Шестог априла 1941. године нацистичка Немачка без објаве рата бомбардовала је Београд, што је означило почетак априлског рата против Краљевине Југославије. Бомбардовање је настављено и сутрадан. Процене броја жртава крећу се од 2.200 до преко 4000. У бомбардовању је потпуно уништено 627 зграда, а 1.600 је тешко оштећено. Уништене су болнице, школе, цркве, стамбене зграде. Поред војних циљева гађана је и Народна библиотека Србије са Косанчићевог венца, и у потпуности је изгорела. Тако је уништено око 350. 000 књига, рукописа и других драгоцености од којих значајан број датира из средњег века. Немачка је територијално поделила окупирану Југославију, што је довело до 1,7 милиона жртава, од којих су око 800.000 свирепо погубиле усташе у конц логору Јасеновац. Да није било немачке окупације не би било ни усташа. Не би било ни тих жртава. Нама је Немачка крива.
РЕЦИПРОЧНЕ ЗАБРАНЕ
Уочи 6. априла ове године, Немачка је увела забрану уласка председнику Српске Милораду Додику, председнику Владе Радовану Вишковићу и председнику Народне скупштине Ненаду Стевандићу. Био је то директан уплив у унутрашње односе у Босни и Херцеговини а који попримају обележје највеће политичке кризе у дејтонској БиХ. А то је, опет, проузроковао немачки држављанин Кристијан Шмит. Шмит се представља као високи представник у БиХ, иако његово именовање није потврдио Савет безбедности УН, што налаже предвиђена процедура. Затим је Ана Лирман, немачка министарка за Европу и климу, дошла у Бања Луку с намером да се у згради Народне скупштине Српске састане са политичким опонентима Милорада Додика и пружи им подршку. Убрзо је на телефонској седници Влада Српске донела одлуку да се немачка министарка прогласи персоном нон грате у Републици Српској и „наложила Министарству унутрашњих послова да ту особу приликом уласка на територију Републике Српске испрате ван граница Српске“.
Председник Републике Српске Милорад Додик изјавио је да је немачка министарка за Евопу и климу Ана Лирман у петак дошла у Бања Луку да би „додатно потценила Републику Српску и мешала се у унутрашња питања Српске и Босне и Херцеговине“.
„Због тога јој је Влада Републике Српске поручила да није добродошла“, изјавио је Додик новинарима.
ИЗ УГЛА ОПОЗИЦИЈЕ У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ
На „дегажирање“ немачке министарке реаговало је политичко Сарајево, немачки медији, али и опозиција и опозициони медији у Српској. Занимљиво је како је избледило сећање опозиционих политичара у Српској на улогу Немачке у српској историји, како током првог тако и током другог Светског рата. Из њиховог угла понашање Додика је за осуду, а немачка министарка и самозвани високи представник су добродошли у Српску. С друге стране, према релевантним истраживањима јавног мњења подршка Додику у Српској вртоглаво расте и тренутно је досегла 62 процента. Додиков рејтинг у Српској истражују и странци, те им не пада на памет да покушају учинити било који корак у смислу његовог хапшења по потерници коју је расписао Суд БиХ. Интерпол је већ одбацио захтев за „црвеном потерницом“, позивајући се на члан 3 свог правилника, што указују на политичку мотивисаност читавог анти-Додик процеса. Интерпол је једноставно уважио захтеве Србије, Мађарске, Црне Горе и других да се одбаци захтев пристигао из Сарајева те је ова међународна организација показала озбиљност. Како време протиче, не само у домаћој већ и у међународној јавности, подршка Додику непрекидно расте, на жалост Сарајева из којег се позива НАТО, ЕУФОР, и други да ухапсе Додика.
ХАЈКА СА ЕЛЕМЕНТИМА КОМЕДИЈЕ
Политичка хајка на председника Српске поприма елементе комедије, за њега државне границе не постоје, а државници с којима разговара и дају му подршку не смеју се омаловажити: премијер Израела Бенјамин Натанјаху, премијер Мађарске Виктор Орбан, председник Русије Владимир Путин. Како време протиче тај списак постаје све већи, као и депресија Сарајева. Све више медија и актера јавних политика повезује Додикову слободу са судбином БиХ. У том контексту парола која се све чешће може чути гласи: Сваки дан Додиковог боравка на слободи је мање БиХ. По том резону, како ствари стоје, БиХ неће ни бити.
„Додик не побеђује, он тријумфује“; „Спавајте мирно, државе Босне и Херцеговине неће бити! Већ је нема.“ Веровали или не, ово нису наслови текстова провладиних медија у Српској, већ су прва пера сарајевских аналитичара на овај начин одсликали садашњу политичку ситуацију у БиХ. Није да нису у праву. Институције БиХ показују своју нефункционалност и бесмисао читавог процеса против Додика.
ПОЛИТИКА НА ВЕТРОМЕТИНИ
Оно што сарајевску чаршију посебно боли је указивање да ће се проблемима у БиХ позабавити најмоћнији лидери данашњице, Путин и Трамп, када БиХ дође на ред. Ни у ком случају немачки и британски политичари, који су и у решавању сукоба у Украјини на маргини догађаја и сасвим непозвани. Стога они, заједно са француским председником, уобличавају своју политику, која је супротна руском али и америчком погледу на најважнија светска политичка питања. Питање је само до када ће издржати политика која је на ветрометини.
Европске земље је украјински сукоб исцрпио економски, потпуно је испразнио магацине с војном опремом, стандард становништва је у паду, владе се политички урушавају. Упућенији схватају да је у току нова Јалта, односно подела интересних сфера између Русије и Сједињених Држава, свакако и Кине, која се јавно не експонира у овој подели, али је присутна.
ПУТИН ТРАМПУ: „ЕВО РУКА“
Анегдота коју сам недавно изнео, и нагласио да је реч о анегдоти, изазвала је жестоке реакције у Сарајеву. Био сам изложен оркестрираном медијском удару. Анегдота гласи да су Трамп и Путин у телефонском разговору договорили да Гренланд и Панама припадну Трампу, а Украјина до Одесе и Балкан Путину. На Трампов предлог Путин је наводно кратко одговорио са: „Ево рука“. Шта нам то говори?
Да је америчко-руски дијалог оно од чега се чаршија јежи и плаши. Руку на срце, шта Балкан значи за Трампа? Приоритет његове спољне политике су Кина и Блиски Исток, односно безбедност Израела. С друге стране, Балкан је давнашња жеља, како царске тако и советске, па и Путинове Русије. Излазак на топло море и то на простору где су већински православни народи. Треба ли шта додати? Не.
ОБРЕНОВИЋЕВСКА ПОСТАВКА
Додик је укратко, попут Милоша Обреновић, проценио да је наступио моменат када треба подићи устанак како би се Русији скренула пажња да на Балкану постоје проблеми којих по међународном споразуму не би требало бити. Наиме, Турска се у споразуму са Русијом, која се морала окренути рату са Наполеоном, обавезала да се неће Србима светити због Карађорђевих победа, али је то учинила. Милош је, ослањајући се на снагу Русије након уласка царске војске у Париз, подигао устанак како би је призвао на Балкан. Исто ради Додик. Подигао је устанак како би на Балкан призвао Русију и Америку, а отерао Немце и њихове савезнике. И добро му иде.
