Мигел Нунеш Силва је директор Института Trezeno са седиштем у Лисабону и општински представник португалске конзервативне, антиглобалистичке странке "CHEGA!". Магистар је европских студија са Колеџа Европе, а његова каријера обухвата рад у више агенција Уједињених нација и Европске уније, као и у приватном сектору. Његове анализе могу се наћи у португалским публикацијама, као и у The European Conservative, The American Conservative, и The National Interest.
У овом опсежном интервјуу, један од водећих гласова португалског национално-конзервативног табора осврће се на брз успон странке CHEGA, изборни продор Андреа Вентуре и шири политички преображај који мења португалско друштво. Разговор се бави критиком пост-1974 поретка коју износи ова странка, њеном борбом против онога што види као технократски и медијски вођен естаблишмент, као и њеним ставовима о питањима- од имиграције и културног идентитета до интеграције у Европску унију и атлантизма. Такође, португалско национално буђење смешта у шири европски и трансатлантски заокрет, разматрајући поуке лекција личности као што су Трамп и Орбан, уз осврт на место Србије у потенцијалној „Европи суверених нација“.
Метеорски успон странке CHEGA на политичкој сцени Португалије преобликовао је политички дискурс у земљи. Како тумачите успех странке у томе што је дала глас милионима људи који су се осећали политичким бескућницима, и шта то говори о ширем политичком престројавању португалског друштва?
Успех странке CHEGA има више извора. Португалски парламентарни систем је током четрдесет година био веома сличан немачком, са пет главних странака које су доминирале партијском сценом. Две од њих сматране су десницом: свеобухватни PSD и мањи хришћанско-демократски CDS. Године 2015. левица је прекинула дотадашњу традицију и ујединила се како би у парламенту оборила владу PSD-CDS, а руководства PSD-а и CDS-а реаговала су окретањем улево. То је изазвало велико негодовање код многих десно оријентисаних бирача, било да су конзервативци или класични либерали, који су до 2019. основали две нове странке: либералну Iniciativa Liberal (IL) и конзервативну CHEGA (CH). Други извор бирача били су дотадашњи апстиненти који су били инспирисани анти-естаблишментским, националистичким тоном CH. Трећи, мада мање утицајан, били су присталице маргиналних радикално десних ставова који су у CH и Андреу Вентури коначно видели одржив политички пројекат, за разлику од деценијама старих покушаја који су увек остајали изборно безначајни.
Председничка кандидатура Андреа Вентуре мобилисала је до тада невиђену подршку националном конзервативизму. По вашем мишљењу, које су кључне идеје и стратегије омогућиле његовој кампањи да пробије деценије политичке инерције и придобије подршку различитих друштвених група?
Вентурина изборна платформа није се мењала, јер је морао да мобилише сопствену политичку базу како би био добро позициониран у првом кругу избора. Његов говор се, као и обично, фокусирао на масовну имиграцију и корупцију. На крају је левица успела да подели десницу, која би иначе била популарнија да се окупила око једне кандидатуре. У другом кругу Вентура је добио додатних 10% гласова, углавном од незадовољних конзервативних кругова из PSD-а који нису могли да замисле да гласају за социјалисту, као и мањи део класичних либерала из IL-а, из истог разлога.
Португалија, као и велики део Запада, налази се усред културног и цивилизацијског тренутка истине. Како данас дефинишете културни рат у Португалији - и какву улогу CHEGA има у одбрани традиционалног идентитета, вере и историјског сећања од прогресивног културног инжењеринга?
Један од позитивних аспеката јесте то што је Португалија периферна нација и што, стога, измиче неким од најпомахниталијих трендова који упропашћавају земље попут Француске или Немачке. Негативно је то што Португалија има остарело „бејби-бумер“ становништво које је веома политички коректно, изузетно конформистичко и показује најнижи ниво скепсе у мејнстрим медијима на читавом европском континенту. Томе додајте режим чији је наратив обликован парамарксистичком револуцијом која се догодила седамдесетих (1974), као и дугу историју империјалног и колонијалног ширења, који се у рукама „воук“ елита користе као оружје против португалског становништва - и кроз стигматизацију наше културне прошлости и кроз оправдавање „мултикултурне“ будућности земље. CH, очигледно, настоји да пружи отпор самоубилачким политикама левице, али то мора да чини у сталној атмосфери сумње и институционалне изолације, изазваној пропагандом мејнстрим медија.
