Високи суд у Цириху донео је пресуду 15. августа 2025. којом је су дигиталне истраге без претходне дозволе домаћег органа добиле статус неприхватљивих те скај преписке које је та земља добила одбацио као ваљани доказни материјал. Годину дана раније, 5. новембра 2024. године Врховни суд Аустрије донео је исту одлуку - енкрочет поруке и скај комуникација не може бити доказни материјал у поступцима. Истоветно је поступио и Регионални суд у Берлину 19. децембра 2024. године. Холандија је на корак од одлуке да одбаци могућност коришћења истих. Текући случајеви пред француским судовима и даље доводе у питање законитост дигиталних истрага спроведених без одговарајућег међународног обавештења, упркос чињеници да је управо Француска била та која је прибавила криптовану комуникацију.
ПОРУКЕ СУ МОГЛЕ БИТИ ГЕНЕРИСАНЕ
Француска, која је пре неколико година путем незаконитог хаковања, ушла у мрежу криптованих уређаја и тако прибaвила милионе Скај и ЕнкроЧет порука, данас се пред сопственим судовима суочава са парадоксом који руши темељ читаве операције.
Наиме, подаци за које су и остале земље Европске уније тврдиле да су непобитни, више не пролазе тако лако на судовима, јер се наметнуло неколико питања: на који начин су тачно прибављени, ко је све имао контролу над њима, односно да ли је током операције постојала могућност генерисања, измене или селективног преправљања порука.
Оно што се годинама представљало као највећа безбедносна победа Европе над мрежом криминала, преко ноћи претворено је у симбол судског и политичког клизишта. Апсурд лежи у чињеници да државе које су прибавиле доказе више не могу да гарантују њихову аутентичност, али од Србије, која је те поруке добила у редигованој и непотпуној форми, очекују да их користи као неоспорне доказе.
ПРИСТУП СЕРВЕРИМА-ОПЕРАТИВНА ТАЈНА
Француска касација и бројна судска апелациона већа су у више предмета морали да се баве техничким пореклом и проблемом нарушавања приватности оптужених, а не садржином порука, а управо тај проблем судске власти открива да је правни основ операције много тањи него што се претпостављало. Судови су констатовали да одбрана нема увид у алгоритме и логове хаковања, да полиција одбија да открије методе приступа серверима, да је „оперативна тајна“ коришћена као параван за недоступност кључних техничких података и да не постоји ниједан механизам којим би се проверило да ли су поруке заиста написали корисници или је реч о импланту који је, како се утврдило, убачен у систем, имао могућност да их изнутра мења по потреби.
ШИФРОВАНЕ ПОРУКЕ И ЉУДСКА ПРАВА
Тим поводом се почетком године огласила и CNCDH, Националне консултативне комисије за људска права Француске. Реч није тек о невладиној организацији већ државном телу са мандатом УН, чија је улога да контролише да ли закони крше људска права и владавину права. Они су у званичној декларацији потврдили и још једном указали да се оваквим приступом у судској пракси крше бројна људска права осумњичених и да им се онемогућава право на адекватну одбрану.
„Национална консултативна комисија за људска права Француске (CNCDH) издала је упозоравајући акт којим је јасно указала да се под изговором борбе против организованог криминала и нарко-трафика уводе мере које озбиљно нарушавају темељна људска права и принципе правне државе. У свом ставу, ово тело посебно скреће пажњу на опасност од легализације механизама који поткопавају право на одбрану и равноправност страна у поступку, укључујући и праксу коришћења шифрованих комуникација и такозваних „тајних досијеа“, у којима се део доказа - попут пресретнутих порука са шифрованих платформи, међу којима су и Скај преписке - ускраћује одбрани. CNCDH упозорава да се тиме директно нарушава интегритет кривичног поступка, јер се осумњичени и њихови браниоци доводе у позицију да се бране од оптужби заснованих на доказима чији настанак, обим и контекст не могу у потпуности да провере, што представља озбиљан удар на право на правично суђење и принцип контрадикторности.“
МЕРЕ И КОНТРАМЕРЕ
Упркос аргументованим упозорењима Националне консултативне комисије за људска права да ширење антитерористичких механизама на област организованог криминала води ка нарушавању владавине права и права осумњичених, Француска је ипак приступила формирању агенције за борбу против организованог криминала, замишљене као „команда за организовани криминал“, са задатком да усмерава и координира акције, чиме се употреба репресивних мера у великој мери измешта из класичног судског оквира.
