Епохалне промене којима сведочимо у првом реду подразумевају редефинисање геополитичких, а онда и свих осталих односа. Глобални хегемон – САД – који је после хладноратовске победе инсистирао да „има интересе у сваком кутку Планете“, очигледно је принуђен да одступи са светског трона.
Готово се подразумева, међутим, да ће барем задржати доминацију у читавој западној хемисфери. И то не само на двојном америчком копну од аљаског рта Бароу и острва Елзмирова земља на северу, до рта Хорн на Огњеној земљи и Дрејковог мореуза на југу, него и најмање до средишних линија меридијанског правца на Атлантском и Тихом океану.
У том контексту амерички председник Трамп био је недвосмислен, „оверавајући“ те намере изјавама о куповини Гренланда, припајању Канаде, заузимању Панамског канала… И ко зна на шта су још САД „бациле око“. Но, да ли ће бити баш тако?
ИЗ ТЕЛУРОКРАТСКЕ У ТАЛАСОКРАТСКУ ФАЗУ
Познато је да су САД Монроовом доктрином из 1823. и крилатицом „Америка Американцима“, а на темељима континенталистичког, телурократског геополитичког идентитета, дефинисале аспирације да америчко копно претворе у свој „забран“. Није то значило само да потисну европске, у великој мери онемоћале колонијалне силе, већ да у смислу традиционалних геополитичких концепција формирају америчку пан-област.
Речено – учињено. Прво су геноцидним уништавањем домицилног становништва и отимањем њихове земље, укључујући и продор на тзв. Дивљи Запад, формирали, а потом куповином и освајањем додатно обликовали, те током и након грађанског рата политички профилисали гигантску државу. У слободнијем тумачењу – било је то остварење европског, а показаће се, у ствари, британског трансатлантског великодржавног пројекта. Будући да су се САД простирале „од океана до океана“, позициониране у виду једног, „макро-острва“, биле су заштићене од конкурентских сила из Старог света.
Окончавајући крајем 19. века копнену фазу ширења, САД су се нашле пред „стратешком дилемом“. Монроова доктрина доведена је до краја и пасионираност „коњаника“ исцрпела је свој замах у освајању територије. Била је потребна нова геополитичка „велика идеја“. Пронађена је у освајању океанских акваторија као искорака изван америчког копна и медијума за приступ осталим континентима, тј. за надмоћ над конкурентским силама – првенствено спрам евроазијског „џина“ Русије – те амбиције глобалне „свеприсутности“.
Прелазак на маритимну, таласократску фазу и дефинисање принципа поморске моћи (sea power) теоријско-концепцијски је утемељио адмирал А. Т. Мехен, „први геополитичар међу војним писцима и први војни писац међу геополитичарима“.
Уследило је столеће операционализације: успостављање контроле Кариба, продор на Пацифик и заузимање острва, прокопавање и управљање Панамским каналом као насушно потребном везом Атлантика и Пацифика, односно источне и западне америчке обале. Потом су у два светска рата, без разарања у сопственој земљи и уз невелике жртве, успостављена два трансокеанска макро-мостобрана на источној и западној обали Евроазије, од којих је онај европски по тријумфу у Хладном рату знатно проширен на рачун постсовјетског простора и руске интересне сфере.
И, како „ничија није горела до зоре“, после досезања врха и кратког разобрученог владања читавим светом, уследила је силазна фаза. Американци се надају – у најгорој варијанти – да ће се она зауставити на неприкосновеној доминацији не само у Англоамерици, већ и у Латинској Америци, коју САД сматрају својим „задњим двориштем“.
НЕРЕД У „ЗАДЊЕМ ДВОРИШТУ“ КАО ИНДИКАТОР
Искуство „успона и пада великих сила“, како би то рекао Пол Кенеди, опомиње да деклинизам убрзо захвати и њих саме, а о опадању утицаја у непосредној интересној сфери да се и не говори. Нагомилани унутрашњи проблеми САД довели су до сцена које су доскора биле незамисливе – на пример, до све учесталијег извођења Националне гарде на улице америчких градова. Да се и не говори о проблемима које имају и тек ће имати да задрже позиције у латиноамеричким земљама. Поменимо само неке:
- Из демографски експлозивног и миграционо транзитног суседног Мексика становништво наставља да незаустављиво „кипи“ на другу страну Рио Гранде. Никакве антиимиграционе административне мере, зидови, жичане ограде, полицијске акције и софистикован надзор границе то не може да спречи. Етничка структура и све шта уз то иде неповратно мењају најпре јужне државе САД и већ се показало да проузрокују центрифугалне процесе.
