„Европска перспектива“ Београда постаје све неизвеснија, будући условљена све израженијим захтевима и префиксима реформи. У том контексту, најављено повлачење средстава из Брисела, те њихово потенцијално преусмеравање ка цивилном сектору, као и стратешки оквир попут Дунавске стратегије (ЕУСДР) остављају снажан утисак да Србија у тренутним констелацијама и са својим спољним векторима - није по мери Запада. Из дворане за састанке у Бриселу ових дана стижу неумољиве поруке уобличене у извештај Европске комисије, посвећен српском режиму.
ЕВРОИНТЕГРАЦИЈЕ КРОЗ ИГЛЕНЕ УШИ
Србија се већ годинама формално налази на европском путу. Према званичним подацима, од 2000. године преко различитих инструмената претприступне помоћи (ИПА) и других ЕУ фондова, Србија је добила више од 7 милијарди евра бесповратних средстава за реформе у области судства, јавне управе, пољопривреде, образовања и инфраструктуре. Међутим, у последње време, из Брисела стижу сигнали да би финансијска подршка могла бити ускраћена уколико би изостао очекивани учинак на пољу реформи судства, борбе против корупције и слободе медија.
Друго, не мање битно је усклађивање спољне политике Србије са ЕУ ставовима. Тако је у званичном извештају за 2023/2024. о напретку Србије наведено да је један од главних проблема управо недостатак усклађености на подручју спољне и безбедносне политике – посебно у односу на питања везана за Русију и Украјину. То одражава хроничне проблеме: стагнација реформи, замор процеса и политику која нагиње према „игри на обе стране“.
Формално, ипак у извештају од 8. новембра 2023. стоји да „ни у једној области није забележен повратак уназад“. Мимо формализама, пред Србију се стављају све већи захтеви:
-Мора да покаже конкретан напредак у институционој независности, правосуђу, јавним набавкама.
-Мора да усклади своју спољну политику с ЕУ: санкције Русији и прихватање заједничких ставова.
-Мора да преусмери или усмери средства и активности ка цивилном друштву јер из Брисела све чешће стижу поруке о „подршци цивилном сектору“ као показатељу стварне демократске транзиције.
Србија је на раскршћу: или ће извршити наметнута прилагођавања која ће јој омогућити да прође кроз иглене уши европског процеса, или ће остати „заглављења“ – формално са кандидатским статусом, суштински без задовољавајућег напретка. Кључни захтев је одрицање од Русије.
ПОВЛАЧЕЊЕ И ПРЕУСМЕРАВАЊЕ СРЕДСТАВА?
Једна од најинтригантнијих тема је најава да ће средства – која су до сада текла ка државним институцијама, инфраструктурним пројектима и великим инвестицијама бити преусмерена ка јачању цивилног друштва. ЕУ овим најављује да би новац могао бити опредљен за демократску подршку што подразумева финансирање невладиних организација, транспарентност и партиципацију грађана.
Уједно, то је захтев упућен Србији да омогући да средстава иду цивилном сектору, ван стриктно државних структура. Тако се тестира степен плурализма и аутономије сектора изван власти, али врши и додатни притисак на српску владу.
Иако у јавно доступним изворима нема податка да је ЕУ директно најавила „повлачење“ средстава из Србије, ипак све гласније се помиње могућност промене фокуса. На пример: цивилни сектор у Србији има могућност учешћа у оквиру програма ЦЕРВ (буџет ЕУ 1,55 милиарди евра за 2021–2027) који подржава цивилне организације у кандидатским земљама, укључујући Србију. Тако да циљ није толико укидање помоћи колико “преусмеравање”. Уколико држава жели да задржи пређашњи финансијски ток, мора да испуни постављене услове (кључно - да окрене леђа Русији).
За власт у Београду, навикнуту да администрација распоређује пројекте оваква одлука створила би озбиљан притисак. Ако ЕУ жели мању политичку контролу над средствима и већу транспарентност – игра се мења. Поставља се питање ,,да ли је власт спремна да пусти цивилни сектор да ради шта хоће и да за то буде плаћен?“ И ту долазимо до следеће димензије, а то је политички притисак.