Паралелно са тим, оснива се Национално тужилаштво за борбу против организованог криминала (PNACO), које ће од 2026. године централизовати најосетљивије предмете и координирати судске поступке, док се истовремено обавештајним структурама и финансијским службама дају проширена административна овлашћења, од замрзавања имовине и затварања објеката до примене посебних истражних техника, без икакве контроле, и „безбедних досијеа“.
Другим речима, оваква концентрација моћи и инсистирање на тајности, не само да подривају интегритет поступка и права одбране, нарочито у случајевима ослањања на пресретнуте и шифроване комуникације, него држава фактички легализује модел у којем се борба против криминала све више води сумњивим и под велом тајности обавијеним средствима, а све мање кроз јасан и транспрентан судски поступак.
Уставни савет је ипак морао да измени делове закона, а касација је чак у неким предметима обуставила одлучивање и затражила мишљење Европског суда, што је директно признање да ни сама Француска више није сигурна на који начин да оправда методе које је користила.
Иако усвојени закон на снагу ступа тек почетком 2026. године, бројне организације за људска права, адвокатске коморе и правници, већ најављују контрамере.
НЕСАГЛЕДИВЕ МОГУЋНОСТИ МАНИПУЛАЦИЈЕ
Немачка пракса је ту дилему додатно оголила, одбацујући део преписки из разлога јер се успоставило да није могуће утврдити ланац чувања. Оно што највише забрињава јесу несагледиве могућности манипулације. Белгија је, пак, признала да не може да открије метод будући да је реч о „државној тајни“, чиме је индиректно признала да је поступак прибављања био далеко од уобичајених стандарда кривичног поступка.
https://eucrim.eu/news/ecj-ruled-in-encrochat-case/
У неколико случајева који су изазвали највише пажње, Регионални суд у Берлину је установио да подаци који су Француска и њени партнери прибавили, поред скај преписки и Енкро чета, не могу бити употребљени као доказ у кривичном поступку над осумњиченим.
ПИТАЊЕ ЈЕ И СУВЕРЕНИТЕТА
Према писању немачких медија, након вишемесечног суђења саслушани су докази немачких истражитеља и тужилаца, а прегледани су и преводи доказа које је открила Национална агенција за борбу против криминала у Великој Британији током кривичних суђења у којима је учествовао енкрочет у Великој Британији.
Велико веће Регионалног суда у Берлину, састављено од пет судија, усменом одлуком у децембру утврдило је да, супротно аргументима европских тужилаца, француски истражитељи нису пресрели податке EncroChat-а са централног сервера у Француској, већ су их прикупили са мобилних телефона корисника енкрочет -а на немачкој територији.
Према немачком закону, то је значило да су тужиоци били обавезни да траже одобрење од немачких судова за коришћење података које је Француска доставила Немачкој.
Преседавајући судија је утврдио да тужиоци нису затражили судско одобрење и да немачки судови не би одобрили хакерску операцију енкрочета према немачком закону.
Одлука је донета након што се Регионални суд у Берлину обратио Суду правде Европске уније, запитавши да ли је дељење хакованих порука са енкрочет-а од стране Француске са Немачком дозвољено европским правом.
Европски суд је утврдио да је, према Директиви о европском налогу за истрагу, Француска требало формално да обавести Немачку о пресретању телефона енкрочет-а на немачком тлу и да немачким властима пружи прилику да се, ако желе, успротиве операцији.
МИШЉЕЊЕ БЕРЛИНСКОГ СУДА
Суд правде је, супротно претходним одлукама немачких судова, утврдио да су заштите које нуди члан 31. Директиве о европском налогу за интервенцију осмишљене да заштите права не само земље која прима доказе из друге државе ЕУ, већ и појединачних корисника телекомуникационих услуга које пресретну органи реда.
То је било у супротности са ранијим налазима немачког врховног суда који је утврдио да члан 31 постоји само да би подржао суверенитет држава чланица и да се немачки грађани не могу позивати на њега као меру заштите својих права.
(https://www.computerweekly.com/news/366617630/German-court-finds-hacked-EncroChat-phone-evidence-inadmissible)
Берлински регионални суд је, дакле, навео да постоје различити правни стандарди у погледу заштите приватности и права на фер суђење, и да принцип међусобног признавања у ЕУ, којим државе чланице прихватају једне од других доказе, не значи да се одмах може користити доказ који би у самој Немачкој био неприхватљив по немачком закону. Суд је нагласио и да нису уведени потпуни механизми за обавештавање немачких власти о детаљима француске операције након које су подаци послати у Немачку.
