Кад Србин чује реч „унија“, одмах му на памет пада унијаћење његових предака, које је Ватикан спроводио уз помоћ Млетака и Хабзбурга, приморавајући децу Светог Саве да признају папу римског, а нудећи им да сачувају свој „гркоисточњачки“ обред. Реч „унија“ нас подсећа на Матавуљевог Пилипенду, који неће да пређе у „царску виру“, макар умро од глади; такође, не можемо ни изговорити ову реч, а да се не сетимо свих лукавстава и подлости којима су се служили латински мисионари да би Србе преверили.
МИТ О ЕУ
Ни о чему се код нас, од почетка деведесетих година XX века до сада, није толико расправљало као о тој Унији. Не уђемо ли у ЕУ, у коју је ушла скоро сва Европа (изузев „сиромашних“ држава попут Швајцарске, а напустила ју је и Велика Британија), чека нас „ледена смрт“ у запећку „Западног Балкана“. Нисмо у Европи ако нисмо у ЕУ. Сви злочини које је ЕУ, скупа са САД, починила приликом распада СФРЈ, протерујући Србе са њихових вековних огњишта, заборављају се да би се „ушло у Европу“. Чак и сада, када ЕУ јасно каже да јој не пада на памет да се даље шири, ЕУ мантра остаје на снази у Србији.
Мит о ЕУ као јединој Европи вреди преиспитивати.
The myth of the EU as the only Europe deserves to be reexamined.
ПРВОБИТНО ЈЕДИНСТВО ЕВРОПЕ И ВИЗАНТИЈА
Европа је, на својим почецима, била једно, као Римско царство. Римско царство није „испарило“: оно је наставило да постоји кроз Св. равноапостолног цара Константина, који оснива Нови Рим, Цариград. Како каже Георгије Острогорски, говорећи о ситуацији Запада који је, у доба „сеобе народа“, пао под власт варвара: „Цар (у Цариграду, нап. В. Д.) се и даље сматрао поглаваром целог Римског царства и целе хришћанске васељене.“
Земље које су некад биле делови Римске империје сматране су за вечити и неотуђиви посед римског цара у Цариграду. Зато је Св. цар Јустинијан (526–565), по Острогорском, кренуо да „поврати своје римско наслеђе, да ослободи римску земљу од власти варвара и аријанских јеретика и да успостави Империју у њеним старим границама, као једино римско и правоверно царство“. Основа те јединствене Европе било је „римско државно уређење, грчка култура и хришћанска вера“ (при чему овај ред навођења у делу Острогорског треба обрнути: хришћанска вера, грчка култура и римско државно уређење). Зато Византинци себе нису сматрали „Грцима“, него „Римљанима“ – Ромејима, чувајући целокупно европско наслеђе неокрњеним. Као што уочава наш угледни геополитичар Милош Кнежевић: „Византија није могла, нити хтела, да сруши Западно Римско царство, она је била његов одвојени, други и моћнији део. Рим је пао под најездама и услед разарања северних варвара. Римски Запад је реварваризован, дакле, примитизован. Између културе придошлица и римских тековина није било културне непосредности и сабирања, те тековине посредовала је и наследила Византија. Непосредна наследница Византије је касније постала Русија и неке земље и народи источне, тј. југоисточне Европе“.
Али, шта се десило са Византијом?
Она је, на Западу, презрена и одбачена и порекнута као Европа. Хегел целу историју Источног Царства Ромеја своди на „одвратну слику слабости, у којој бедне, штавише, апсурдне страсти нису дале да настану велике мисли, дела и индивидууми“. Милош Кнежевић указује на чињеницу да „Западна Европа прећуткује, потцењује и ниподаштава Византију, и то чини веома дуго“, мада је Византија трајала дуже од старог Рима; превиђа се да се „романство за много векова продужило у ромејству“.
МИТРОПОЛИТ ЈЕРОТЕЈ ДОКАЗУЈЕ
Угледни грчки теолог, митрополит Јеротеј Влахос, јасно нам то тумачи у свом огледу „Међусобни утицај богословља и политике у Европи“: “Очигледно је да данашњом ЕУ углавном владају паписти и протестанти, јер православци чине мањину. Сигурно, требало би да се подсетимо да, као што кажу многи савремени историчари, главнину Европљана чине потомци старих Римљана које су поробила германска племена, заузевши западни део византијског Царства. Тако данас, главнина Европљана има ромејско порекло, док такозвану владајућу класу чине потомци франачких освајача. Дакле, подизањем здања данашње Европе, поново израња Европа као царство Карла Великог, а он је, узгред буди речено, отац савремене Европе, који је смртно мрзео ромејску традицију. Познато је да француско–немачке снаге данас руководе Европом.