ГЕОПОЛИТИЧКИ ОКЛОП
Истовремено, док трају расправе о европским фондовима и реформама, стратегија макрорегиона Дунавског басена, ЕУ стратегија за Дунавску регију (ЕУСДР), добија на значају. Она обједињује државе ЕУ и државе кандидате (међу којима је и Србија) у оквиру четири стуба: повезивање региона, заштита животне средине, изградња просперитета и јачање региона кроз институције.
Међутим, стратешки оквири ЕУСДР-а све чешће се тумаче као средства не само за регионалну сарадњу, већ и за креирање геополитичке агенде, те поједини аутори сугеришу да ЕУСДР функционише као “геополитички оклоп против Русије”. У заједничкој изјави министара одговорних за имплементацију ове стратегије одржаној 19. октобра 2022, јасно стоји: ,,Најоштрије осуђујемо ничим изазвану и неоправдану агресију Русије против Украјине...“. Другим речима, овај оквир више није само инфраструктурни, већ и политико-безбедносни.
За Србију, која негује блиске односе са Русијом (политички, културно, енергетски) то значи додатни притисак. Бити део Дунавске стратегије значи и декларативно стављање у ред са онима који Русију виде као изазов и претњу. Србија је и ту пред избором да бира позицију - или пасивног прихватања улоге “члана клуба” са јасним геополитичким импликацијама, или суздржаности која јој намеће маргинализовану позицију изван кључних токова одлучивања.
Дакле Србија је „по мери Запада“ у оној мери у којој прихвата улоге које јој Запад намеће: бити мост према Балкану, бити фактор стабилности, применити реформе које Запад очекује, ускладити спољну политику. Али то „прихватање “ има и своју цену. Јер та улога је захтевна и контролисана.
ПРИТИСАК НА СРПСКО РУКОВОДСТВО
Председник Вучић је већ дуго централна фигура српске политике, а у контексту европског пута кључна. Али данас, његов, као и положај Србије, изложен је све већим притисцима. Најпре, унутрашњим - кроз захтеве за реформама, протесте и јачање цивилног сектора, и затим спољним - кроз поруке из Брисела и растуће геополитичке захтеве.
Брисел је јавно затражио од Србије конкретне кораке. Председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен је у више наврата нагласила да је „Србија једина земља у Европи која није увела санкције Москви“, док висока представница ЕУ Каја Калас поручује да Србија „има стратешки избор – између Истока и Запада“. Извештаји Европске комисије указују да су реформе у области владавине права и борбе против корупције у Србији „стагнирале“, што додатно појачава политички притисак на власт у Београду.
У том контексту, посебно је одјекнуо недавни интервју председника Вучића за немачки магазин Цицеро. Разговор је отворио новинар питањем које је постало симбол односа Србије и Запада:
„Зар вам не би било лакше када бисте прекинули односе са Русијом?", питање упућено српском председнику.
„Није све тако једноставно. У Србији имамо проблеме с којима се друге европске земље не суочавају", одговара Александар Вучић.
И почиње да говори о годишњој потрошњи руског гаса, снажној и растућој индустрији и чињеници да 54,5% извоза балканских земаља у Европу отпада на Србију. Објашњава све у категоријама које су западној јавности блиске - економским и капиталистичким.
ЖАОКА КОЈУ ЕУ НЕ ПРАШТА
Поглед српског председника на актуелна геополитичка престројавања који је са посебном пажњом анализиран у јавности и пренет у готово свим руских медијима, гласи:
„Само питајте председника Украјине Владимира Зеленског која је балканска држава пружила Украјини највише финансијске и хуманитарне (!) помоћи. Одговор би вас могао изненадити. Ми желимо да постанемо чланица Европске уније. Али морате разумети да постоје различити разлози због којих такође одржавамо контакте са Русијом. Можда вам је досадило да их слушате, али они су нама важни."
На питање о његовом присуству на Паради победе у Москви, Вучић је понудио кратак, али снажан историјски екскурс:
"Погледајте то из наше перспективе. Изузев 1948. и 1949. године, сваке године након завршетка Другог светског рата присуствовали смо руској војној паради. Зашто? Зато што су Црвена армија и југословенски партизани заједно ослобађали Београд и Србију. То је део не само руске, већ и наше историје. И знате, искрено говорећи, ја те расправе доживљавам као једнострани напад на нас. Нисам се састајао с Путином три године и три месеца, а пре почетка рата у Украјини састајао сам се с њим најмање три пута годишње. Многи европски лидери су га у међувремену посећивали или с њим разговарали телефоном. Ја нисам. Али моја дужност је била да присуствујем том догађају."
