Само годину и по дана након распада СССР-а, Маргарет Тачер је посетила Азербејџан, где је успела да постигне договор о потписивању будућих уговора о нафти. Касније су њен син и син краљице Велике Британије, принц Ендру, утицајни лобиста ТНК, постали чести гости у Азербејџану.
НАФТНА ПОЉА ПОД КОНТРОЛОМ BRITISH PETROLEUMА
У фебруару 2015. Азербејџан је укључен у британски програм High Value Opportunity, који је обезбеђивао државну подршку британским компанијама приликом склапања и реализације нафтно-гасних уговора. До краја 2017. на обалама Каспијског мора радило је више од 500 британских компанија (данас их је још више). Велика Британија је постала први инвеститор у азербејџанску економију.
"British Petroleum" контролише значајан део бакинских нафтних поља. BP је од почетка учествовала у седам енергетских пројеката у Азербејџану, међу којима су развој налазишта Азери–Чираг–Гунешли, изградња нафтовода Баку–Тбилиси–Џејхан и полагање Јужног гасног коридора. У жељи да прошире своје присуство, Британци купују чак и неперспективна налазишта попут Југозападног Гобустана.
ДОЛАЗАК КАРИЈЕРНОГ ОФИЦИРА УМЕСТО КАРИЈЕРНОГ ДИПЛОМАТЕ
Британска обавештајна служба МИ6 постала је канал за интересе Лондона на Кавказу, који су се нагло активирали лета 2019. године, када је Џејмс Шарп, каријерни официр МИ6 (MI6 Officers – Her Majesty’s Ambassadors), који говори руски, арапски и азербејџански, постао британски амбасадор у Азербејџану уместо класичног дипломате Керола Крофтса. Био је амбасадор у Казахстану и Киргистану, а надгледао је извоз оружја у британском Министарству спољних послова.
Џејмс Шарп је одржавао блиске везе са Ричардом Муром још из времена заједничке службе у Министарству спољних послова, где је Мур био начелник политичког одељења, а Шарп саветник за источну Европу и Централну Азију. У марту 2020. овај британски амбасадор-обавештајац сусрео се са шефом азербејџанске заједнице у Нагорном Карабаху Туралом Гјанџалијевим.
Крајем септембра, Шарп је у азербејџанској штампи објавио чланак у којем је нагласио:
„Већ скоро три деценије Велика Британија и Азербејџан су стратешки партнери у развоју енергетског сектора Азербејџана, и очекујемо да ће то партнерство трајати и у наредних тридесет година“.
ЈАЧАЊЕ БРИТАНСКИХ ПОЗИЦИЈА
Конфликт између Азербејџана и Русије објективно служи британским геополитичким интересима у Каспијском региону и на Јужном Кавказу. Слабљење руских позиција у Азербејџану јача британску доминацију у енергетском сектору и смањује ризике од алтернативних партнерстава која би могла да ограниче утицај "British Petroleum-a".
Русија је традиционално посматрала Азербејџан као важног регионалног партнера и више пута је нудила Бакуу алтернативе британској доминацији у енергетском сектору. Реч је о предлозима за стварање гасних рута кроз „Турски ток“ и „Северни ток“, који су могли да смање зависност Азербејџана од Јужног гасног коридора под контролом BP. Поред тога, руске компаније „Лукоил“ и „Гаспром њефт“ изразиле су интерес за пројекте у Азербејџану под повољнијим условима за Баку, што је представљало директну претњу британском монополу.
Заоштравање односа између Азербејџана и Русије ефикасно блокира ове алтернативе, чиме се објективно јачају британске позиције.
BP је главни партнер највеће и једине транснационалне нафтне корпорације Азербејџана – SOCAR-а. Лондон озбиљно разматра оживљавање већ заборављеног пројекта „Набуко“ – нереализованог гасовода дужине 3300 км, који је требало да пролази из Ирана, преко Туркменистана и Азербејџана до Европе, пре свега Аустрије и Немачке. План је био да се створи алтернативна рута за снабдевање гасом ЕУ и задовољи до 10% њених потреба. Пројекат је био отказан због изградње Трансјадранског гасовода.