Међутим, с друге стране, много европског света у својој националној подсвести носи сећања и архетипове из јелинства и због тога поштују и цене православну традицију.“
С тим и таквим, пробуђеним Европљанима вредело би сарађивати у покушају да се првобитно једиство духа и културе обнови, на опште добро свих Европљана. Авај, то се не дешава. И вероватно се, у часу „пропасти Запада“ ( Шпенглеров израз ) не може ни десити.
РАЗЛИКЕ ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА
Исток и Запад су се, по митрополиту Јеротеју, развијали у различитим правцима, што се види и данас. Запад се определио за материјализам, Исток за личност; Запад је рационализам, Исток је апофатизам као надилажење пуке рационалности; Запад је јуридички морализам, Исток етика као исцелитељство душе; Запад је папизам и паполики централизам, Исток је саборност; Запад је почео као расистички феудализам, Исток је знао за државу као јемство правне једнакости грађана. Зато Влахос каже:
Постаје, најзад, очигледно да постоји огромна разлика између западне и источне традиције на свим пољима: мишљења, државног уређења и понашања. Ово је, наравно, последица велике промене која се догодила на Западу, после премештања престонице Византијске државе са запада на исток (Константинопољ) и настанка духовне празнине на Западу.
Дакле, митрополит Јеротеј Влахос говори о највећој трагедији Европе: у првом миленијуму, њу обједињује иста вера и благодат Божја, од Северне Африке до Ирске. У другом миленијуму, она је сурово подељена, и та подела траје до данас. Јер, истинско јединство могуће је само у Христу и светима Његовим, којима се Црква Истока и Запада красила у првом хиљадугођу од рођења Господњег.
САВЕЗ ВАШИНГТОНА И ВАТИКАНА
Суштина данашње ЕУ јесте у томе да се она представља као права и потпуна Европа, Европа осим које друге нема. У ствари, како је то запазио још кнез Николај Трубецкој, у својој књизи „Европа и човечанство“, Романогермани су своју цивилизацију прогласили најбољом, највишом и једином достојном човека, и почели ту и такву цивилизацију (названу „Европа“). Као што показује Ханес Хофбауер, у својој студији о проширењу ЕУ на Исток, романогерманска европеизација лежи у основи савремене идеје стварања Европске Уније.
У ствари, Европска Унија какву данас знамо настаје на основу великог споразума између Сједињених Америчких Држава и Ватикана, постигнутог крајем Другог светског рата, када Рузвелтова Америка добија пристанак папе Пија XII да Ватикан напусти подршку Силама осовине зарад споразума са Вашингтоном.
Бела кућа се обавезује да ће гледати кроз прсте римокатоличким клерофашистима и клеронацистима и да ће наставити осовинску борбу против бољшевизма, а Ватикан обећава свесрдну помоћ Белој кући у американизацији европских интеграција после Другог светског рата.
ВАТИКАН, ЕВРОПА, ТРЕЋИ РАЈХ
Изврсну студију о томе написала је, на основу архивске грађе, Ани Лакроа Риз, француска историчарка (А. Л. Риз: „Ватикан, Европа и Рајх од I светског рата до Хладног рата, Службени гласник, Београд 2006).
Из књиге сазнајемо да се папа Пије одлучно ангажовао у заустављању процеса денацификације у Немачкој, јер је то, наводно, „освета“. Од Пољака, римокатолика, тражио је да опросте Немцима, што треба да учине и други народи које је Хитлерова чизма газила:
Иако су ти народи за време рата претрпели од Немачке сурове и тешке јаде, они треба да буду великодушни, да забораве прошлост и да вам, исто као и остатку Европе и човечанства, пруже наду у једно боље сутра, обележено љубављу.
Познати штићеник папе Пија XII, монсињор Худал, пронацистички „вођа немачке католичке заједнице у Риму“, недвосмислено је подржавао Хитлера у борби против бољшевизма, због чега је добио похвале од самог Алфреда Розенберга. У постхумно објављеном дневнику, под насловом „Животна исповест једног остарелог бискупа“, Худал се дивио немачком народу у борби против бољшевизма и захваљивао Богу што му је омогућио да набави лажне легитимације уз помоћ којих су нацисти бежали у „срећније земље“ (израз самог Худала). Дотични штићеник је спасао, давши му пасош Црвеног крста, и Франца Штангла, управника логора у Собибору и Треблинки. У послу је био и монсињор Мунх, немачко–амерички бискуп, рођен у Висконсину, који је био „свештеник америчких окупационих снага“ у Немачкој.
Уз помоћ Ватикана, Американци су обновили рад немачких демохришћанских партија, и ангажовали као државнике нове Немачке (која ће постати „погонска сила“ Европске уније) римокатоличке политичаре, од којих су неки својевремено подржали и нацисте, међу којима су се истицали људи попут Конрада Аденауера, својевремено градоначелника Келна, Голбаха, градоначелника Минхена, Зибекеа, градоначелника Марбурга, итд. То је била драгоцена помоћ Вашингтону.
