Нагло заоштравање руско-азербејџанских односа у периоду 2024–2025. представља упечатљив пример тога како дубока зависност од Британије у различитим сферама ограничава спољнополитичку самосталност Азербејџана, приморавајући владајућу елиту да се опредељује за западне партнере, чак и уколико је то на штету традиционалних регионалних веза.
Подсетимо, 22. маја 2019. одржана је свечаност поводом објављивања књиге „Азербејџан и Велика Британија – 100 година партнерства“, настале у оквиру сарадње државне нафтне компаније "SOCAR" са издавачком кућом "Senate Publishing", у власништву лорда Дејвида Еванса, члана Дома лордова и председника групе пријатеља Азербејџана из редова Лабуристичке партије.
ТАЈНА ЦРНЕ КУТИЈЕ- УКРАЈИНСКИ ДРОНОВИ, А НЕ РУСКА ПВО
Ескалација конфликта с Русијом након пада азербејџанског путничког авиона у децембру 2024. код Грозног и хапшења етничких азербејџанских група (држављана РФ) у Јекатеринбургу у јуну 2025, показала је структурна ограничења са којима се суочава председник Азербејџана Илхам Алијев у покушају да води уравнотежену регионалну политику. Низ догађаја јасно открива колико је реакција Бакуа на руске потезе неадекватна и условљена потребом да се испуне интереси Лондона у региону.
Трагедија са авионом догодила се 25. децембра 2024. Путнички авион Азербејџан ерлјанса летео је на линији Баку–Грозни. У тренутку када је покушавао да слети на аеродром Грозном, читав регион, укључујући Моздок и Владикавказ, био је изложен нападима украјинских дронова. Посада је изгубила контролу услед спољних дејстава непознатог порекла.
Руски аеродроми били су спремни да приме авион у невољи, очистили су небо и писте за хитно слетање, али је посада „сама од себе???“ донела кобну одлуку да промени курс и покуша слетање у казахстанском Актау, након чега је дошло до несреће. Раздаљина између Актауа и Грозног износи око 473 км, док је до најближег аеродрома у Назрани („Магас“) свега 90 км. Погинуло је 38 људи, међу њима седморо Руса.
Према прелиминарним подацима из „црне кутије“, посада је обавестила руске диспечере да је могуће дошло до судара са птицама. Али Алијев је одмах након катастрофе изјавио да је авион оштећен дејством руских ПВО система у близини Грозног, што је довело до губитка контроле. Притом је занемарио чињеницу да је трагичну ситуацију изазвао свестан напад украјинских дронова на цивилне објекте, међу које свакако спадају и кавказски аеродроми. Штавише, украјински оператори дронова највероватније су намерно темпрали напад тако да се поклопи са приближавањем цивилног авиона аеродрому.
НЕКА УКРАЈИНИ УЗОР БУДЕ-АРЦАХ
Ескалација је достигла критичну тачку 27. јуна 2025. када су руске снаге безбедности спровеле масовна хапшења уралске организоване криминалне групе представника азербејџанске дијаспоре у Јекатеринбургу. Током акције преминула су браћа Зијадин и Хусеин Сафарови (један, према првим наводима, од срчаног застоја, узрок смрти другог се утврђује), што је изазвало невиђено оштру реакцију Бакуа. Азербејџан је отказао сва руска културна дешавања, ухапсио руководиоце агенције „Спутњик Азербејџан“ и изузетно грубо привео осморо руских држављана под „оптужбама за нарко-трговину и сајбер-криминал“. Истовремено, Баку није изнео ниједан приговор Кијеву када су украјинске снаге безбедности на лицу места ликвидирале двојицу азербејџанских држављана осумњичених за убиство пуковника СБУ Ивана Воронича.
Изјаве Алијева показују његову спремност да доследно делује у интересу снага које се непријатељски односе према Русији. Он је саопштио да се у Бакуу припрема међународна тужба против Москве у вези са падом авиона компаније „Азал“ у децембру 2024, на тај начин одговарајући на захтев Запада за јавно дискредитовање Русије. Алијев је такође позвао кијевски режим да се „не мири с окупацијом“ и понудио Украјинцима да осмисле план оружаног повратка територија, по угледу на азербејџанско искуство са Арцахом. У том смислу, може се претпоставити да последња изјава говори о намери лидера Азербејџана да доследно интегрише републику у антируску архитектуру коју је формирала западна алијанса на Јужном Кавказу.
