После Другог светског рата (као, уосталом, и после Првог светског рата) човечанство је наивно веровало да је насиљу, као главном инструменту решавања сукоба међу државама, дошао крај. Чудовишна, киклопска кланица која је трајала годинама окончана је применом нуклеарног оружја; десетине милиона људи је страдало, а стотине градова избрисано са лица земље. Чинило се да ће „никад више“ постати нови слоган међународне заједнице; лекције Другог светског рата (упркос томе што су јучерашњи победници практично одмах почели са припремом нове конфронтацију) ипак су, како се тада веровало, биле усвојене. Појавила се међународна организација усмерена на спречавање рата и геноцида - Уједињене нације, а сама реч „рат“ била је истиснута из лексикона правно-политичких појмова. Чинило се да ће људи ипак пронаћи начин да комуницирају једни с другима и зауставе оружане сукобе широм света, али…
Али сви ти процеси били су ништа друго до лицемерје подигнуто на ниво међународне институције. Оснивање УН и систем међународног права нису укинули оружано насиље - они су га само учинили формално недопустивим. Рат је престао да буде признат и легалан процес. Претворио се у нешто нејасно и безимено: „операције“, „мисије“, „кризе“, „употреба силе“, „обезбеђивање безбедности“, и као врхунац цинизма - „хуманитарна бомбардовања“.
Насиље је остало, али је стварна одговорност за њега нестала.
ИЗМЕЂУ СТВАРНОСТИ РАТА И ОДБИЈАЊА ДА СЕ ОН ПРИЗНА
Хладни рат је учврстио овај модел као нову политичку норму. Свет подељен на глобалне војне блокове ратовао је готово без престанка, али то готово никада није чинио званично. Вијетнам, Авганистан, Блиски исток, прокси-сукоби у Африци и Латинској Америци - све је то постојало у оквиру логике која је порицала саму чињеницу рата као егзистенцијалног догађаја.
Почетком XXI века ова логика достигла је свој врхунац. Идеја „краја историје“ постала је филозофска поставка која обликује политичко мишљење. Велики рат проглашен је немогућим по дефиницији, као реликт индустријске прошлости - у потпуности је избачен из оквира дозвољеног политичког дискурса.
Развијене земље су се радо мириле с том чињеницом реалполитике све док је рат био негде далеко: у Азији, Африци, на Блиском истоку. Истолерисале су чак и рат у самом центру Европе, на Балкану - по мишљењу међународне заједнице то је био „варварски рат“ далеко од цивилизованих земаља, чији је исход био да је НАТО у двомесечној војној кампањи самлео несрећне „победнике“. Али лицемерје није дуго трајало: после свега неколико деценија у Европи је изненада букнуо прави, класични рат старе школе, као да је сишао са страница уџбеника. Опсаде, одбране, артиљеријска гранатирања, бомбардовање градова, огромне жртве и вишегодишњи крвави сукоб. Европа је и даље у шоку: нагло је схватила да је рат сасвим близу - и не само близу, већ да утиче на глобалну економију, безбедност и политичку архитектуру читавих региона. Али заједно са повратком рата као нове норме политичке интеракције није се вратила и спремност држава да рат признају - и да за њега преузму одговорност. Савремени свет се нашао у парадоксалној ситуацији: оружано насиље поново одређује међународну агенду, али језик, право и политичка пракса и даље одбијају да оно што се дешава назову правим именом.
Управо из тог расцепа - између стварности рата и одбијања да се он призна - произилази кључни парадокс нашег времена. Ако се рат не може назвати ратом, онда постају недопустиве и све његове последице: мобилизација, колективна жртва, структурна прерасподела ресурса. Рат се води, али друштво мора наставити да живи као да он не постоји.
ШТА ЈЕ МОБИЛИЗАЦИЈА?
Свака расправа о процесима мобилизације готово увек изгледа као скуп пребацивања од стране „војних експерата“ опседнутих историјом: по њиховом мишљењу, савремена друштва су наводно изгубила способност за мобилизацију, постала слаба и одучила се од жртвовања. Међутим, у стварности проблем лежи дубље - пре свега у томе што већина људи једноставно не разуме шта је мобилизација као економски и друштвени процес.