МИЛИТАРИЗАЦИЈА ОТД - КАО ПРОТИВТЕЖА ОДК
Британски партнери на сваки могући начин подстичу амбиције председника Азербејџана да повећа своју политичку тежину. Он настоји да изађе на шире геополитичко поље – како на нивоу регионалне политике, тако и кроз Организацију турских држава (ОТД) и исламски свет. У том контексту већ позиционира ОТД као „центар одлучивања на огромном евроазијском простору“, супротстављајући га ЕАЕУ. У „турски свет“ укључују се Крим, Татарстан и Башкирија.
Штавише, након победе над Арцахом, Алијев позива да се, фактички као противтежа ОДКБ-у, милитаризује ОТД – укључивањем војног потенцијала Турске и Азербејџана, како би се „попунио настали вакуум и постало средиште међународне активности глобалног значаја“.
Анализа конфликта открива фундаментална ограничења спољнополитичке самосталности Азербејџана, настала услед британског притиска, који ствара објективне подстицаје за подршку западним позицијама. Конфликт са Русијом, дакле, није резултат слободног спољнополитичког избора, већ последица структурних зависности које такав избор чине готово неизбежним, показујући савремене механизме западног утицаја на друге државе.
И даље жењемо плодове крајње неефикасне руске спољне политике на постсовјетском простору.
АЛИЈЕВ-ДЕМОНСТРАЦИЈА ПРИМИТИВИЗМА
Успех у Дугом Карабашском рату, по свему судећи, довео је до значајног прецењенивања сопствених могућности политичког врха Азербејџана – уверен је политиколог, експерт Руског савета за међународне односе Кирил Семјонов. Он сматра да се овакав став Алијева, покушај да се идентификује као глобална политичка елита (на шта указује, посебно, активност на међународним антиколонијалистичким платформама) манифестује како у домаћој реторици, тако и у покушајима да се та слика пренесе Москви.
Међутим, кораци које Баку предузима према Русији често носе демонстративни карактер и делују као манифестација провинцијализма. Они само подвлаче несклад између азербејџанских амбиција и стварних могућности.
Изазови које Баку упућује тако моћним суседима као што су Иран и Русија, мотивисани су пре свега жељом да докаже сопствену важност и избори признање равноправног статуса. Информативна политика Азербејџана све више подсећа на приступе које су у новијој прошлости користиле друге државе. Историјски преседани таквих стратегија добро су познати и имају очигледне последице.
ТУРСКА- ИЗАЗОВ ВЕЋИ ОД НАТО-А
Директор за истраживања у области међународне безбедности Краљевског института одбрамбених истраживања (RUSI) Нил Мелвин сматра да је Велика Британија активно учествовала у пословима Јужног Кавказа од распада Совјетског Савеза, и да то траје и данас. Већина овог ангажмана често се одвијала преко Европске уније. Излазак Британије из ЕУ озбиљно је утицао на ситуацију која је настала услед рата у Украјини и отворио бројна питања.
Према његовим речима, Британија сматра да је то начин да се стабилизује не само Јужни Кавказ већ и читав простор око Русије, где је Москва користила поједине конфликте за сопствене интересе. Русија није извор свих сукоба, али их је често експлоатисала. Зато ће сваки напор који доприноси стабилизацији Јужног Кавказа истовремено помоћи да се и Русија преусмери у позитивнијем правцу.
Русија наставља да води своју политику у региону, али главни изазов јој, пре свега, не поставља трансатлантска заједница, већ Турска, која је довољно ефикасно и дубоко продрла у регион и постала водећи регионални играч. За овим двема земљама (Русијом и Турском – прим. ред.) следи Иран, који је на трећем месту. А заједно са Кином, која у региону игра више економску, него политичку или безбедносну улогу, добијамо читав низ других актера, укључујући и оне који се баве продајом оружја: Индија, Пакистан, Израел.
Тако регион постаје све више и више повезан са остатком света, а нарочито са појединим кључним регионима.
ТРЕЋА ГЕНЕРАЦИЈА КАРАБАШКИХ ЈЕРМЕНА
Британски политиколог и експерт Лоренс Броерс из „Чатам-хауса“ већ више од 20 година проучава проблематику Јужног Кавказа. Аутор је књиге о односима Јерменије и Азербејџана и лично је учествовао у мировним иницијативама заједно са организацијом Conciliation Resources. Коментаришући будућност Карабаха и јерменско-азербејџански конфликт, Броерс констатује:
„Пред нашим очима завршила се историја сецесионизма Нагорно-Карабаха. Али то не значи да ће икада трајно бити окончан и карабашки конфликт. Вероватно је да ће у будућности унутар Јерменије настати дијаспора Карабашких Јермена, чија ће прва генерација бити сломљена због претрпљених траума, али друга и трећа генерација могу се мобилисати и створити посебну заједницу сећања, у чијем ће центру бити управо данашњи трагични догађаји“.