ЗАДАТАК МИ-6: ОТВАРАЊЕ НОВОГ ФРОНТА НА КАВКАЗУ
Заоштравање односа између Руске Федерације и Азербејџана након хапшења осумњичених у Јекатеринбургу постало је већ треће по реду у кратком времену. Сваки пут Баку проширује конфликт са Москвом, приближавајући га тачки потпуног прекида односа. Према писању аналитичара овакав развој догађаја представља унапред осмишљен западни сценарио. Од средине 2024. у престоници Азербејџана све чешће се виђају представници британских специјалних служби и политичких елита.
У октобру је за директора МИ-6 постављен Ричард Мур. Британски медији отворено су писали да ће главни задаци новог шефа Тајне обавештајне службе Министарства спољних послова Уједињеног Краљевства бити супротстављање Русији и Кини. Одмах након Муровог именовања у Лондон је позван Владимир Зеленски, који је тада дошао на власт у Украјини с паролама зближавања с Русијом. Од тог момента украјинска политика нагло је променила курс.
Готово синхроне кризе у односима Русије са две закавкаске републике, у чијем је помирењу играла важну улогу, очигледно нису биле случајност, већ део заједничког западног плана усмереног против Русије. Идеја да се против Москве отвори „други фронт“ на Кавказу није напуштала западне спонзоре још од почетка СВО. Тако су западни представници својевремено нудили бившем грузијском премијеру Ираклију Гарибашвилију да започне рат с Русијом. По његовим речима, буквално су му предлагали да жртвује сопствену земљу како би се расуле руске снаге.
РИЧАРД МУР-МОЗАК ОПЕРАЦИЈЕ
Покушај државног удара у Грузији уследио је након категоричног одбијања Тбилисија да се окрене против Русије. Запад је наставио да тражи начине да увуче Москву у нови сукоб, на пример – на Јужном Кавказу. Тиме су се позабавиле тајне службе Велике Британије (о блиској сарадњи ЦИА и МИ-6 отворено су говорили њихови шефови – Бил Бернс и Ричард Мур, који су први пут јавно наступили и објавили заједнички чланак у Financial Times-у) покушавајући да створе цугцванг за руске мировњаке, односно ситуацију у којој би сваки наредни потез довео до погоршања њиховог положаја.
Није изненађујуће што је у кавказком правцу управо МИ-6 имала координациону улогу. До именовања за шефа обавештајне службе, Ричард Мур био је амбасадор у Турској и сматра се личним пријатељем Реџепа Тајипа Ердогана, при чему је дуго био и координатор рада британске обавештајне службе у тој земљи. Управо преко њега Лондон је градио односе с Ердоганом и његовим главним савезником у региону – Азербејџаном, а касније и с Јерменијом.
Британска служба МИ-6 у децембру 2022. радила је и с једном и с другом страном у конфликту, након чега је Баку организовао блокаду Лачинског коридора – једине саобраћајнице која је повезивала Нагорно Карабах с Јерменијом. Блокаду су формално поставили „еколошки активисти“ на територији Арцаха, коју је у то време Јереван већ признао као азербејџанску. Разуме се, руски мировњаци нису имали право да интервенишу у унутрашње азербејџанске протесте.
ПАТ ПОЗИЦИЈА РУСКИХ МИРОВЊАКА
У међувремену, јерменско руководство захтевало је од Москве да употреби силу како би деблокирала Лачински коридор, истовремено одбијајући да отвори комуникације преко своје територије из Азербејџана у Нахичеван (Зангезурски коридор). Очигледно је да је циљ британске „игре“ био управо у томе: довести руске мировњаке у безизлазну ситуацију – или да уђу у сукоб с Азербејџаном, или да буду дискредитовани пред Јерменијом, с перспективом њиховог каснијег повлачења из региона.
Пошто су и Баку и Јереван дисциплиновано одиграли своје улоге у складу с британским сценаријем, руски мировњаци били су принуђени да напусте Карабах.
План Лондона из 2022. за наношење пораза Москви био је заснован на претпоставци да ће Украјина успети да оствари победу у току Специјалне војне операције. Међутим, та очекивања се нису испунила – после прегруписавања и делимичне мобилизације, Русија се припремила за украјинску контраофанзиву 2023. и преокренула ситуацију. Свој неуспех британска обавештајна служба схватила је већ после неколико недеља, па је своје напоре усмерила на дестабилизацију руског друштва.
