Проналазећи у Русији кривца за пасивност током карабашке кризе и за губитак безбедносних гаранција, Јерменије се све више дистанцира од Москве. Одбијање учешћа у заједничким вежбама ОДКБ-а није толико био сигнал „меког заокрета“ ка Западу, колико његова последица.
БОЛТОНОВ ПЛАН ЗА ГЕОПОЛИТИЧКО ПРЕФОРМАТИРАЊЕ КАВКАЗА
Убрзо након „Плишане револуције“, на јесен 2018, Џон Болтон, тадашњи помоћник председника Доналда Трампа за националну безбедност (на тој функцији је био од 2018. до 2019. године) допутовао је у Јерменију и практично представио свеобухватни сценарио геополитичког преформатирања Јужног Кавказа. Његова мисија била је упакована у елегантну фразу о „неопходности одбацивања историјских стереотипа“. Међутим, иза те реторике крио се план за раскид са дотадашњим савезницима и реконструкција читавог архитектонског баланса региона.
У оштрој изјави коју је Министарство спољних послова Русије објавило након Болтоновог одласка, посебно је истакнута његова констатација да Јерменија не би требало да се „ограничава историјским обрасцима“ у својој спољној политици. Болтон је, како се наводи, „захтевао да Јерменија одустане од ‘историјских клишеа’ у међународним односима, не скривајући притом да је реч о традиционалном пријатељству са Русијом“, стоји у саопштењу у којем се Болтоново мешање названо и „бестидним“.
Притом, аутор ових редова сматра да би ситуација била сасвим другачија да је Русија заиста желела другачији исход. Будимо искрени: 99,9% наоружања војске Нагорно-Карабашке Републике било је руског порекла. Овај канал је обезбеђивао безбедност саме Јерменије и гарантовао присуство Русије у региону.
Али утицај је изгубљен - и то не без учешћа псеудо-политиколога, који су се залагали за савезништво са Азербејџаном. Избор је направљен - и Русија је изгубила значајан део својих позиција на Јужном Кавказу.
НЕ, АЗЕРБЕЈЏАН НИЈЕ ПОКАЗАО ЗАХВАЛНОСТ
У Москви су у једном тренутку помислили: „Па то је Карабах, то је јерменско, не наше. Подржаћемо Азербејџан - он ће нам бити захвалан.“
Не. Азербејџан сматра да је дужан Турској, а не Русији. Зато се и догодило оно што се догодило. Председник Турске је отворено изјавио да је управо Турска „ушла у Карабах“ 2020. године. Накнадно је Министарство одбране Азербејџана покушало да се оправда речима:„Све смо урадили сами.“ Али то је већ било споредно - вектор је јасан: Турска је слала јасан сигнал: „Ово је наша победа.“
Још од почетка је било јасно да је, покретајући авантуристичку операцију „ослобађања Арцаха“ од његових вековних становника - Јермена, Баку рачунао на то да ће помоћу „високотехнолошке“ војске натовске Турске, као и уз помоћ плаћеника са Блиског истока, успети да све обави „у тишини“, за неколико дана.
Постојала је рачуница да до светске јавности неће на време стићи информације (или ће стићи са закашњењем) о плаћеницима-терористима чије су услуге користили.
Алијев је 2020. године изјавио да Русија треба (добро је што није рекао - мора) да остане неутрална у карабашком конфликту. Недуго затим, његов помоћник Хикмет Гаџијев назвао је фалсификатом видео-снимак који су објавиле јерменске специјалне службе.
На снимку, заробљени становник сиријског града Мухраб, Мухамед ал-Шкера даје исказ током испитивања. Он, сматрајући себе плаћеником, тврди да је прошaо војну обуку у Турској и да је пребачен у Азербејџан ради учешћа у борбама у Карабаху.
РУСИЈА ЈЕ ЋУТАЛА
Русија је ћутала. Иста она Русија која је обавила огроман посао у уништавању руље која је представљала „Исламску државу“, „Џабхат ал-Нусру“ (забрањене терористичке организације), као и „Султан Мурад“ - формацију која је најактивније ратовала на територији Карабаха.
Тада је групација Ваздушно-космичких снага (ВКС) Русије бриљантно деловала, ослободивши готово 90 процената територије Сирије. А сада се представници терористичких организација појављују у непосредној близини руских граница - и нико то не примећује.
