Како је тема СВО отворила врата српског медијског простора за дуго маргинализовану националну интелектуалну елиту?
Аутор: Проф. др Драган Петровић
ПОЧЕТАК СУКОБА У УКРАЈИНИ: ТАЧКА ПРЕОКРЕТА ЗА СРПСКЕ МЕДИЈЕ
Почетак сукоба у Украјини фебруара 2022. представљао је велики и значајан догађај који је добио доминантан простор у медијима широм света. У Србији, као и српским просторима у целини, случај је био исти, с том разликом да су се овдашњи медији посебно по овом питању, постали далеко отворенији у односу на претходни период. То је била крупна промена у медијској сфери у односу на читав постоктобарски период. Наиме без обзира на повремене промене власти, па наизглед и модификације концепција и политичких и друштвених приоритета, у читавом постоктобарском периоду, изразита је била доминација прозападне геополитичке агенде, и неупитности тзв. „европског пута“, као „коначног опредељења“. То у пракси значи да је читаво друштво Србије, а пре свега највећи део њене елите (као и улазница у њу саму), неупитно био опредељен ка прозападној агенди. Додатно су усвојене друштвене вредности попут „европског пута“ као приоритетног, и респектовање НАТО и Америке као центара моћи и чак носилаца вредности у свету.
НЕДОДИРЉИВА ПИТАЊА
Фаворизовањем ових вредности у српском друштву, науци и медијима превреднована је и новија историја. Тако су отпор НАТО-у и одбрана Косова и Метохије 1999. релативизовани, а српска борба деведестих потцењена и оцењивана као погрешна, са мноштвом злочина, од којих је онај у Сребреници - колосалан и страшан.
Та „недодирљива питања“ створила су уверење да је неолиберално-неомонетаристички концепт вођења привреде и друштва не само пожељан и добар, већ и једино могућ. Заправо у постоктобарској Србији никада и није постојала озбиљна стручна дебата у овом правцу: те агенде су долазиле „одозго, односно из центара ЕУ и НАТО, њих су промовисали подобни (квази)стручњаци на српским просторима уз подршку НВО, западних представника и наравно подржавани од носилаца власти. Дакле о неолиберално-неомонетаристичком економско-социјалном моделу се у стручним круговима није озбиљно ни расправљало, нити су такве недоумице, ако су постојале, преношене адекватно у ширу јавност. Насупрот томе, пажња је посвећивана појединцима и НВО које су подржавале такав курс, штуро вршиле анализе и публиковале извештајe о резултатима овог владајућег модела. Истовремено, владајуће гарнитуре су се са изборима некако и мењале, модификовале, правиле нове коалиције или поново враћале на власт. Повремено је група фаворизованих „аналитичара“ за економско-социјална питања освежавана са понеким новим лицем које је у медијима добијало простор без обзира на често врло упитну стручност из области делања.
ВЛАДАЈУЋИ КОНЦЕПТ
Неолиберално-неомонетаристички владајући концепт, који је омогућио распродају највећег дела индустрије, банкарског сектора, па потом пољопривредних добара, изворишта река и вода, као и других важних привредних објектe- опстајао је као константа. Средства од продаје ових добара, иначе реално далеко мањa од њихове вредности, најчешће су улагана у потрошњу и буџет, дакле ван капиталних улагања и нових инвестиција, или чак и само за амортизацију. Тако су Србија и њена популација тих година и уз такве реформе, када је реч о видљивом стандарду, релативно подношљиво пролазила напоре транзиције. У исто време је постепено и све брже растао спољни дуг, раубовала и отуђивала – продавала странцима основна средства (индустрија, банкарски сектор, важне области пољопривреде и чак неки капитални ресурси који су се давали на експлоатације и концесије) а при томе се популација земље смањивала. То смањење је делом било узроковано негативним природним прираштајем, а делом исељавањем дела највиталнијих слојева, углавном младих и образованих у иностранство, у потрази за егзистенцијом.