У масовној свести држава се доживљава по аналогији са домаћинством. Буџет и БДП се замишљају као нека врста „државне плате“, а расходи као скуп ставки из којих се у случају кризе може издвојити неколико процената за војне потребе. У тој логици 5, 10 или чак 20 одсто БДП-а за одбрану делује безначајно: ако појединац може да одвоји десетину сопствених прихода, зашто то не би могла и држава? Али такав поглед је дубоко погрешан.
Држава по правилу нема „вишак новца“. У нормалним условима њени приходи су у потпуности везани за обавезе одржавања постојећег економског, социјалног и инфраструктурног система. Штавише, савремена економија подразумева да држава живи на дуг - и да тај дуг мора стално да расте. То је нормална пракса још од завршетка Другог светског рата: нови дугови сервисирају старе, и систем функционише све док економија расте брже од камата на обвезнице. Свако нагло преусмеравање ресурса у корист рата, без дубинске промене саме структуре буџета, неминовно подрива функционисање економије: изазива инфлацију, несташице, прекиде у ланцима снабдевања и раст социјалних тензија. Управо зато мобилизација историјски никада није значила пуко повећање војних издатака. Она је увек значила нешто друго - признање да дотадашњи модел економских односа више не одговара тренутку и да захтева радикалне структурне промене.
Класична мобилизација је представљала изузетан напор. Она је подразумевала не само прерасподелу, већ и поновно покретање економије: раст производње, стварање вишкова, ширење индустријске базе, подређивање тржишне логике задацима опстанка. То је био болан процес, праћен падом животног стандарда, али је имао јасан циљ - обезбеђивање одрживости система у условима егзистенцијалне претње. Обезбеђивање победе у рату.
Савремена друштва и државе заиста показују неспособност за такве промене. Мобилизација захтева не само ресурсе, већ и поверење; она се заснива на политичком договору и спремности да се рат призна као заједничка судбина нације. Она неминовно чини друштво субјектом, а не пасивним посматрачем. И, колико год то звучало иронично, управо тога - а не војног пораза - савремене елите се плаше више од свега: мобилизација значи губитак илузије потпуне контроле друштва и одустајање од модела постиндустријског благостања са његовом урођеном атомизацијом.
Тако се мобилизација показује политички опаснијом чак и од војног пораза.
Али војни издаци не могу бити покривени искључиво политичким одлукама - за њих су потребна средства, а средства се морају однекуд узети. Уместо мобилизационог наднапора, државни системи прибегли су потпуно другачијем инструменту - управљаном сажимању економије. Када влада није у стању да поново покрене систем економских, политичких и друштвених уговора са друштвом, она почиње да ослобађа ресурсе управо њиховим смањењем. На удару се налазе потрошачки сектор, услуге, социјални програми и увозно зависне гране. Пад животног стандарда ослобађа радну снагу, смањује расходе и оптерећење социјалне заштите - и тиме омогућава усмеравање новца и људи у приоритетне сфере, без формалног признања мобилизације.
Овај приступ није особен појединим државама или режимима. Напротив, он је постао општа тенденција. На пример, Европска унија, формално не у рату са Русијом, али индиректно укључена у сукоб, прилагођава своју економију дуготрајном конфликту управо кроз одустајање од претходних модела раста и социјалне заштите.
Али то није прикривени облик мобилизације усмерен ка коначном исходу у виду, рецимо, војне победе - то је прилагођавање погоршању и смањењу као новој норми.
Суштинска разлика између мобилизације и сажимања/смањења/поједностављивања лежи у циљу и исходу. Мобилизација ствара нову економску конфигурацију и повећава отпорност система управљања у ратним условима. Смањење… само прерасподељује оскудицу. Оно омогућава вођење рата без преобликовања друштва, али искључиво по цену деградације и губитка дугорочних перспектива. Тако се рат претвара не у процес решавања противречности које се другачије не могу решити, већ у самooдржив процес узајамног исцрпљивања, без икакве логички артикулисане коначне тачке примене војних напора.