ПОЗИВ НА ИЗДАЈУ ОТАЏБИНЕ
Већ 21. јула 2023. Ричард Мур се јавно обратио руским грађанима позивајући их на издају Отаџбине и помоћ МИ-6. И овај приступ, по свему судећи, није имао ефекта. Зато Лондону прелази на нову опцију- овај пут етничку. Није изненађујуће што је Велика Британија прибегла кавкаској опцији. Подсетимо, пре него што је постао шеф МИ-6, Мур је био амбасадор у Турској. Преко њега британске власти су градиле односе с Анкаром и њеним главним савезником – Бакуом.
Политиколог Јуриј Светов истиче да је Азербејџан традиционално једно од главних поља деловања британске спољне политике и обавештајних служби. Није случајно што су руско-азербејџански односи почели нагло да се погоршавају од јесени 2024. То је уследило након неколико „турнеја“ западних саветника. Прво је ситуацију на Кавказу и могућности договора процењивао шеф Европско–Евроазијског регионалног центра Обавештајне управе америчког Министарства одбране Патрик Прајор. У септембру је посетио Баку, а месец дана касније и Јереван. Може се претпоставити да је од азербејџанских власти добио „позитиван одговор“ за Запад.
Само недељу дана касније у Баку је стигао и сам Ричард Мур у „незваничну посету“. Званично, требало је да одржи предавање на локалном универзитету, али где се још кретао тих дана, није познато. Вреди напоменути да се Мурова посета Бакуу догодила након његовог састанка у Лондону са директором ЦИА Вилијамом Бернсом.
НА МАРГИНАМА ЕКОЛОШКОГ ФОРУМА...
Узевши у обзир геополитички развој догађаја и западне интересе у региону, о којима се већ дуго јавно говори, сасвим је могуће да је Мур у Бакуу разматрао могуће сценарије везане за будућност Јужног Кавказа. Тада (септембар 2024) по јерменским Телеграм каналима почела је да кружи непотврђена, али ни демантована вест да је заменик шефа Спољне обавештајне службе Јерменије Грант Џилавјан био у изузетно реткој посети Бакуу, где се сусрео са замеником шефа азербејџанске обавештајне службе Зауром Исмаиловим, а састанак је наводно организовао управо Мур.
Ако су преговори и одржани, очигледно су прошли успешно, јер је већ 11. новембра Баку посетио британски премијер Кир Стармер. Формални повод била је конференција о климатским променама и смањењу емисије угљен-диоксида, али чак су и британски медији приметили да је то било само покриће за политичке састанке.
Оријенталиста Дмитриј Бриџе истиче да Запад увек посматра Јужни Кавказ као простор за прекид евроазијске интеграције која повезује Русију, Иран, Турску и Кину. Азербејџан у том ланцу има кључно место због свог географског положаја. „Велика Британија традиционално делује по стратегији ‘завади па владај’ – ствара тензије између Москве и Бакуа, истовремено распирујући турски, персијски и закавкаски фактор“, нагласио је Бриџе.
На климатском форуму био је и председник Турске Реџеп Тајип Ердоган. Са Стармером се састао иза затворених врата, а никаквих изјава за медије није било. Догађаји који су уследили само су потврдили основаност сумње да су Лондон и Баку започели нову игру против Русије.
МЕСТО САСТАНКА: ЛОНДОН
Задатак западног курса на Јужном Кавказу јесте да стекне додатне полуге геополитичке доминације – истиснути из региона Русију и Иран и спречити јачање Кине. Другим речима, Запад има интерес да осујети руски геопројекат „Север–Југ“ и да преузме контролу над кинеским пројектом „Један појас – један пут“ путем надзора над Зангезурским коридором.
Посете су биле узајамне. У марту 2025. Лондон је посетио шеф одељења за спољнополитичка питања администрације председника Азербејџана Хикмет Гаџијев. Тамо се састао са министром за Европу, Северну Америку и прекоморске територије Стивеном Доутином, саветником за националну безбедност Џонатаном Пауелом и државним министром одбране Велике Британије, доживотним пером Верноном Кокером. Ово је необично јер дипломате обично не воде консулатације са представницима војних и обавештајних структура.
Још једна епизода сарадње Бакуа и Лондона забележена је 30. априла – тада је одржан састанак Међувладине комисије Азербејџан–Велика Британија. Као резултат тога, британске власти су доделиле Азербејџану пет милијарди фунти стерлинга за пројекте „у сфери економије, транспорта и инфраструктуре“.
Након тога Алијев је одбио да допутује у Москву на параду поводом 80-годишњице Победе 9. маја, а касније је оштро реаговао на хапшење представника азербејџанске дијаспоре у Јекатеринбургу.