ВИШЕ ТЕЛЕВИЗИЈА - МАЊЕ СЛОБОДЕ
Иако се у овом периоду, дужем од две деценије, повећавао број телевизија у Србији, њихова концентрација у рукама малог броја власника (често фиктивних) била је уочљива. Тако је 2016. примењен уникатан за европске прилике, закон о власништву, односно убрзаној приватизацији близу 70 регионалних и локалних телевизија у Србији. Наиме по том решењу, без преседана у Европи, одлучено је да ни једно од гласила у власништву градова у Србији, не може да задржи власнички статус, већ мора бити нагло приватизовано. Управо су ти медији, којима је управљала локална самоуправа, постали преко ноћи власништво упитних власника, на убрзаним приватизацијама. Посебно је упитан био процес и критеријуми за добијање различиих фреквенција и статуса гласила у Србији. Све то заједно додатно је затворило медијски простор у земљи, те смо имали парадокс, да се формално повећава број телевизија, а да се реално медијске слободе смањују. Слична је ситуација и са штампаним медијима у земљи, који су добрим делом пратили судбину приватизације највиталнијих области привреде. Често су долазили у потпуно или делимично власништво страних и посебно глобалистичких ланаца медија. Интернет са друге стране остаје делом неуређени простор, погодан и за шире политичке и друштвене теме.
НЕПОКОЛЕБЉИВО ПРОТИВ НАТО-а
Упркос вишегодишњем спиновању, реалној кризи у друштву, и ерозији стандарда, као и сталној борби за голу егзистенцију доброг дела становништва у Србији, почетком 2022. године, највећи део популације је непоколебљиво остао при ставу против уласка у НАТО, за одбрану Косова и Метохије, те потврдио своју наклоњеност Русији. Реч је о 80 % грађана Србије који су се изјаснили против увођења било какавих санкција Русији, против уласка у НАТО и против предаје Косова и Метохије (чак и ако би се у том случају добио улазак у ЕУ). За разумевање промена које су те 2022. настале у медијској сфери, неопходно је осликати политички спектар у Србији подељен на три целине. Један део свакако припада прозападним странкама и политичарима, који су детерминисани са око 20 % популације у земљи. Сама власт (која се временом шири, јер поред СНС и СПС, њој прилазе 2024. и Заветници), добрим делом захваљујући и медијима које у највећем држи, успела је да осигура највећи део доминантног бирачког тела. Трећи пут, односно патриотска опозиција, која једина реално подржава алтернативни концепт постојећем неоколонијалном неолибералном економско-социјалном моделу, и подржава државотворну политику, била је скучена и на различите начине притиснута. Таква слика политичко-медијске поделе знатно је промењена са почетком СВО, бар у делу који се односи на велики повратак националне елите у један део јавног простора.
МЕДИЈСКА СЛАГАЛИЦА
Ове промене се нису односиле на медије који су промовисали прозападни модел, истовремено и западну опозицију, попут телевизија Н 1, Адриа, листа Данас, часописа НИН, Нови магазин и др. За две године трајања сукоб у Украјини на овим медијима практично није било могуће појављивање било ког стручњака који није за Украјину и НАТО. У најбољем случају и то изразито ретко такви људи су могли да буду декор у проНАТО агенди. Насупрот западним, у медијима који подржавају власт, а то је највећи део сцене у Србији, по питању односа према украјинском сукобу, ситуација је била далеко софистициранија. Као ТВ са националмом фреквенцијом РТС, који се труди да даје макар и минималан простор и прозападној опозицији и врло мало и статично и оној патриотској, поред доминантног утицаја власти, на спољнополитичком плану је наклоњена НАТО и Украјини, када је у питању украјински сукоб. У емисијама везаним за украјински сукоб, доминира практично иста екипа гостију који су на прикривен начин наклоњени украјинској и прозападној страни. Стални гости су реално врло мало квалификовани као стручњаци за украјински сукоб и уопште постсовјетски простор. Тако је у свим емисијама практично назаменљив професор на катедри за Историју Југославије на групи за Историју, Филозофског факултета у Београду Александар Животић, а веома често као аналитичари појављују се и економиста Горан Николић и новинар и дипломата Драган Бисенић. Животић је млад етаблиран професор историје који се као историчар бави и односима са СССР, али не и савременим периодом. Интересантно да је раније завршио специјалистички одсек у Русији као историчар, али је од почетка сукоба у Украјини, постао сарадник проНАТО центра на чијем је челу Шутановац. Прозападну оријентицију не крију ни Николић, па ни Бисенић. Николић је са писцем ових редова био коаутор две књиге, од чега једна о Украјини (Геополитика савремене Украјине, из 2009). Међутим и ту је био аутор само економског поглавља, а око 90 % књиге је отпадало на мој удео. Николић је солидан економиста, иако је докторат одбранио на Мегатренду. Бисенић је новинар који је потом као дипломата био амбасадор у Египту. Можда није необично што су наведени стручњаци и редовни гости РТС али јесте крајње необично да су стални и практично незаменљиви, односно да се други далеко компетентнији аутори за ове теме уопште не позивају на РТС.