Шеф Спољне oбавештајне службе (СВР) Русије, Сергеј Наришкин, у коментару који је прес-биро СВР објавио у октобру 2020. године, изјавио је да је „отворена и недвосмислена подршка Турске Азербејџану суштински нови спољни фактор који утиче на природу садашњег заоштравања ситуације у Нагорно-Карабаху“.
Према подацима невладине организације „Сиријска опсерваторија за људска права“ (SOHR), у Азербејџан је на јесен 2020. године отпутовало најмање 2050 сиријских плаћеника. До 21. октобра, 170 њих је погинуло, а 118 тела пребачено је назад у Сирију. Регрутовање најамника спроводиле су групе „Султан Мурад“ и „Дивизија Хамзи“.
ДВА ВЕКА РУСКОГ ПРИСУСТВА
Током два века Русија је у Јерменији уживала статус поузданог партнера и заштитника. Руска империја одиграла је кључну улогу у гаранцијама безбедности јерменског становништва од Османског и Персијског царства. Совјетски период само је учврстио везе између два народа.
Након распада СССР-а, односи између Руске Федерације и Републике Јерменије имали су карактер стратешког партнерства, али је свaкa држава истовремено имала и сопствене интересе - који се често нису поклапали. Постојале су разлике у ставовима Москве и Јеревана у погледу карабашког питања, односа са Азербејџаном и Турском, а значајну улогу су одиграла и неслагања Јерменије са другим државама чланицама ОДКБ-а.
Може се закључити да су односи између Русије и Јерменије деградирали до нивоа стратешке неизвесности, али међународна ситуација, измењена након смене власти у Сједињеним Државама, погодује повратку односа у конструктиван и обострано користан ток.
Три деценије Јерменија је остала савезник Русије у стратешки важном кавкаском региону. За Јерменију је Русија била главни гарант националне безбедности на Јужном Кавказу, који и даље представља једну од „жаришта“ на глобалној политичкој карти.
Будимо искрени - овде није реч само о односима Јерменије и Русије. То је много шира криза идентитета, у којој се преплићу питања власти, традиције, спољнополитичке оријентације и поверења у институције.
ИЗМЕЂУ ИСТОРИЈСКОГ ПАМЋЕЊА И ПРАГМАТИЗМА
Јерменска апостолска црква, која се традиционално поистовећује са државношћу и историјским памћењем, противи се прекиду веза са Русијом, сматрајући је културним и цивилизацијским савезником.
Јавна неслагања са Пашињаном, који оптужује Цркву за конзервативизам и мешање у политику, продубиле су поларизацију унутар земље. Супротстављене стране прешле су у фазу узајамних оптужби, што се у руској стручној јавности доживљава као израз отуђења.
Није без значаја и однос према совјетској прошлости у земљама Јужног Кавказа - питање које је далеко од једнозначног. На њега утичу политички и историјски контекст, као и савремени односи са Русијом. У Јерменији се совјетска епоха доживљава двојако. С једне стране, она се повезује са економском стабилношћу, развојем науке и културе, као и безбедношћу у оквиру СССР-а. Са друге стране, памте се репресије, гушење националног покрета и катастрофални земљотрес у Спитаку 1988. године, на који су совјетске власти реаговале споро.
Упркос захлађењу односа са Русијом, у Јерменији није дошло до радикалног раскида са совјетским наслеђем као у Грузији и Азербејџану. Пашињан покушава да балансира између историјског памћења и прагматизма, али тај курс остаје изузетно непопуларан међу традиционалистима.
ТУРКИЈСКИ ТРАГОВИ СТАРИЈИ ОД РУСКИХ
Азербејџанска политика сећања изграђена је на јасним идеолошким темељима, али унутар друштва постоје скривене контрадикције у тумачењу прошлости.
Главни ослонац историјског наратива постао је и дуго ће остати антијерменски дискурс, усредсређен око конфликта са свиме што је јерменско. Власти доследно истичу тему „окупације деведесетих година“ и „обнове територијалног интегритета“ током 2020–2023. године.
