Улагања европских земаља у војне капацитете - набавку оружја и инфраструктуру – мере се милијардама евра. Иако у сенци политичких превирања, милитаризација тече по убрзаном поступку, и прате је бројне вежбе које се одржавају уз руску границу. Наводни мировни преговори одржавају се паралелно са састанцима ,,коалиције вољних“ успостављене ради повећања војне помоћи Украјини и економских притисака на Русију. Може ли доћи до мира упркос европској партији рата и зашто Европа инсистира на наоружавању Украјине упркос чињеници да је Америка устукнула?
ПРЕТЕНЗИЈЕ НА РАТ БЕЗ ФОРМАЛНЕ ВОЈСКЕ
Као политичка творевина Европска унија никада није формирала заједничке војне снаге већ се свака држава чланица ослања на сопствену војску, и сарадњу са НАТО савезом. Дакле, Европа је кроз НАТО стављена под патронат Сједињених америчких држава и с тим у вези од њих и зависна када је у питању заједничка одбрана.
Значајан помак ка учвршћивању одбране и безбедности Европске уније направљен је 11. децембра 2017. када је Савет Европе усвојио одлуку о успостављању сталне структурне сарадње (ПЕСЦО), што је заправо био оквир за европску војску.
ПЕСЦО је настао као одговор ЕУ на глобалне изазове и земље чланице су се сложиле да појачају рад Европске Уније у области одбране и безбедности, те су признале да су чвршћа координација, повећање инвестиција у одбрани и сарадња у развијању одбрамбених способности, кључни захтеви које треба постићи, што и јесте и главни циљ ПЕСЦО.
Критичари су одбацили ову иницијативу, сматрајући да би она удаљила ЕУ од НАТО-а. И заиста у пракси ова иницијатива до сада није прерасла у војни савез, већ све чланице имају своје армије које се суштински ослањају на сарадњу са НАТО пактом. Дакле, Европска Унија је војно зависна.
Упркос оваквој поставци, лидери ЕУ, пре свих француски председник, све отвореније говоре о војном јачању и ,,стратешкој аутономији“. Управо је Макрон шокирао јавност када је говорио о учешћу француских трупа у Украјини као и јачању нуклеарног арсенала Француске. Оваква реторика француског лидера у Русији се може сматрати и отвореном претњом.
КО, ЧИМЕ И КАКО СЕ НАОРУЖАВА?
Од почетка Специјалне војне операције у Украјини све европске земље повећале су буџете за одбрану. Немачка је након почетка сукоба у Украјини нагло почела да обраћа пажњу на војне капацитете па су најављене обнове касарни и друге инфраструктуре, повећање људства на 203 000 и разматрање повратка обавезног војног рока. Најзначајнији показатељ немачког улагања у војску је додељивање посебног фонда од 100 милијарди евра Бундесверу. Такође, више од осам милијарди евра уложено је у набавку 35 борбених авиона Ф-35 од америчког Локид Мартина, а купује се и 60 тешких транспортних хеликоптера ЦХ-47.
Немачка морнарица добија нове поморске извиђачке авионе П8 Посејдон као и нове подморнице. За копнену војску је планирано увођење савременог тенка Леопард 2А8. Такође, 8,5 милијарди евра вредна је набавка артиљеријске муниције од немачког Рајнметала, што је уједно и највећа наруџбина од када постоји ова компанија.
Поред наведеног, Немачка планира и додатна улагања у Бундесвер у годинама које долазе ослањајући се на процене Министарства одбране да би Русија до 2029. године била способна за сукоб са НАТО пактом.
Међу најамбициознијим плановима сматра се онај који се односи на оснивање бригаде Бундесвера у Литванији чиме би се осигурало источно крило НАТО-а. Око 5.000 немачких војника требало би да буде трајно стационирано у овој бригади што би био преседан за Бундесвер. Немачки канцелар Фридрих Мерц у обраћању пред посланицима Бундестага најавио је да ће Бундесвер бити системски проширен и финансијски оснажен како би постао „најјача конвенционална војска у Европи".
ЗАШТИТА ИСТОЧНОГ КРИЛА НАТО САВЕЗА
Пољска је још једна европска земља која се озбиљно наоружава. Како би ефикасно могла да заштити источно крило НАТО-а, ова земља претендује да формира највећу копнену војску и најнапреднију артиљерију у Европи. Пољска је повећала буџет за одбрану на 4,7 % БДП-а што је уједно и највеће повећање када су чланице НАТО-а у питању, више и од САД-а.
Такође, набављени су амерички тенкови Абрамс, самоходне хаубице К9, вишецевни бацачи ракета ХИМАРС и друго наоружање. Међутим, процене су да би упркос досадашњем улагању Пољска у сукобу са Русијом издржала од две седмице до месец дана.