БЕДЕМ ПРЕМА РУСИЈИ
Генерал и потоњи председник САД, Двајт Ајзенхауер, посетио је папу Пија XII и изразио жељу да Америка своју политику у Немачкој изгради на сарадњи с Ватиканом, чиме се испунио папин план: „рехристијанизација немачких маса, учешће католика у политичком животу, консолидација онога што је остало од немачког организма, кога је Ватикан сматрао бедемом пред совјетским продором, и одбрана јединства Немачке“.
Чувени обавештајац Хувер долази код папе Пија XII 1946. и 1947, по задужењу банкара са Вол Стрита, да се распита о могућностима улагања у немачку привреду. Затим је учињено све да се створи мит о тобожњем отпору римокатоличких бискупа Хитлеровој политици. Немачка није остала дужна: рецимо, око 1965. исплаћивала је Ватикану триста милиона долара годишње, у знак захвалности.
СМЕТАО ИМ КОМУНИЗАМ? НИЈЕ НЕГО!
Средином осамдесетих година XX века, папа Иван Павао II и председник САД Реган наставили су сарадњу у области „евроатлантских интеграција“: договарали су рушење комунизма у Источној Европи. Рушење комунизма подразумевало је и разарање Југославије, у којој су Срби живели са надом да ће моћи да сачувају државу која их је, први пут у историји, објединила.
ЕУ је, већ поодавно, тоталитарни пројекат, који државама и народима одузима слободу. Није случајно: видимо како је настала. Оставимо по страни чињеницу да, данас и овде, масонски Брисел ипак више слуша масонски Вашингтон него папску државу. Али, Ватикан јесте држава, и, мада бриселска врхушка ради све што може на потискивању било каквог хришћанства из ЕУ, ипак се папина реч слуша, а Ватикан, Вашингтон и Брисел се удружују кад се треба борити против заједничког непријатеља – пре свега, православног Истока.
ПИТАЊА И ОДГОВОРИ
Ко је први заговарао идеју Централноевропске уније и „европског економског подручја“ са „фиксним валутама“?
Валтер Функ, министар економије Трећег Рајха.
Ко је први организовао научни скуп о Европској заједници, с кога је објављен обиман зборник, где је истакнуто да ниједна европска држава „не може сама да оствари највиши ниво економских слобода неопходан за задовољавање свих друштвених потреба“, због чега треба приступити остваривању циљева као што су слободан проток робе и капитала у Европи (укључујући и Енглеску), царинска унија, нови систем кредитирања, платног промета, координација пореза, цена и плаћања пољопривредне производње у Европи?
Валтер Функ, министар економије Трећег Рајха.
Ко је први сањао о „најширем економском уједињењу Европе“, још 1940?
Јоаким фон Рибентроп, министар спољних послова Рајха.
Ко је пре свих основао посебан Уред за европско планирање и предвидео уједначавање путних докумената у Европи?
Хајнрих Химлер, челник ССа.
Ко је изговорио следеће речи: “Коликих би проблема човечанство, а нарочито европски народи, били поштеђени да су се природни и очевидни животни услови поштовали кад су се политички обликовали европски животни простор и економска сарадња! Европски народи чине једну породицу у овом свету! Није баш паметно замишљати да тако пуна кућа каква је Европа, заједница народа, може тако дуго да одржи различите правне системе и разне концепције законодавства“?
Адолф Хитлер, наравно.
Ко је рекао да ће „у 2000. години Европа бити уједињени континент“
Јозеф Гебелс.
ДА СЕ, ОПЕТ, ПОДСЕТИМО
Валтер Функ је заиста први човек који је тражио оснивање Централноевропске уније са „фиксном валутом“, још 1940.године.
Тај исти Валтер Функ, близак Хитлеров сарадник, године 1942. направио је научни скуп у Берлину, на коме су учествовали многи признати стручњаци из разних области, после чега је објављен зборник „Европска заједница“. Херман Геринг је, 22. јуна 1940. године наредио да се хитно начини план „широког економског уједињавања Европе“.
Рибентроп је, у Министарству спољних послова Рајха, заиста основао Европску комисију, коју су водили В. Дајц и А. Сикс, аутори планова Европске конфедерације и скице за будући Устав исте.
Химлер је, у оквиру свог штаба, имао Уред за европско планирање, који се бавио израдом „Приручника европске социјалне политике“. Хитлер је сањао о јединственој Европи, и о томе говорио у Рајхстагу, 7. марта 1936. године. И, наравно, Гебелс је видео да ће Европа бити јединствена држава до 2000. године, што је и објавио у часопису "Der Angriff", 30. јануара 1945.