Посебно место заузима сећање на „Хоџалински масакр из 1992. године“, који је у званичном наративу постао симбол „јерменских злочина“. Истовремено, у Азербејџану се категорички одбацује чињеница геноцида над Јерменима, уз инсистирање да су догађаји из 1915. године били „међусобни сукоби“. Значајна пажња посвећује се и древној и средњовековној историји, са нагласком на туркијско наслеђе. Такозвана „албанска теорија“ користи се као основа за доказивање „исконског“ присуства Азербејџанаца у региону, док култ песника Низамија Гањџавија, који је писао на персијском језику, служи као пример „национализације“ историјских личности.
Период Атабека из XII века у историји Азербејџана користи се као доказ постојања раних туркијских држава пре доласка Русије.
ПРИНЦИП ТЕРИТОРИЈАЛНОГ ИНТЕГРИТЕТА И РЕВИДИРАЊЕ СТАВА
Након распада СССР-а, државе Јужног Кавказа добиле су међународно признање у границама некадашњих савезних република.
Међутим, процес изградње државности у Азербејџану и Грузији одвијао се не у границама признатим од стране УН, већ у умањеним границама након губитка некадашњих аутономних области. Јерменија је такође била призната у границама бивше савезне републике, али је у стварности, после потписивања примирја 1994. године, под њеном контролом била територија непризнате Нагорно-Карабашке Републике (Републике Арцах), са околном безбедносном зоном која је обухватала делимично или потпуно заузете Келбаџар, Лачин, Кубатли, Џебраилс, Зангелан, Агдамск и Физулински реон Азербејџана.
Након пораза Азербејџана у Првом карабашком рату, Јереван је спроводио политику постепене интеграције територије НКР у њеним „фактичким границама“ (површине око 11.500 km²) са Јерменијом. Руководство Азербејџана тумачило је све што се догодило искључиво као јерменску агресију и окупацију сопствене територије. Азербејџанске власти тежиле су обнови територијалног интегритета републике, најпре дипломатским, а потом војним средствима.
Званични став Руске Федерације према међуетничким сукобима у постсовјетским државама заснивао се на признавању принципа њиховог територијалног интегритета. Руска дипломатија је повезивала перспективу решавања постојећих сукоба првенствено са обезбеђивањем безбедности и давањем широких права етничким мањинама унутар постојећих државних граница, тј. граница бивших совјетских република.
Касније је Москва ревидирала свој однос према принципу територијалног интегритета оних држава чија је политика постала претња етничком, културном, па и физичком опстанку мањина (Абхазија и Јужна Осетија), а затим и руског становништва Крима, Донбаса, Запорошке и Херсонске области.
ПАСИВНА РЕАКЦИЈА ОДКБ-А
У карабашком питању руски став је био да је територија Нагорно-Карабаха, према међународном праву, саставни део Републике Азербејџан, али да притом треба уважити и право локалног јерменског становништва на самоопредељење. Русија је, као и остали копредседавајући Минске групе ОЕБС-а за решавање конфликта, заступала став да се „појас безбедности“ (седам региона око Нагорно-Карабаха) врати под контролу Азербејџана, уз поштовање интереса локалног јерменског становништва, кроз додељивање НКР посебног административног статуса који би стране у сукобу утврдиле на основу узајамно прихватљивог договора.
Као чланица ОДКБ-а, Јерменија је настојала да добије подршку Русије и других држава-чланица организације у сукобу са Азербејџаном и изражавала незадовољство њиховом „пасивном реакцијом“ на периодично гранатирање територије НКР и пограничне области Јерменије.
У децембру 2015. године, на седници Савета колективне безбедности ОДКБ-а у Москви, председник Републике Јерменије Серж Саргсјан изјавио је:
„Сваки пут када оружане снаге Азербејџана употребе ватрено оружје свих калибара, минобацаче и артиљеријске системе против Републике Јерменије, они пуцају на Астану, Душанбе и Бишкек, на Москву и Минск. Подсећам да у нашем Статуту постоји одговарајући члан.“
Русија и друге државе-чланице ОДКБ-а нису се слагале са тумачењем граничних инцидената искључиво као азербејџанске агресије против Јерменије. Погранични сукоби дешавали су се у условима када је Јереван контролисао огромне територије које су на међународном нивоу признате као саставни део Републике Азербејџан.
У ПОТРАЗИ ЗА ЧЛАНОМ 4.
