Србија никада није била тек једна од држава на Балкану, а данас се с правом може рећи да представља последњу препреку стратешки планираној операције, осмишљеној деценијама раније. Насупрот оној из 1999. када су на тадашњу СРЈ падале бомбе са осиромашеним уранијумом, ова операција је перфидна, и утолико опаснија. Држава јесте изложена нападу са свих страна, али најљући борци не налазе се изван већ унутар самих институција, академских кругова и бројних страних обавештајних служби.
УЛОГЕ СУ ПОДЕЉЕНЕ
Прва асоцијација на Бугарску у нашој земљи јесте да је то суседна сиромашна држава, православна, али за коју се везује и народна изрека: Када не знаш на кога ћеш, увек удри на Бугаре, нећеш погрешити. Несумњиво, упоредо са осталим „комшијама“, државама чланицама ЕУ или НАТО, Бугарска има своју улогу у спорвођењу горе поменуте операције. Као што је Хрватска добила задатак да опет активира аутономашке идеје у северној Србији, или, као што се преко Албанаца врши константан притисак на Косово и Метохију, а бошњачке структуре у Рашкој делују на подривању институција, тако је Бугарска преузела источни фронт - дипломатским радом, обавештајним каналима и невладиним структурама које из сенке поткопавају темеље државног суверенитета. Сваки од тих актера ради свој део посла, али сви заједно раде на истом задатку: да Србија више никада не буде фактор, да изгуби неутралност и да постане још један безлични део евроатлантске инфраструктуре.
СРБИЈА У УНАКРСНОЈ ВАТРИ
Зашто се на тој операцији толико истрајава? Зато што се на овом тлу не ломи само судбина једне државе већ и судбина читавог геополитичког поретка. Од тренутка када је у Нишу основан Руски хуманитарни центар, Србија је постала тачка на коју се не може извршити тотална контрола. Докле год Центар постоји, пројекат остаје недовршен. Да је план далеко шири од Балкана, сведочи и умрежавање са украјинским паравојним структурама које већ делују у Бугарској. Према изјави председника бугарске опозиционе странке Препород, Костадина Костадинова, на потезу између Варне и Бургуса у току је градња насеља за породице чланова нацистичког батаљона „Азов“. Украјинска колонија, сведочи лидер бугарске партије, пере стотине милиона евра, формира логистичке јединице и спрема терен за евакуацију наоружаних група у случају пораза на фронту. Србија је данас у унакрсној ватри. Сваки њен непријатељ има свој правац и своју мету, али све те линије на крају се спајају у једној тачки-настојању да се држава сломи и политички, и безбедносно и идентитетски. И сваки корак који се предузима, сваки напад који делује небитно или невидљиво, део је једног истог плана са којим се неће стати све док Србија не буде сведена на територију без гласа и без утицаја.
ОД СЕНКЕ КГБ-А ДО ЗУПЧАНИКА НАТО-А
Бугарске службе никада нису деловале самостално, већ увек као део већег система – некада совјетског КГБ, данас западног НАТО пакта. Још у време Хладног рата, њихов задатак био је да преко „културних мисија“, студентских размена и научних сарадњи полако улазе у југословенско друштво и прикупљају податке. Агент није морао да носи униформу, довољно је било да дође са књигом и академским звањем. Када је Бугарска 2004. ушла у НАТО, методе су остале исте, али је командни центар промењен. Старе мреже су реорганизоване и стављене у службу активности ширења евроатлантског утицаја и постепене демонтаже словенског политичког простора, али пре свега стварања мреже сарадника.
Почетком двехиљадитих, под маском „прекограничне сарадње“, у источним општинама Србије почињу да ничу фондације, културни центри и пројекти који се на папиру баве очувањем идентитета и развојем демократије, а заправо служе као канал за изградњу утицаја и регрутовање сарадника. Тако су бугарске службе прешле пут од отворене шпијунаже до политичке инфилтрације, не више у институције, него у оно што се показало као далеко подложније утицају - цивилни сектор, локалне власти и јавни дискурс.