Године 1943, Рибентропово Министарство спољних послова правило је нацрт своје преставке о Савезу европских држава: “Уједињење Европе које се у историји већ давно оцртава представља нужан развој(…)Европа је постала сувише мала за међусобно изоловане и зараћене суверенитете (…). Савез европских држава мора бити заједница по могућности свих европских земаља“. О свему овоме, и много чему другом, може се читати у књизи Роднија Еткинсона: “Зачарани европски круг/ Корпоратне елите и нови фашизам“ (Светови, Нови Сад, 1996).
КАКВЕ ТО ИМА ВЕЗЕ СА СРБИМА?
Романогерманска Европа, како ју је звао кнез Николај Трубецкој, и за време Трећег Рајха, и данас, кад су јој уста пуна „антифашизма“, слично односи према православним народима, пре свега Русима и Србима. Европска унија слави као свој празник 9. мај, дан победе над нацизмом и фашизмом, који је утемељио њену демократску будућност (наводно, то је садашња ЕУ стварност).
С обзиром да је ЕУ у великој мери саставни део НАТО Империје, већ дуго се у оквиру њених идеолошких лабораторија врши покушај ревизије утврђених историографских чињеница: Русију, која је имала кључну улогу у ослобађању Европе од Хитлерових хорди, настоје да уклоне са антифашистичког обзорја европске историје, иако је поднела највеће људске и материјалне жртве у борби за Европу. САД и ЕУ на Украјини воде посреднички рат против Русије, и повратак нацистичким идејама и праксама више им није стран.
Србе, народ који је имао два антифашистичка покрета (ројалистичко-легитимистички и левичарско-револуционарни, четнике и партизане), ЕУ и даље демонизује, и настоји да Србију сведе на „Беопашалук“. Један од метода је оптуживање Срба за „фашизам“.
ЕУ И СРБИ КАО „ФАШИСТИ“
Историјска истина је, међутим, непобитна: Срби, за разлику од својих суграђана (попут Хрвата, босанских муслимана, Арбанаса, Мађара и Бугара) у Краљевини Југославији, коју је Хитлер раскомадао, нису имали никаквих симпатија према Хитлеру, Мусолинију и Силама осовине. Херман Нојбахер, специјални Хитлеров изасланик за Балкан, у својим успоменама био је крајње јасан: једини народи које су Рим и Берлин на Балкану окупирали били су Срби и Грци; сви остали су били савезници Сила осовине (на пример, од Хрвата и босанских муслимана, по Химлеровим инструкцијама, направљена је СС дивизија „Ханџар“, а од Арбанаса СС дивизија „Скендербег“).
Чак и србијански колаборациониста, ђенерал Милан Недић, није био никакав германофил. Предратни левичар, вођа Земљорадничке странке, Драгољуб Јовановић, у својој књизи успомена „Људи, људи“ тврди да је, још 1940. године, Недић преко њега ступио у додир са совјетским амбасадором у Београду, Плотњиковим, и обавестио га о томе да Немачка спрема напад на Совјетски Савез. Недић је одбио да пошаље, макар и симболично, било коју српску јединицу на Источни фронт, против Русије.
ШТА ЧЕКА СРБЕ?
Срби су, у доба почетка распада СФРЈ, имали мирну савест: били су савезници западних демократија у оба светска рата, као и жртве германског експанзионизма у Првом и фашистичко – нацистичке окупације у Другом светском рату. Ипак, испоставило се да су се бивши савезници са Запада нашли на страни српских непријатеља. И данас, кад више нема Слободана Милошевића, који је, тобож, изазвао западну србофобију, рат против српских интереса се наставља, овог пута под окриљем ЕУ. Зато већини Срба више није чудно што нас је Уједињена Европа, 1995. и 1999, са својом савезницом, Америком, бомбардовала осиромашеним ураном, као што им више није чудно да немачки војници на окупираном Косову и Метохији стоје тамо где су им дедови били од 1941. до 1944. године.
За Србе нема места ни у Хитлеровој, ни у НАТО ЕУ, макар да домаћи еврофанатици причају отужне бајке о нашој будућности под жутим звездама на плавој позадини. Но, како је певала песникиња Десанка Максимовић, „Србија је велика тајна“. То јест, по Миловану Данојлићу: “Не гледај ни звезде, ни новине./Узми дашчицу липовине,/И у њој дубок урежи усек./Где је шта стајало, стајаће увек!“ Јер, како рече Владика Николај, Србија је сусед Европе, али она није Европа. Поготову није Европа која је, с подједнаким жаром, под кукастим крстом ратовала против Русије, и сада наставља да ратује против ње, под заставом НАТО пакта.