Годинама је такозвани „радикални центар“ фактички блокирао суштинску реформу и промене. Како је CHEGA артикулисала своју критику те менаџерске олигархије, и које конкретне политике, по вашем мишљењу, могу да демонтирају укорењену технократску контролу и врате демократску одговорност?
CH је имала конструктивну улогу захтевајући антикорупцијске мере, укључујући мере против „ротационих врата“ између јавног и приватног сектора, строже казне за насилни криминал и педофилију, као и позиве на демонтажу мреже НВО и квази-НВО (QuaNGO) које лобирају у политици и медијима. Те структуре исцрпљују јавна и европска средства намењена цивилном друштву и користе их за субверзивне активности - од индоктринације деце родном идеологијом до лобирања за масовну имиграцију из трећег света.
Левица је деценијама доминирала медијима и академским институцијама, обликујући наративе и маргинализујући неслагање. Које стратегије заговарате за супротстављање тој хегемонији, подстицање интелектуалног плурализма и јачање гласова конзервативне мисли у јавном простору Португалије?
То је управо оно што институције попут Института Trezeno настоје да постигну, али делујемо у потпуно неповољном положају због недостатка финансирања и структурног проблема – конзервативци углавном имају послове и породице о којима морају да брину. Типичан левичарски активиста нема таква ограничења и у извесној мери чак ужива и јавну финансијску подршку. У земљи попут Португалије домет друштвених мрежа јесте стварност и расте, али је и даље ограничен, док мејнстрим медији могу да приуште да послују и са губицима. Или ће мејнстрим медији проћи кроз реформу, или ће политичке промене бити болне, дуготрајне и троме.
Млади Португалци све више доживљавају политичко буђење, али често немају путеве ка стварном утицају. Како оцењујете положај младих у оквиру португалског национално-конзервативног покрета и на који начин CHEGA и сродни интелектуални кругови могу да усмере ту енергију ка истинској генерацијској обнови?
Млада генерација је свакако конзервативније оријентисана и подржава CH у већој мери него генерација бејби-бумера. Међутим, у земљи са обрнутом старосном пирамидом њихова подршка далеко је од пресудне. Такође не помаже ни то што, као мања друштвена група, често заступају и радикалније ставове.
На европској сцени, Европска унија је усвојила политике које многи виде као испреплетене са геополитичким авантуризмом и ратнохушкачком политиком. Какав је ваш став о тренутној спољнополитичкој оријентацији ЕУ и како замишљате спољну политику засновану на миру, националном интересу и суверенитету?
Пошто сам и сам радио и студирао у бриселским круговима, већ дуги низ година свестан сам њихове склоности ка утопијском универзализму и произвољном подривању националног суверенитета. CH има нијансиранији став, али лично сматрам да је највећа грешка била стварање трајне бирократије у Бриселу. Док год та бирократија постоји, национални суверенитет у Европи биће у опасности. Стога није изненађење што се сваки левичарски покушај демонтаже традиционалних вредности и институција на крају субвенционише новцем из Брисела, јер што више Брисел може да прошири своју надлежност на рачун националних влада, то боље. Европске нације тако апсурдно финансирају сопствено подривање, баш као што Европљани финансирају сопствену пропаганду.
У Сједињеним Државама, током мандата Доналда Трампа покренуто је оно што многи описују као конзервативну револуцију и одлучан отпор „воук“ идеологији. Како тумачите значај тог покрета за Европу и на који начин португалски национално-конзервативни круг може да извуче поуке из тих искустава и усклади се са тим развојем?
Трамп није савршен, али његове победе, као и победе Милеја, Орбана или Болсонара, показују да национално-конзервативне политике нису само могуће, већ и ефикасније од парамарксистичког система који смо наследили из парадигме социјалдемократије генерације бејби-бумера. Социјалдемократија те генерације заправо настоји да учврсти изопачене вредности „раскаљених“ шездесетих, институционализујући контракултуру и принципе маја 1968. Да бисмо се вратили нормалности капиталистичког конзервативног вођства какво је постојало педесетих година, екстремне субверзивне девијантне структуре које су од тада успостављене морају бити уклоњене.