„ПРОВЕРЕНИ“ КОМЕНТАТОРИ
Писац ових редова је имао у јесен 2022. част да получасовна емисија „Професионалци“ на првом програму РТС буде посвећена њему, поводом одбране трећег доктората на државном Универзитету. Том приликом су представљене и научне књиге које сам објавио код нас и у свету (њих 40), од којих и пет о савременој Украјини. Међутим, то није био довољно добар разлог да ме бар једанпут позову у емисије посвећене украјинском сукобу, које се приближно месечно организују на РТС (углавном у ОКО магазину). Такође ни остали стручњаци за постсовјетски простор и међународне односе се не позивају у ове емисије на РТС, а како су гости углавном прозападно оријентисани, то су и анализе овог сукоба у том правцу презентиране. Дакле прозападни медији у Србији који директно подржавају прозападну опозицију попут Н 1, Адрие, листа Данас, бројних часописа и недељника, искључиво организују емисије о украјинском сукобу са пронато и проукрајинским гостима, а тек у нешто мекшој мери то је случај и са РТС.
ЕКСПЛОЗИЈА „АКТУЕЛНОСТИ“
Међутим, први заплети и извесно ослобађање постоктобарских медија у Србији и то управо преко теме украјинског сукоба, имамо у већини других медија у земљи. Најспектакуларнија је емисија „Актуелности“ на Телевизији Хеппи која се свакодневно емитује, са примарном темом украјинског сукоба. Емисија је у кратком року постала најгледанија не само у Србији, већ и у региону. То је ван програма новоформиране телевизије Информер, вероватно једина отворено проруска емисија о украјинском сукобу, у ширем региону (а можда и у Европи ван постсовјетског простора). Квалитет ове емисије је у њеној концепцији која подразумева двочасовно трајање, а викендом и до три сата, чињеници да редовно има по три госта и компетнентне водитеље, приказе мапа, покривалице и повремена укључења и других стручњака. Сама структура гостију је пак највећи квалитет ове емисије, јер се ради претежно о професорима Универзитета и научним и стручним ствараоцима, високим пензионисаним официрима (генералима и пуковницима), бившим политичарима и специјалистима за тему. Иако је емисија мање или више наклоњена Русији, њен висок квалитет је неспоран, што је у кратком року створило милионску публику и шире интересовање у региону. Остале емисије на Телевизији Хеппи које се повремено баве или дотичу украјинске кризе нису у тој мери специјализоване и гости су махом представници најразличитијих геополитичких опција, од Ћирилице увече (понедељком, али овде су теме често везане за Србију), преко Јутарњег програма, емисије После ручка, Телемастера и других емисија.
PINK’S BALANCING ACT
Када је у питању продукција Пинк која такође има националну фреквенцију приметно је нагињање ка НАТО и украјинској страни, али су заступљени и предствници других опција, укључујући и проруску.
То је очигледније на бившем Пинку 3, а сада Телевизији Вести, која углавном за разлику од Пинка 1, има превасходно политички и озбиљан програм. Најзаступљеније емисије које се баве и украјинском кризом су „Вести са Срђаном Предојевићем“ (око 90 минута трајања са три госта, концепција слична Актуелностима), потом једносатна емисија код Јована Палавестре, и получасовне анализе са најчешће једним гостом. Са друге стране Телевизија Вести нема националну фреквенцију за разлику од Пинка 1, њене емисије се углавном потом не стављају на јутјуб (све остале телевизије, укључујући и набројане то раде, чиме се подиже ефекат гледаности), и реално није стекла већу публику и поред свег уређивачког труда који је евидентан. Један од проблема је вероватно и квалитет гостију, који бар за један степен заостаје за оним у Актуелностима, чак и у најбољој емисији овог канала коју води одличан водитељ Срђан Предојевић и која својом концепцијом представља практично њихову копију. Разлика је и у томе што су Актуелности отворено наклоњене Русији, а емисија Предојевића се труди да буде неутрална и поред украјинског сукоба, простор даје и неким другим кризним питањима у свету.
(Наставиће се)
(Наставиће се)