ДА ЛИ СУ ПРИБАВЉЕНИ ПОДАЦИ - ДОКАЗ?
Након изнетог става Регионалног суда Берлина уследла су питања упућена Суду правде Европске уније о томе да ли је Француска требало формално да обавести Немачку пре интервенције, и ако није, да ли се такви подаци уопште могу користити као доказ.
Суд правде ЕУ је у одређеним својим одлукама навео да је према Европској директиви о истражним налозима потребно да држава у страној надлежности формално обавести и пружи могућност другој држави да реагује када долази до интерцепције података на њеној територији или у њеној надлежности.
https://eucrim.eu/news/ecj-ruled-in-encrochat-case/
У пракси то значи да у Немачкој није опште прихваћено да подаци из Скај/ЕнкроЧат операција аутоматски постају доказни материјал у свим поступцима, већ се у појединим предметима такви подаци одбацују као неприхватљиви јер нису усклађени са немачким потребама судске контроле и заштите права на фер суђење; судови траже да се утврди да је интерцепција и размена података у складу са европским правом, укључујући обавезу формалног обавештавања те државе која треба да користи доказ; судски поступци могу бити суспендовани или се подаци могу третирати условно, само ако се оспори могућа повреда права.
ЗА ЕВРОПУ НЕПРИХВАТЉИВО - У СРБИЈИ ОБАВЕЗУЈУЋЕ
Сагледавајући све побројане чињенице и дешавања широм Европе поводом скај и енкрочет порука, не само у земљама чланицама Европске уније, него и у самој Француској која је била кључни актер читаве операције, где судови и организације за заштиту људских права упозоравају, не само на кршење људских права, нелегалан начин прибављања порука, већ пре свега указују на очигледну малициозну манипулацију порукама, назире се један крајње дрзак парадокс, јер се од Србије, која не само што није чланица Европске уније, него и њени закони не подлежу законима ових земаља, захтева да исте те поруке прихвати безрезерно и да их користи као непобитне доказе.
Оно што је најопасније, западне земље од Србије очекују и да се поступци води на основу оптужница које не пишу тужиоци, већ прозападни медији, на основу слободних спекулација и већ донесених пресуда. Ово није само удар на суверенитет, већ у случају Србије, пре свега политички притисак, будући да су имена која западни медији помињу у скај порукама, људи из највишег државног врха.
Селективним извлачењем делова преписке и претварањем технички непроверљивих порука у „доказе“ за које се траже политичке последице, ти медији практично успостављају правац у којем тужилаштво треба да делује, очекујући да се државни органи ускладе са уредничком политиком Јунајтед групе и процесуирају лица која су они претходно таргетирали.
МЕДИЈСКА ПРЕСУДА ПА ЗАТИМ ОПТУЖНИЦА
Када се на то надовеже чињеница да Србија податке, односно тзв скај преписке, не добија у изворној техничкој форми као земље ЕУ, већ у већ селектованом, редигованом и непотпуном облику, постаје јасно колики је јаз између стандарда који важи у Европи и онога што се од Србије захтева.
Европа дакле задржава право на сумњу, провере и критичке дистанце, док од Србије очекује некритичко прихватање, не истог материјала, него понављамо – редигованог. Истовремено прозападни медији унутар земље трагом тих материјала унапред исписују сценарије, креирајући атмосферу у којој пресуда постоји много пре оптужнице.
У том раскораку тешко је не запитати се, како је могуће да Европа доводи у питање сопствени доказ, да га оспорава, ограничава и проглашава недовољно поузданим, да поједине земље одбацују коришћење криптованих порука у било ком облику као доказни материјал, док се од Србије очекује да те исте поруке прихвати без трунке сумње? И како је могуће да тај медијски картел, уско повезан са политичким и финансијским центрима моћи, смештеним ван Србије, спорне преписке промовише као коначну истину, настојећи да усклади реакцију тужилаштва са сопственим наративом.
Одговор на то питање не открива само однос ЕУ према Србији, већ и однос дела медијске сцене у Србији према истини, која није одавно оно што је утврђено, већ оно што је потребно онима који плаћају такву пропаганду, и то у моменту када Европа више ни сама не може да гарантује да је материјал на којем почивају њихове „истине“ уопште - аутентичан.
