и нико други није део наше породице.
То не значи да гајим непријатељство према људима који нису део наше породице. Имам велико поштовање према достигнућима других народа и желим добро свим људима. Али наша породица је на првом месту.
Нешто што би могло бити интересантно српској публици јесте да у Сједињеним Државама постоји значајна српска дијаспора – посебно у Чикагу. Заједнице дијаспоре балканског порекла често су познате по томе да се веома добро интегришу у страним земљама. У хипотетичком сценарију, ако би Сједињене Државе биле територијално подељене на различите „етно-државе“, да ли мислите да би бели Американци различитих етничких позадина и култура могли да се слажу и заједно раде за опште добро?
Да. Било је време када су Сједињене Државе називане „лонцем за топљење“ – и то с добрим разлогом. Док су тај „лонац за топљење“ чинили искључиво европски народи, долазило је до успешног стапања, а многе старе европске поделе и непријатељства у Америци су временом остављене по страни. Очигледна линија поделе у Сједињеним Државама није религија, језик, па чак ни класа. То је раса. Америка ће се, на крају, поделити по расној основи, а Срби и други балкански народи били би без икакве сумње сматрани пуноправним члановима једне - или више - белих етно-држава.
И за крај овог интервјуа, желели бисмо да чујемо Ваше мишљење о тренутној демографској ситуацији у Европи. Масовна имиграција - како легална, тако и илегална - постаје све већи извор забринутости међу домицилним европским становништвом, до те мере да све више људи почиње да гласа за крајње десничарске странке. Да ли сматрате да ће се тај тренд наставити, с обзиром на континуирани прилив миграната у Европу, и какву поруку имате за милионе Европљана који су забринути због све израженије демографске кризе у својим земљама?
Иако је Европа у кризу мултирасног друштва ушла касније од Сједињених Држава, суочавате се са истим изазовима као и ми. Срећом, милиони Европљана - посебно младих - почињу да увиђају размере надолазеће кризе. Полако, демократски процес почиње да одражава обновљену одлучност белог човека да не сиђе са историјске сцене у поразу и понижењу. Збацићемо „лидере“ који су нас издали и довести ствари у ред.
То ме поново враћа на Светско братство Европљана. Било да живимо у Европи, Северној Америци, Аустралији или у белачким енклавама у Јужној Америци и Африци, ми смо исти народ, повезан истим наслеђем и истом судбином. Или ћемо се заједно уздићи или ћемо заједно пасти, и радује ме што видим патриоте како се повезују преко граница у потрази за заједничким решењима.
И да, имам поруку. Више од 35 година залажем се за беле људе. Првих двадесет пет година имао сам утисак као да вичем усред олује. Данас то више није случај. Никада нисам био већи оптимиста. Биће пораза и тренутака када ће се чинити да наде нема, али верујте човеку од 74 године који је дуго у овој борби: остварујемо огроман напредак, и ми и наши потомци постараћемо се да светлост Европе настави да сија.