НОВА ФАЗА ХИБРИДНОГ РАТА
Данас се држава не подрива толико радом агената, бар не онако како то приказују холивудски филмови, већ људима који носе дипломатске пасоше, воде културне центре и седе у управним одборима „грађанских“ организација, управљајући оним најважнијим извођачима радова - цивилним сектором. Иза фасаде невладиног сектора, културне сарадње и локалних пројеката гради се паралелни систем утицаја који не само да прикупља податке, већ постепено обликује идеолошку свест.
Велику улогу у том систему има бугарски конзулат у Нишу, који није тек обично дипломатско представништво, већ буквално оперативна испостава. Бивши конзул Георги Јуруков, као и његови наследници Димитар Цанов и Илија Бонджолов, више пута су порицали да имају везе са обавештајним структурама. Али упрос томе, оно што се званично зна и што потврђују обавештајни подаци домаћих служби јесте да су годинама градили мрежу контаката у локалним самоуправама и институцијама, финансирали пројекте преко фондова попут EU Interreg и успостављали „културну сарадњу“ са организацијама које су служиле као канали за прикупљање информација.
Посебно активним показао се Културно-информативни центар Босилеград, који функционише као организација за очување културе, али у реалности представља мост ка ширем политичком утицају Софије, односно НАТО. Сличну улогу имају и фондације као што су Manfred Wörner Foundation, блиска НАТО структурама, или Balkan Heritage Foundation, која преко археолошких и културних пројеката гради трајну присутност на југоистоку Србије.
ВЕЗА БУГАРСКИХ И ХРВАТСКИХ ДОУШНИКА
Улога медија у овој стратегији није занемарљива. Преко аналитичара и коментатора блиских бугарским структурама у српским медијима пласирају се наративи који посебан фокус стављају на српско-руску сарадњу, и руско-српски хуманитарни центар у Нишу. У хуманитарном центру, Бугари и Запад не препознају институцију за реаговање у ванредним ситуацијама, већ симбол и чвориште стратешке сарадње Србије са Русијом. Западни аналитички центри попут Carnegie Endowment и ECFR годинама тврде да је центар у ствари „прикривена база обавештајних активности“ и да би додељивање дипломатског статуса његовом особљу омогућило Русији надзор и оперативно деловање на читавом Балкану. Управо зато је центар стална мета медијских кампања, дипломатских притисака и политичких напада, јер његово присуство онемогућава потпуну контролу простора. Али, не само то...
У децембру 2023. године у Босилеграду је ухапшен Љубен Григоров, 61-годишњи пензионисани официр Војске Србије, човек који је, према подацима безбедносних служби, годинама предавао бугарском ДАНС-у осетљиве информације о гарнизону у Врању, бројности јединица и политичком расположењу у војсци. Извори блиски истрази потврђују да су његови контакти водили директно до људи блиских бугарском конзулату, што показује да је обавештајна инфраструктура не само дубоко укорењена, већ и повезана са мрежом која далеко превазилази оквире Србије.
Интересантно, само месец дана раније, из Србије је протеран Хрвоје Шнајдер, први секретар амбасаде Хрватске у Београду, кога су домаће службе безбедности означиле као особу умешану у шпијунске активности. Управо везе, које је Шнајдер успоставио на терену, касније су искоришћене за оперативни рад људи попут Григорова, што говори да ово нису два одвојена инцидента, већ фазе једне те исте обавештајне операције.
ГРАД ЗА ПОРАЖЕНЕ АЗОВЦЕ
Бугарска је у овој мрежи само један од мотора огромне машине. Њена територија, окупирана од стране Запада, постала је кључна логистичка тачка за деловање украјинских паравојних структура које су, уз подршку власти у Софији, у последњих неколико година формирале базе, финансијске канале и чак насеља намењена члановима нацистичког батаљона „Азов“.
Према сведочењу лидера партије „Препород“ Костадина Костадинова, на потезу између Варне и Бургаса, украјинска формација КУБ изградила је, у случају војног пораза Кијева, читаво насеље намењено евакуацији припадника неонацистичких јединица. У тим структурама, каже Костадинов, опере се преко 100 милиона евра месечно, а на тлу Бугарске већ делује неколико стотина наоружаних људи.