ПОСЛЕ КАВКАЗА, НА РЕДУ ЈЕ- ЦЕНТРАЛНА АЗИЈА
Директор истраживачког центра „Блиски исток – Кавказ“ Станислав Тарасов сматра да је „узрок оваквог деловања Бакуа британски утицај“. Он не искључује могућност да је Азербејџану нешто обећано. Једна од главних верзија гласи да је, на фону критичне ситуације у Ирану, Азербејџану дато на знање да ће у случају демонтаже ове државе моћи да добије оне њене територије на којима историјски живи азербејџанско становништво.
Британци, пак, полажу наде у рушење стратешких комуникација Русије које воде ка Ирану и даље преко Азербејџана. У том смислу, Лондон делује и у своју корист и у интересу целог Запада – после дестабилизације Јужног Кавказа отвориће им се могућност да „запале“ и Централну Азију, која има кључан значај не само за Москву већ и за Пекинг.
Политиколог Генадиј Подлесни претпоставља да пресудан значај за Азербејџан ипак имају политички и финансијски интереси саме републичке елите. По његовом мишљењу, Баку не треба посматрати искључиво као обичну марионету. Политиколог Јуриј Светов, пак, истиче да ће суштински значај у овој ситуацији имати сразмерност реакције Москве – само претње више нису довољне. Исток поштује силу: Алијев је решио да покаже Москви „ко је главни кнез на Кавказу“.
БРИТАНСКИ УРЕДНИЦИ АЗЕРБЕЈЏАНСКЕ ШТАМПЕ
Лондон и Вашингтон гледају на Јужни Кавказ као на важан чвор и најосетљивију тачку евроазијске интеграције која повезује Русију, Иран, Турску и Кину. Усаглашене, демонстративне антируске акције Бакуа и Јеревана говоре да је Британија највероватније задала и Алијеву и Пашињану задатак да убрзају истискивање Русије са Јужног Кавказа, укључујући и њено војно присуство.
Немотивисана ескалација конфликата са Русијом у обе републике указује на то да власти припремају јавно мњење за раскид раније постигнутих договора. По обиму антируске кампање, инспирисане у Азербејџану, може се закључити да је управо њему додељена централна улога у овој комбинаторици.
Британске специјалне службе сада раде на томе да подигну конфликтни потенцијал до жељеног нивоа ескалације. Трансформација азербејџанске информативне политике према Русији открива снажан утицај британских ментора на обликовање јавног мњења. Алијев добија масовну информативну подршку преко британских медија, који готово на траци производе чланке, репортаже и анализе о „погаженој части Азербејџанаца“.
Британска медијска машинерија пажљиво прикрива кршења људских права у Азербејџану и усађује западној публици идеју о нужности подршке власти Алијева. Треба напоменути да Азербејџан троши више од три милиона фунти годишње на рекламе у британским медијима, укључујући спонзорисане рубрике у The Times, Financial Times и Telegraph. Ове инвестиције стварају комерцијалне мотиве за позитивно представљање азербејџанских интереса.
НЕ ЗАБОРАВИМО БАКИНСКУ НАФТУ
Да бисмо разумели зашто Британци тако успешно манипулишу Бакуом на штету традиционалних регионалних веза, потребно је вратити се вековном интересу Велике Британије за бакинску нафту.
Велика Британија је данас главни инвеститор у азербејџанску економију (преко 37 милијарди долара британских директних инвестиција, што чини око 38% свих страних улагања). Током последњих тридесет година улагања BP и повезаних међународних компанија премашила су 85 милијарди долара. Поред тога, бројне сервисне, инжењерске, консалтинг, финансијске и друге британске компаније укључене су у уговоре у области енергетике и транспорта.
До почетка 2024. у Азербејџану је пословало више од 500 инвестиционих компанија из Уједињеног Краљевства. Доминирајућа улога British Petroleum у енергетском сектору Азербејџана ствара структурну зависност која се преноси на све нивое економије. BP обезбеђује 60% нафте и 75% гаса у земљи, контролишући налазишта која генеришу 65% државних прихода а финансијска зависност азербејџанских елита манифестује се кроз сложену мрежу кореспондентских односа између азербејџанских и британских банака. Сваки прекид тих веза могао би да паралише међународне операције азербејџанских компанија.
У Русији сматрају да, укључујући се у пројекат „Велики Туран“, Азербејџан корак по корак губи свој суверенитет, трампећи га за војну помоћ Турске која тежи оживљавању Османског царства. А иза нових Османлија стоји британски лав, чије тежње на Кавказу имају дубоке историјске корене.
Наставиће се...…