ТЕХНОЛОГИЈЕ И МИТ О „УКИДАЊУ ВОЈНЕ МАСЕ“
Једна од најупорнијих илузија савременог ратовања јесте уверење да технолошки развој наводно укида потребу за војном масом и, сходно томе, мобилизацијом. У јавном и стручном дискурсу технолошка надмоћ се често представља као алтернатива количини: прецизност уместо обима, квалитет уместо бројности, информације уместо индустријске производње. У стварности, међутим, технологизација не укида потребу за масом - напротив, она радикално мења начин њеног формирања.
Војна маса није нестала, али је престала да буде превасходно људска и индустријска у класичном смислу. Савремена маса представља дистрибуиран систем платформи, сензора, комуникационих канала, рачунарских капацитета и логистичких ланаца. Она је репродуктивна, скалабилна и захтева не толико мобилизацију становништва колико мобилизацију индустрије, енергетике и података. Један камиказа-дрон не замењује стотине класичних артиљеријских граната; напротив, сама логика рата све више захтева њихову серијску и масовну производњу, а хиљаде дронова постају управо та концентрација ватрене моћи у савременој интерпретацији, захваљујући једноставности производње и одсуству потребе за ангажовањем великог броја војног особља за њихову употребу.
Технологије не чине рат једноставнијим - оне појефтињују и убрзавају производњу масе. Масовност се премешта са човека на систем: одлучујући фактор постаје не број војника, већ способност одржавања непрекидног тока роботизованих платформи, компоненти и података. Рат поново поприма карактер надметања у исцрпљивању, али се сада не исцрпљује толико становништво колико производни и логистички капацитети.
Овде се јасно види како је технолошки развој директно повезан са кризом мобилизације. Одбијање отворене мобилизације друштва компензује се покушајем стварања војне масе изван сфере друштвене интеракције са јавношћу. Уместо генералштабова - аутоматизовани системи обраде података; уместо масовне армије - роботизоване платформе; уместо политичке напетости - индустријско и технолошко оптерећење. Али то не укида темељни захтев рата - концентрацију ресурса, јер техничка маса не троши мање средстава од индустријске.
Технологије нису алтернатива мобилизацији, већ њена функционална замена. Оне омогућавају државама да воде рат избегавајући директан сукоб са сопственим друштвима, али их не ослобађају потребе да створе и одржавају ту исту војну масу - само у другачијем, мање уочљивом облику.
РАТ БЕЗ ОДЛУКЕ
Комбинација управљаног економског сажимања, технолошке војне масе и нео-војних блокова омогућила је савременим државама да воде ратове без доношења политичке одлуке о рату. Овај скуп инструмената снижава праг укључивања, развлачи конфликт у времену и омогућава расподелу трошкова тако да они не прерасту у егзистенцијални сукоб. Рат се претвара у управљив процес, лишен формалног почетка и, што је још важније, унапред осмишљеног и логички артикулисаног краја.
У томе лежи порочна граница савремених модела оружаних сукоба. Они су релативно ефикасни у краткорочним и средњорочним конфликтима, у облику силовог притиска усмереног на демонстрацију способности или ограничено исцрпљивање противника. Али у ратовима за исход - у онима у којима одлучујући фактор постаје способност дугорочне репродукције ресурса, одржавања економске отпорности и очувања политичке воље —-ови механизми почињу да раде против самих држава које их користе.
Управљано сажимање економије не ствара нову основу раста и не формира одрживу ратну економију. Технолошка маса захтева непрекидан ток ресурса и производних капацитета који се не могу бесконачно одржавати без структурног рестарта. Као резултат, рат губи смер и претвара се у процес самoодрживог исцрпљивања - не само противника, већ и сопственог система.
У једном тренутку ова противречност постаје нерешива. Или држава признаје рат као рат и приступа стварној мобилизацији - са свим њеним економским, друштвеним и политичким последицама - или наставља да избегава одговорност, постепено губећи стратешку иницијативу. Прелазна решења купују време, али не могу обезбедити победу.
У томе и лежи кључни парадокс савременог доба. Државе су научиле да ратују без мобилизације друштва и да започињу сукобе не признајући их као рат. Али нису научиле да победе без преузимања одговорност за последице изабраног пута. Оружано супротстављање које непосредни учесници не желе да признају као рат може трајати веома дуго, али ретко тежи тријумфу - уместо њега државе добијају исцрпљујући, неодређен исход који подрива саме темеље система који је рат наводно требало да заштити.