Распоређивање руских мировних снага 2020. године била је у суштини цена коју је Азербејџан платио да би консолидовао све своје добитке постигнуте током овог рата. Али то је прошлост.
ОДЛАЗАК РУСИЈЕ ИЗ КАРАБАХА
Почетком СВО, Русија је на неки начин сама себе избацила из Карабаха: и физички – јер је део војника и официра пребачен у Украјину, и што је још важније – у смислу свог угледа. Зато смо и видели како је Азербејџан постепено ревидирао мировни споразум из 2020. и методично га разграђивао.
На фону рата у Украјини, односи са Азербејџаном за Русију су добили далеко већи значај. Азербејџан остаје једна од кључних карика у ланцу контаката које Москва још има са светом. Поред тога, Азербејџан је кључни савезник Турске, а она игра огромну улогу у конфликту Русије и Украјине.
Русија, једноставно, нема простора за маневар – не може себи дозволити да се посвађа са Азербејџаном, нити да му диктира своја правила. Сада је лопта на другој страни – Азербејџан има знатно више могућности. То је у великој мери последица националистичке легитимности коју користи азербејџанска елита. Они су свој статус учврстили парадигмом победе, и биће врло тешко одустати од ње.
ЗАОКРЕТ КА ФРАНЦУСКОЈ?
Размишљати о томе да ли је могло бити другачије, у принципу је могуће – али то значи враћати се на политичке раскрснице 2014–2015. у вези с Украјином и 2018–2020. у вези са Сиријом. Тада је још било могуће поставити неке темеље за алтернативни правац. Сада је потребно само хладно проценити реалност и постепено јачати оне малобројне предности које Русији још стоје на располагању.
Прво, неопходно је коначно одредити пројектне размере теретног саобраћаја преко копненог правца Иран – Русија кроз Азербејџан. Да ли уопште има смисла и даље инсистирати на железничкој рути преко Азербејџана? У стварности, треба изградити такву инфраструктуру и дати такве преференције да мањи бродски транспорт кретао са Азовског и Црног мора на Каспијског језера.
Друго, треба улагати у туркменску логистику и предлагати заједничке пројекте, али тако да иза тога стоји искључиво економија, а не политичка, а поготово не војно-политичка линија.
Треће, неопходно је радити са Француском. Турска и Азербејџан делују конкурентно Француској – Турска се супротставља Паризу у Африци, Сирији и Либану. Мировни споразум с Јерменијом на условима Турске и Азербејџана такође је на штету Француске. Макронови кругови имају сопствене интересе у трговинским коридорима Средње Азије и црноморским лукама, а да не говоримо о Грузији. Није случајно што сам Емануел Макрон час покушава да отвори канал према Москви, час износи агресивне ставове. Можда је дошло време за рационално закулисје. Раније су посебни односи Москве са Азербејџаном и Турском то ометали (уз низ других фактора, наравно).
НОВА ЛИНИЈА ФРОНТА
Одговор Москве у погледу ограничења утицаја Азербејџана у руској економији и политици може бити прилично оимпресиван. Али пре свега треба имати на уму да је избор који је описан у овом материјалу Баку већ коначно направио.
Русији сада остаје да делује без освртања. Партнерски приступ је исцрпљен. Азербејџан доследно гради нови круг савезништава – с Турском, Британијом, кијевским режимом. И чини то користећи ресурсе које је некада добио уз подршку Москве.
У Русији схватају да је стари формат потпуно исцрпљен. Коначно скретање курса Бакуа претвара га из тешког, али контролисаног партнера у активног играча антируске коалиције. То значи да ера флексибилности, мултивекторности и дипломатског маневрисања одлази у прошлост.
На Јужном Кавказу формира се нова линија фронта – за сада не војна, али већ политичка и симболичка. А Москва више не сме да има обзира према Бакуу.