- Кубу и Никарагву Вашингтон је одавно прогласио за „отпадничке државе“ и „труле јабуке у корпи здравих јабука“. Додуше, оне више нису „трн у оку“ какав су некада биле, али су и даље својим антиамеричким ставом, идеолошким концептом и нарочито положајем – једна у Карибима, а друга на средњоамеричкој „превлаци“ –сметња геополитичким интересима САД.
- Панаму, укључујући и канал, САД с правом перцепирају у складу са цвијићевским својствима „спајања и прожимања“, али и „изоловања и одвајања“. Реч је о сутоку крупних географских целина – у маритимном, океанском смислу басена Атлантика и Пацифика, те у копненом, континенталном смислу Северне и Јужне Америке (мада не и Англо и Латинске Америке). Да ли је потребно нагласити какав је интерес САД да у том „пупчанику“ задрже своју контролу, односно спрече уплив конкурентских сила (нпр. Кине)?
- Колумбија и њени нарко-картели јесу за сада под америчким надзором, али је питање времена, под чијим патронатом, у каквом интересу и у које геополитичке и друге сврхе могу изаћи изван те контроле.
- Бразил, са 8,5 милиона квадратних километара и 220 милиона становника чини територијално и популационо готово 1/2 Јужне Америке. Не само да је један је од оснивача економски просперитетног БРИКС-а као супарника „колективног Запада“, већ испољава несумњив капацитет за улогу јужноамеричке „водеће државе“.
- Аргентина, „најевропскија латиноамеричка земља“ јесте често политички нестабилна и непредвидива, али са несумњивим економским потенцијалом и традиционалним анимозитетом према Великој Британији, који се преноси и на САД.
- У Перуу је Кина изградила мега-луку у граду Ћанкај (шездесетак километара северно од Лиме). Она ће сигурно ускоро постати почетна/крајња тачка комуникацијског продора кроз венац Анда ка Амазонији и пребогатим ресурсима Бразила, чија је територија управо ту најмање удаљена од тихоокеанске обале. У ствари, Ћанкај је предвиђен за „капију Јужне Америке“ у функцији транспацифичке конекције Пута свиле, односно не више само евроазијских, већ глобалних размера „Једног појаса – једног пута“.
И у осталим латиноамеричким земљама амерички загрљај губи чврстину и расте „недисциплина“. Посебно болан „каменчић у ципели“ Вашингтона јесте Венецуела. Толико болан да је ка њој упутио значајне војне ефективе и стално прети оружаном агресијом. У образложење да се наводно ради о спречавању нарко-трафикинга којим управља корумпирани, недемократски режим у Каракасу наравно да нико не верује. Мотив не треба тражити ни у личности председника Мадура који је дошао на власт после харизматичног Уга Чавеза (председник 1999-2013) и кога није успео да свргне ни америчка марионета Хуан Гваидо 2019. године.
Наиме, Венецуела је „крупан залогај“: има површину 916 хиљада квадратних километара (10-11 пута већа од Србије), 31 милион становника (4-5 пута више од Србије) и излази на Карипско море обалом дужине око 2.800 километара. Са источним суседом Гвајаном има спорну територију Есекибо, богату нафтом. Управо је нафта кључна реч. Венецуела је одавно позната по налазиштима „црног злата“, махом у басену језера, односно простране плитке лагуне Маракаибо на крајњем северозападу земље.
А онда су у равници басена реке Ориноко, пространој савани (љанос) између планинских венаца Карипских (Североисточних) Анда и Гвајанске висије откривене огромне резерве. Већ 2015. свет је обишла вест да је Венецуела претекла Саудијску Арабију и заузела прво место у свету по нафтном богатству. И заиста – њене резерве су процењене на 300 милијарди барела (1 барел је 159 литара). Располаже и осмим светским резервама гаса.
Томе треба додати да Венецуела продубљује политичко-војне везе са Русијом, бележи интензиван раст кинеских инвестиција у енергетски сектор и поднела је захтев за придруживање БРИКС-у. Сасвим довољно да у Вашингтону произведе незаустављиво „лучење пљувачке“.