У ери медијске засићености и рата наратива, ефикасна комуникација је од суштинске важности. Каква је ваша визија национално-конзервативне медијске и интелектуалне инфраструктуре у Португалији - и како координација међу политичким снагама, културним институцијама и новим платформама може да убрза повратак јавног простора?
Португалију оптерећују два главна порока у области слободе говора и информисања: један је спољно финансирање пропаганде усмерене ка националној публици, а други је то што номиналне десничарске снаге нису спремне да се боре против левице истим несавесним методама којима се левица бори против деснице. Прво вештачки одржава корумпирану мејнстрим пропаганду у животу, док друго гарантује да се левичари никада не плаше последица због својих институционалних злоупотреба: када би сваки пут када влада десног центра дође на власт одлучила да финансира десничарске НВО и медије у истој мери у којој левица финансира своје активисте, онда би обе стране, на крају, дошле до закључка да јавно финансирање не треба политизовати. Како ствари тренутно стоје, не постоје никакви обесхрабрујући механизми за левичарску политизацију цивилног друштва.
Ако погледамо изван Португалије, многи Европљани осећају потребу за „Новом Европом патриота“ заснованом на суверенитету, традицији и културној укорењености. Какво је ваше становиште о улози Србије у таквом континенталном буђењу и како би државе попут Србије могле да буду укључене у сарадничку мрежу суверених, патриотских држава које обликују будућност Европе?
Као Португалац који је некада живео у Београду, дозволите ми, пре свега, да кажем да НАТО интервенцију 1999. не сматрам нечим на шта могу бити поносан. Португалија није имала никакав национални интерес на Косову, нити је НАТО био нападнут. Није било оправдања за ратоборност моје земље против Југославије, а нешто слично може се рећи и за актуелни сукоб у Украјини. Стога, као националиста, као конзервативац и као реалиста, интервенције могу да тумачим само као политички мотивисане и као чин идеолошког претеривања. Волео бих да могу да кажем да португалски конзервативци мисле исто, али, авај, чак и у круговима CH атлантизам је веома снажан. Уместо тога, нагласићу „бејби-бумерски“ карактер португалског друштва. За разлику од многих у Србији и на Балкану, на пример, не сматрам да је атлантистички рат против Југославије био економски мотивисан. Економска доминација западноевропских и америчких интереса на Балкану већ је напредовала и пре ратова и догодила би се без обзира на њих. У том смислу, за економску рањивост коју је произвела марксистичка економија превасходно је криво то што је Источна Европа била пропустљива за атлантистичка непријатељска преузимања деведесетих. Сматрам важним да разјасним овај аспект, јер је мобилизација западних друштава, напротив, више била мотивисана менталитетом бејби-бумера који се састоји од наратива „краја историје“. Нима Парвини то одлично илуструје позивајући се на Џона Ленона и песму „Imagine“ у свом објашњењу концепта „режима бејби-бумерске истине“. Оно што деведесетих није било схваћено јесте колико су левичарски и марксистички појмови, као што су „људска права“, били реификовани - претворени у „ствари“. Другим речима, политички аутизам и идеолошка ароганција били су и јесу покретачи атлантизма, а не нека завереничка мотивација отимања ресурса. Португалски F-16 који су упадали у југословенски ваздушни простор можда су носили округле ознаке са темпларским крстом, али су заправо представљали 3 стрелице Гвозденог фронта, јер је сукоб био око шездесетосмаша на власти у западним престоницама, који су водили рат против националиста на традиционалистичком Балкану. Све ово помињем да бих објаснио да ће Србија морати да се суочи са овим структурним дефектом атлантистичких институција, без обзира на то да ли је у њима или ван њих. Ако Срби верују да би њихови проблеми нестали учлањењем у ЕУ или чак НАТО, указао бих на актуелну дилему земаља попут Мађарске. Такође бих упозорио да ће даља интеграција са ЕУ само ојачати субверзивне снаге у Србији које раде за глобалистичке интересе. НАТО агресија је можда била недопустива за Србе, али вас могу уверити да је бриселска субверзија отворено перверзна. Једина добра вест из перспективе европске конзервативне деснице јесте то што се, с обзиром на дугу и поносну историју Србије као бедема против османске доминације, Срби широко доживљавају као саставни део Европе и западног света; за нас националне конзервативце, границе Брисела су ирелевантне.