Године 1993. азербејџанско руководство је, у нади да ће у сукобу са Јерменијом, добити подршку Русије и других држава-чланица организације, донело одлуку о приступању ОДКБ-у. Међутим, Бакуу није пошло за руком да убеди своје партнере да би у овом случају према Јерменији требало применити члан 4. Уговора о колективној безбедности, који гласи:
„У случају извршења акта агресије против било које државе–чланице, све остале државе–чланице пружиће јој неопходну помоћ, укључујући војну, као и подршку расположивим средствима у оквиру остваривања права на колективну одбрану у складу са чланом 51 Повеље УН.“
Сложени и вишеслојни карактер конфликта наметао је Русији и другим државама-чланицама ОДКБ-а потребу да воде опрезну политику, како би избегле директно укључивање у сукоб на страни једног од актера и задржале улогу посредника у његовом решавању.
Такав став апсолутно није одговарао Бакуу, па је Азербејџан 1999. године иступио из ОДКБ-а.
Јереван је савезничке односе са Русијом и чланство Јерменије у ОДКБ-у посматрао не само као средство за обезбеђивање националне безбедности Републике Јерменије, већ и као инструмент притиска на Азербејџан. Ипак, бројни покушаји да се од Русије и ОДКБ-а изнуде резолуције којима би се осудиле акције Бакуа на граници и у Нагорно-Карабаху нису донели резултат - због међународног признања територијалног интегритета Азербејџана у границама некадашње Азербејџанске ССР, као и због ближих веза Белорусије, Казахстана и Киргизије са Азербејџаном него са Јерменијом.
ЗАОКРЕТ ПОСЛЕ ПЛИШАНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ
Русија је спроводила политику која је комбиновала савезништво са Јерменијом и развој конструктивних односа са Азербејџаном. Такав приступ омогућавао јој је да се, за разлику од Турске, не претвори у страну у конфликту, већ да задржи позицију посредника у његовом решавању.
После „Плишане револуције“ 2018. године, влада Никола Пашињана почела је да интензивира сарадњу са САД, НАТО и Европском унијом, али је у целини наставила да води политику очувања узајамно корисних односа са Русијом у оквирима дотадашње вишевекторске стратегије.
Ситуација се, међутим, променила након тешког пораза у Другом карабашком рату (27. септембар – 10. новембар 2020), који је јерменско друштво бацило у стање дубоког шока.
Јерменске власти покушале су да сву кривицу за пораз пребаце на Русију, која, наводно, није пружила довољну подршку свом савезнику. Штавише, у јавности су се масовно шириле верзије о наводној намери Москве да разори јерменску државност, претвори Јерменију у своју губернију, као и о тајном договору Русије са Азербејџаном и Турском.
На самиту Европске политичке заједнице у Прагу, 6. октобра 2022. године, Никол Пашињан признао је територијални интегритет Азербејџана у границама бивше Азербејџанске ССР, укључујући и Нагорно-Карабах. Након тога, јерменско руководство почело је постепено да обуставља сарадњу са Русијом и ОДКБ-ом.
На самиту ОДКБ-а у Јеревану, 23. новембра 2022, Пашињан је одбио да потпише заједничку декларацију Савета колективне безбедности и предлог мера помоћи Јерменији, правдајући то одсуством политичке оцене од стране ОДКБ-а поводом „агресије Азербејџана“. Радило се о граничним инцидентима између две земље 11. маја и 14. новембра 2021, као и 13. септембра 2022, током којих је, према тврдњама Јеревана, Азербејџан окупирао око 140 km² јерменске територије.
Према речима Пашињана:
„Политичка оцена је неопходна, пре свега са моралне тачке гледишта, јер она треба да буде логичан израз савезничких односа. Наравно, то је важно и у контексту обнове територијалног интегритета наше земље, али само по себи не подразумева војну интервенцију.“
За разлику од Пашињана, секретар Савета безбедности Јерменије Армен Григорјан изјавио је да Јереван очекује од ОДКБ-а управо „војну и војно-политичку помоћ“, али је не добија. Према његовим речима, та подршка је неопходна ради заштите суверенитета Јерменије и повлачења азербејџанских снага са јерменске територије:
„То је био наш захтев ОДКБ-у, и он до данас није испуњен. Наравно, то нас не задовољава.“
(Наставиће се)