Ови цитати јасно показују у каквом се положају Србија тренутно налази: између потребе да покаже лојалност европском путу и историјско-економске повезаности са Русијом. Управо тај баланс, који председник покушава да задржи, постао је централна тачка критике из Брисела.
За Вучића, то значи да више не може да игра на време а питање односа са Москвом постаје кључно мерило његове спољнополитичке позиције. За Брисел, то је тест искрености европског пута Србије. А за домаћу јавност питање националног достојанства и економског опстанка.
Србија се нашла пред кључним питањем: колико смо спремни да будемо “Србија по мери Запада” а колико да креирамо Србију по својој мери, макар она била изван савршене европске мапе?
АКО ТЕ ЗАБОРАВИМ, РУСИЈО?
Недоумица која виси као мач над главама Срба тиче се упитаости шта би било са Србијом ако би се одрекла Русије и направила заокрет ка Западу? На први поглед, одговор делује једноставно- то би био сигнал који би Брисел и Вашингтон поздравили, можда чак и наградили. Али испод површине назире се читав низ дубоких последица које би се осетиле у политици, економији и друштву.
Србија је, економски гледано, чврсто везана за европско тржиште јер преко 65% извоза иде ка земљама ЕУ, а само 6–7% у Русију. Међутим, више од 80% гаса који се троши у Србији долази из Русије, а Балкански ток (део Турског тока) представља кичму националног енергетског система. Потпуно одрицање од Москве у овом тренутку значило би да Београд мора да обезбеди нове изворе снабдевања. То подразумева велике инвестиције, изградњу нових терминала и могућих спојева са мрежама из Бугарске или Грчке. У кратком року, то би готово сигурно довело до скока цена енергената и повећања притиска на домаћи буџет.
Политички, тај корак би представљао преломни тренутак. Брисел би га тумачио као доказ јасног опредељења за европске вредности. Могуће је да би уследила снажнија подршка реформама и финансијски пакети подршке, али и већа очекивања у погледу „усклађивања спољне политике“. Дакле Брисел би тражио не само декларативно, већ и практично дистанцирање од свих руских економских и безбедносних структура у земљи.
УВОД У НОВЕ ПОДЕЛЕ
Унутрашњи ефекат би био још значајнији. Јавно мњење у Србији безрезервно Русију доживљава као „традиционалног савезника“ и браниоца српских интереса у Савету безбедности УН. Потпуно одрицање од те везе могло би да изазове талас незадовољства, нове протесте и нове политичке поделе. За власт у Београду то би значило губитак подршке нарочито међу конзервативним и национално оријентисаним бирачима. У контексту актуелних протеста то би био политички харикири.
С друге стране, ни одговор Москве не би изостао. У најмању руку, он би подразумевао прекид или ограничавање енергетске сарадње, повлачење руског капитала из појединих сектора (попут нафтне индустрије или железнице), као и промену става у Савету безбедности око статуса Косова. Управо то последње чини односе Србије и Русије посебно осетљивим, јер Москва је, уз Кину, до сада била једини поуздан партнер који није признао независност Косова и у више наврата је користила право вета на документа који су били неповољна за Београд.
Такође остаје питање да ли би Србија, заиста убрзано добила чланство у ЕУ. Судећи по искуству других држава Западног Балкана, пут би и даље био дуг, испуњен условима, мониторингом и реформским захтевима. Једина разлика била би у томе што би Србија изгубила стратешки ослонац на Истоку, а да притом још увек не би добила пуно место за столом у Бриселу.
Србија би добила само више симпатија у европским институцијама, али би се суочила са унутрашњим потресима, растом трошкова и губитком једног од ретких геополитичких адута које има, а то је Москва.
Зато је данас најтачније рећи: Србија не стоји само пред зидом Брисела, већ и на ивици губитка равнотеже. Свако померање у једну или другу страну има своју цену - економску, политичку и, ако хоћемо, ону историјску.
