Не постоји већи изазов у националном животу Срба него што је то албанско питање и однос према њему. Истовремено, са сигурношћу можемо да констатујемо да не постоји проблем који мање познајемо него што је су то Албанци, њихов настанак, развој, и однос према спољњем свету, а нарочито њихов однос према Србима. Да, ми смо свесни, ми знамо да смо много проблема са Албанцима имали у протеклих 150 година, али утисак је да смо премало пажње посвећивали анализи наших односа и врло често неспремни дочекивали сваку њихову акцију против српског елемента.
РЕМЕК ДЕЛО БРИТАНСКЕ КРУНЕ
У нашој историографији се нико није овим питањем бавио на високом нивоу, као што је на пример у Бугарској то учинила историчарка Теодора Толева, у својој докторској дисертацији под називом: Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације. Но, чак се и она бави само кратким периодом од десетак година (1896-1906) а белодано је јасно да се са овим проблемом срећемо и пре 1896, а нарочито касније након нестанка Аустроугарске монархије. Сасвим је извесно да је најмоћнија империја 19. века, британска империја одиграла кључну улогу у дизајнирању овог проблема – албанског националног питања.
Коначно повлачење Турске са наших простора, Албанци дочекују спремни, прихватајући нове господаре, а служећи истој сврси. Дана, 28. новембра 1912, проглашавају свој национални програм (којег се до дана данашњег држе), а из Лондона (Sic!) доносе националну заставу, што говори о томе да је свe време Британија стајала иза пројекта албанске нације, а не само Аустроугарска, о чему је писала историчарка Толева.
Албанска нација је чедо, ремек-дело британске круне; нација без иједног монумента и документа у историји, без језика, писма.. постала је врло важан фактор на Балкану, која је на крају крајева 1999. окренула читав западни свет на своју страну.
ОД КРФА ДО ПАНЧИЋЕВОГ ВРХА
Британско менторство започето у другој половини 19. века кулминира на самом крају 20. када британски премијер (према сопственом признању ) , игра главну улогу у бесомучном бомбардовању Србије, 1999. и каснијој окупацији дела наше државне територије, која траје и дан-данас.
Албанци су, подржани од британске круне пре свега, направили заједнички етнички простор „од Крфа до Панчићевог врха“, са тенденцијом ширења на Рашку област. То је резултат 150-годишњег прекомпоновања овог дела Балкана на штету српског националног интереса, што је и био главни вектор британске политике на овим просторима.
Са друге стране, Албанци су се показали апсолутно кооперативним. Они беспоговорно слушају своје менторе, и за сада се то показало као њихова велика предност. Многе промене које се дешавају унутар албанског корпуса, резултат су потребе западног фактора да се сузбије српски интерес.
ВРХОВНА ВЕРА-АЛБАНСТВО
У овом тренутку, вестернизација Албанаца је доминантан процес. Иако су Албанци претежно исламске вероисповести, данашња млада генерација углавном носи позападњачена или у најмању руку неисламска имена (Роберт, Дебора, Валентина, Уликс и сл.). На овај начин, Албанци желе (и успевају) да се лакше уклопе у „европске вредности“, а и да олакшају себи одлазак у западну Европу и Америку. Чак је на пример на Косову данас врло активан покрет за „враћање у веру предака“, дакле у ону која је била пре исламизације, тако да свакодневно прелазе са ислама у католичанство. Сами кажу да је за њих врховна вера „албанство“ а да је религијско опредељење иза тога.
НАРКОТИЦИ, ОРУЖЈЕ И БЕЛО РОБЉЕ
На тај начин Албанци су формирали врло јаку дијаспору; бројну, јаку и добро организовану. Најбројнија је она у Америци, Швајцарској и Немачкој, али у последње време показује се најутицајнијом баш она, погађате – у Великој Британији.
Како је компоновање нове нације „скуп спорт“ а нико, па чак ни Запад не воли да завлачи руку у сопствени џеп, то је Албанцима омогућио да се баве врло уносним пословима, као што су промет наркотика, оружја и белог робља. У томе предњачи последњих деценија управо дијаспора која се налази у Великој Британији.
Албански мигранти су најбројнији међу мигрантима који одлазе на „острво“ . Само у току 2022. године, у Британију је бродићима преко Ламанша стигло преко 12.000 Албанаца. Ако овоме придодамо и оне који су на друге начине приспели, доћи ћемо до бројке од око 15.000, само у једној години, и то у години у којој је тадашњи британски премијер Сунак, рекао да је Албанија „безбедна, просперитетна европска држава“. Колико ли би их дошло да је којим случајем Албанија нестабилна, небезбедна и неевропска?
ЕНГЛЕСКА ПОД ИНВАЗИЈОМ?
Британска влада је почела да се мршти на њихово присуство и покушава да њихов број смањи, јер њихов утицај из дана у дан расте . Донедавна министарка унутрашњих послова Велике Британије, Суела Брејверман, је завапила скоро у немоћи да је „јужна Енглеска под инвазијом“.
У Лондону Албанци чврсто држе 30 милијарди евра вредно тржиште наркотика . Како се такви „уносни“ послови не могу радити без прећутне сагласности власти, јасно је да је ово начин финансирања процеса око Косова, и генерално око српско-албанских односа, што и јесте доминантни вектор британске политике на овом простору.
Да се не би стекао погрешан утисак, како сви Албанци у Лондону стоје по мостовима и улицама и дилују, треба рећи да већина тамо ради једноставне послове, углавном као грађевински радници, али највећи приход остварује се управо горе наведеним илегалним пословима.
Тако зарађени новац се улаже („пере“) кроз различите послове на Балкану, а углавном на КиМ и у Албанији, пре свега кроз разне пројекте ниско и високоградње. Да поновимо, за разлику од српске, албанска дијаспора је прилично компактна и организована.
ГРАДОНАЧЕЛНИК ШКОЛОВАН У ЛОНДОНУ
Материјално одлично стојећа, албанска дијаспора у Уједињеном Краљевству недри и кадрове, који могу бити значајни у дипломатији, јавним службама и политици. На тај начин ојачава албански национални корпус подижући ниво компетенције јавних делатника. Актуелни градоначелник Приштине Прпарим Рама, је на пример архитекта школован у Лондону.
Све у свему, можемо закључити да ма колико на први поглед то не изгледало тако, утицај Велике Британије на најважнија политичка кретања са којима смо суочени је и даље велики. Он је био велики и у 19. веку, нарочито је био велики за време комунистичке диктатуре Јосипа Броза, када је албанска нација доживела свој процват, био је велики и у трагичним 90-им годинама прошлога века, а велики је и данас. И тај утицај се традиционално не поклапа са српским националним и државним потребама и интересима. Мислимо о томе.