Озбиљна ставка је и чланство Шведске и Финске у НАТО-у чиме су ове скандинавске земље напустиле војну неутралност. Такође, Шведска планира повратак обавезног служења војног рока и подизање људских капацитета на 50 000. И балтичке земље све више новца улажу у подизање војних капацитета. Естонија, на пример, улаже у одбрану више од 3% БДП-а. Поред куповине западног наоружања формирају се и нове бригаде и успостављају војне базе уз руску границу.
Финска, Пољска, Летонија, Естонија и Литванија, започеле су процес изласка из Отавског споразума, којим се забрањује употреба противпешадијских мина. Овај споразум потписан је 1997. године и био је део разоружавања након Хладног рата. Ова вест узнемирила је људе широм света, с обзиром да се ради о оружју које је једно од најопаснијих и најнеселективнијих на свету које контаминира животну средину деценијама након сукоба. Ово повлачење долази упркос Трамповим напорима да оконча сукоб у Украјини.Земље које су иступиле из споразума наводе да њиховим оружаним снагама треба већа „флексибилност и слобода избора“ како би ојачале одбрану источног крила НАТО-а.
Расходи земаља Европске Уније, када је у питању војска, премашују 300 милијарди евра годишње по подацима за претходну 2024. Уколико се у то укључе све европске чланице НАТО-а тај износ је већи од 400 милијарди. Поређења ради, руска војна издавања у истој години и у условима рата износе око 110 милијарди. Ако је веровати овим цифрама европске земље се озбиљно спремају за сукоб са Русијом.
ФРАНЦУСКЕ НУКЛЕАРНЕ АМБИЦИЈЕ
Шарл Де Гол је сматрао да Француска мора радити на сопственим снагама одвојено од суперсила, односно да може доћи дан да иако је ближа Америци него Русији, Француска одговори сувереним нуклеарним одвраћањем. Макронова најава да Француска може ставити свој нуклеарни арсенал у службу европске ,,одбране“ чини Де Голово начело одвојености од суперсила све реалнијим.
Велика Британија и Француска су једине две државе које имају нуклеарно наоружање у Европи. Француска поседује око 300 нуклеарних бојевих глава које могу бити лансиране из авиона или подморница, а Велика Британија око 250 с том разликом да је француски нуклеарни арсенал суверен док је енглески зависан од Америке.
Недавно је Макрон изнео идеју која је наишла на осуду а то је да би Француска могла да свој нуклеарни арсенал стави у службу заштите и других европских земаља. Јасно је да се мисли на заштиту од Русије.
Такође, Немачка која формално нема нуклеарни арсенал, купује америчке Ф-35 авионе, односно верзију Ф-35А која може носити тактичку нуклеарну бомбу Б61-12. Намеће се питање да ли се европске земље спремају и за нуклеарни сукоб?
КУДА ОВО ВОДИ
Убрзана милитаризација европских земаља је евидентна, али се она не може посматрати изоловано. Јасно је да се много тога ломи на европском тлу. Од миграционе, преко енергетске до економске кризе. Уз пораст утицаја десних и евроскептичних странака ,,заједнички непријатељ“ постаје алат за стабилизацију политичких проблема те ,,претња“ од руске инвазије постаје и оруђе унутрашње политичке борбе.
Питање које се намеће је да уколико европски лидери желе мир зашто гомилају оружје уз подизање тензија? Зашто се намеће логика конфронтације, а демонизује свака могућност договора са Русијом?
Упркос пропаганди, чињеница је да Русија није објавила рат ни једној европској земљи и јасно је да се руски интереси не протежу на европски континет. Међутим, чини се да Европска Унија следи политику свог ментора САД у којој постоји вечита потреба за ,,непријатељем“. Није ли то изговор за постојање НАТО пакта?
Док се Москва оптужује за потенцијални напад на Европску Унију, чини се да је у пракси супротно. Да ли Русија има претензије ка Западу, или се Запад војно шири ка Русији?
Јасно је да је наратив о руској агресији на Европу преувеличан и да се користи како би се оправдало енормно повећање војних буџета, а посредно и даљег улагања у НАТО. Такође оваква реторика се користи за смиривање унутрашњих подела у европском друштву и хомогенизацију европског јавног мњења што је праћено и смањењем суверенитета земаља ЕУ и продубљивањем њихове зависности од НАТО-а и САД-а.
Иако је сукоб ЕУ и Русије врућа тема у стратешким и политичким круговима, логично је да Русија нема интерес да се сукобљава са европским земљама док још увек траје сукоб у Украјини и да ће то учинити само у случају да је директно угрожена. Не треба напомињати да би овакав сукоб имао несагледиве последице.