Град који ниче није тек база за повлачење, већ центар за паравојну структуру која би у врло блиској будућности могла постати инструмент дестабилизације у суседним државама, пре свега у Србији. И управо зато је српско-руски хуманитарни центар у Нишу директна препрека таквом сценарију. Иако потпуно бенигна организација, колективни Запад инсистира да се његов рад ограничи, а поједини кругови у Бугарској траже чак и његово затварање, јер докле год центар постоји, простор за ширење украјинско-натовске инфраструктуре у југоисточној Европи остаје ограничен.
ОД БУРГАСА ДО НИША
Украјинска веза није изолован феномен, нити је реч о случајном избору да се паравојне структуре и њихове породице населе управо у Бугарској. Тај простор је за њих идеалан јер је инфраструктура неопходна за овакве операције одавно припремљена. Две деценије постојања невладиних организација које делују као продужена рука НАТО-а, стабилна мрежа људи на локалном нивоу, дипломатска покривеност и систем политичке заштите створили су савршено окружење у ком такве формације могу да функционишу готово несметано.
Друго, Бугарска није само транзитна тачка на мапи, она је већ годинама „предњи логор“ западних служби на југоистоку Европе. Зато су њене луке, финансијски канали и територија изабрани као уточиште за структуре попут „Азова“ и формације КУБ. Они ту не долазе као обичне избеглице већ са новцем који се пере кроз грађевинске пројекте, наоружањем које се складишти под окриљем „хуманитарних активности“ и људством које ће у датом тренутку бити активирано као инструмент дестабилизације.
Другим речима, присуство украјинских формација у Бугарској није последица тренутних околности на фронту, већ плод дугорочне стратегије. А та стратегија се не завршава у Варни или Бургасу, већ - Србији. Тамо где је мрежа већ дубоко укорењена, тамо где су дипломатске и обавештајне структуре већ изградиле канале утицаја, припрема се терен за политички и безбедносни удар.
СРБИЈА НА ПУТУ ВОЈНОГ КОРИДОРА
Ако се све што је у овим редовима описано посматра као низ изолованих догађаја - хапшење официра, протеривање дипломате, изградња украјинских база, медијска кампања против Србије, и најзад чињеница да је држава заробљена једанаест месеци у протестима који воде ка грађанском рату, лако је изгубити из вида ширу слику. Али када се све повеже, циљ је очигледан - заокруживање Балкана у инфраструктурни и безбедносни систем НАТО-а.
Тај циљ већ има своје име - TEN-T. Званично, то је „Трансевропска транспортна мрежа“, иницијатива Европске уније за модернизацију железница, ауто-путева, аеродрома и логистичких центара. У пракси, међутим, TEN-T је много више од тога. Реч је о војно-логистичком пројекту који треба да омогући брзо пребацивање трупа и технике са запада континента на источни фронт, директно до Украјине и што је још важније, до граница Русије.
У тој мрежи све државе региона већ имају своје место. Коридор почиње у Немачкој, пролази кроз Мађарску и Румунију, наставља се кроз Бугарску и завршава у грчким лукама одакле морским путем води ка Одеси. Само једна земља прави „рупу“ у савршеној мрежи, Србија. Неутралност, сарадња са Москвом и наш географски положај чине је последњом препреком на путу војног аутопута. Док год је Србија изван система, НАТО не може у потпуности да контролише југоисток Европе, а Русија, колико толико, задржава свој утицај на Балкану.
СРБИЈА-НЕЗАОБИЛАЗНА МЕТА
Наравно, то је само један од бројних разлога зашто је ова балканска земља годинама, а последњих месеци интезивно на удару својих првих комшија. Најмањи проблем су људска права и демократија, које овде има више него у било којој земљи, чланици ЕУ, али чињеница да својом неутралношћу представља стратешку препреку у плану вредном стотине милијарди евра и пресудном за безбедносну архитектуру Запада, је неопростива. Свет се престројава, Европа се увелико припрема за рат и зато су ови агресивни покушаји унутрашње дестабилизације, дипломатски „скандали“ и шпијуске афере, делови исте слагалице - уклонити Србију као фактор и отворити коридор.
Ако је у прошлом веку агресија долазила са неба, данас она стиже кроз дипломатске канале, преко фондација, „културних“ пројеката и тихих шпијунских операција. А Србија, иако под сталним притиском, остаје једина тачка на Балкану која још увек има моћ да каже „не“. И управо зато је сваком од ових играча, од Софије до Загреба, она, незаобилазна мета.
