Форум за безбедност и демократију, још једна у низу невладиних организација која својим именом сугерише некакву узвишену бригу за демократију, а заправо помно ради на урушавању државних интереса, најавила је, преко прозападних и страних портала, како ће срочити некакав „независни“ извештај“ о наводној полицијској бруталности у Србији. Није то једина невладина организација која покушава да својим антисрпским деловањем и нарученим извештајима, додатно, услед бројних притисака Брисела, отежа положај Београда.
Рад опскурне и на први поглед маргиналне организације није ни наиван ни безопасан. Објављени извештаји ФБД-а, сугеришу да овај самозвани аналитички центар у корак прати политичке наративе Приштине, Загреба, Сарајева и Брисела. Поставке у текстовима отворено су антидржавне и анационалне, другим речима, приступ и методологија су такви да Србију своде на земљу која се, тобоже, спотиче о „малигне утицаје“ и која, како би научила да дише европским плућима, мора да се одрекне своје безбедносне доктрине, пристане на наметнуту кривицу и ревизију историје.
АКО СРБИЈА НЕ ЗНА, ЈОВАНОВИЋ ЗНА
НАТО је идеолошка матрица Форума за безбедност и демократију, а односи Русија – НАТО главна окосница. Ако желимо да разумемо шта је намера НВО Форума за безбедност и демократију, као и којим језиком говоре њихови аутори довољно је анализирати било који текст, или оно што они називају извештајем. Фокусирајмо се на три.
Парадигматична је, рецимо, публикација „Односи Русија – НАТО, оно о чему се у Срији мало зна а још више ћути“, коју својим именом потписује Милан Јовановић, председник ФБД-а. Оно што одмах упада у очи јесте да овај документ није настао као резултат истраживања, већ преписивања политичког програма НАТО савеза. У уводном пасусу аутор дословно пише:
„Ни у једној од земаља некадашњих кандидата за чланство у ЕУ, а које су данас њене чланице, није било ситуације каквој сведочимо у Србији. Нигде, наиме, није било уобичајено да се паралелно са значајним корацима које су власти државе кандидата чиниле не би ли убрзале пут своје земље ка чланству у ЕУ, да се у тој земљи, истовремено, манифестовало и одсуство или чак намерно потискивање и избегавање да се укаже на важност стратешког партнерства ЕУ и НАТО-а; а посебно на тумачења чланица ЕУ која на НАТО указују као на гаранта и темељ безбедносне и одбрамбене политике Уније, у којој би и Србија да буде члан“.
Када неко у Србији, у публикацији намењеној превасходно западној јавности, али наводно писаној са српског становишта, објави документ који је чиста НАТО пропаганда и прогласи га „чињеницом“, онда је излишно свако даље истраживање карактера организације. Јер, реч није о домаћем аналитичком центру, већ гласноговорнику страних структура, који свој рад прилагођава интересима оних чија документа преводи, а не интересима сопствене државе
ОДНОС ПРЕМА НАТО- КАО МЕРИЛО НАШЕ ЗРЕЛОСТИ
На страни три, аутор иде и корак даље и позиционира НАТО као неизбежну осовину српске будућности, док однос Србије према алијанси описује као мерило наше „зрелости“. Пише:
„Нигде у аналитичким, медијским и политичким освртима није било уобичајено да се избегава указивање на важност стратешког партнерства Европске уније и НАТО-а. Још мање да се избегава указивање на тумачења чланица ЕУ које на НАТО указују као на гарант и темељ безбедносне и одбрамбене политике Уније, у којој би и Србија да буде члан.“ (стр. 3 документа VIP-10).
Овај став више је од наклоности и представља уверење да је Србије место тамо где јој НАТО одреди, и да је свако наше дистанцирање не само политички промашај већ, како ће се касније видети, последица „штетних утицаја“, „заблуда“ или, најчешће, „руске пропаганде“.
Аутор даље прелази на оно што у оваквим текстовима увек следи када се неком народу мора објаснити зашто није добро да мисли мимо задатих оквира. Он износи читав низ неистина , односно без икаквог покрића тврди:
Овакве тврдње нису ни интелектуално поштене, ни политички одговорне, нити аналитички утемељене. Оне су класичан пример тога како се свако неслагање са НАТО структуром и ЕУ политиком аутоматски проглашава последицом руског утицаја.
Још индикативније је што у целој публикацији нема ниједне реченице која би садржала критичан осврт на НАТО. Напротив, читав документ делује као одбрамбена линија у корист алијансе, без обзира на стварне чињенице, историју или последице. Најилустративнији пример је пасус у којем Јовановић говори о НАТО агресији из 1999. године као о „легитимној“ акцији. На страни 25, дословно пише:
„Тврди се, а није тачно да НАТО-ова интервенција на Косову није била легитимна“.
А УБИЈЕНИ ЦИВИЛИ, МАНАСТИРИ У ПЛАМЕНУ, ОСИРОМАШЕНИ УРАНИЈУМ?
Затим на страни 25 истог документа:
„НАТО-ова операција на Косову уследила је након више од годину дана интензивних напора УН-а и Контакт групе чије је члан била и Русија, да се пронађе мирно решење. Као претњу међународном миру и безбедности Савет безбедности ОУН-а је у више наврата осудио етничко чишћење на Косову и растући број избеглица отераних из њихових домова. НАТО-ова операција Савезничке снаге је покренута да би се спречило шире и трајније кршење људских права и убијање цивила“.
Овде није реч само о политичкој позицији, већ о дубокој инверзији која се представља као „чињеница“. Нема помена убиства српских цивила, протеривања Срба из својих домова, паљења и уништавања српских цркава и манастира, деловања албанских терористичких организација, трговине органима, српских градова претворених у рушевине, протеривања Срба, касетних бомби и осиромашеног уранијума. Уместо тога, НАТО се представља као заштитник, а Србија као земља којој су „спречени гори злочини“.
Тај правац је доминантан и на другим местима документа, па се на страни 7 НАТО проширење описује као „допринoс миру и стабилности“.
У ваздуху виси питање у којој стварности живи неко ко верује да су све земље које су ушле у НАТО то учиниле без притисака, ултиматума, санкција или политичких уцена. Али за аутора из ФБД-а то нису теме. Њему је важно да се Србија прикаже као земља која мора да се приклони, јер је све друго „опасност“ или „заблуда“ или „руски малигни утицај“.
НЕКОЛИКО ИЗМИШЉОТИНА О БАЊСКОЈ
Документ „Случај Бањска – правно политичка питања“, који потписује Лука Јовановић, делује као да је писан у кабинету у Приштини или одељењу за комуникацију неке од „мировних“ мисија на Косову и Метохији. Оно што би требало да буде правно–политичка анализа, коју при том потписује особа која се представља као правник, гомила је набацаних личних ставова, без икаквог правног основа што указује на одсуство елементарног знања из међународног права.
Од прве до последње странице, аутор превиђа правни оквир Косова и Метохије, деловање Кфора, Резолуцију 1244, као и чињеницу да Србија не признаје окупиране косовске институције. Све се то једноставно прескаче, јер смета одабраној политичкој конструкцији.
И ту се појављују дуги пасуси који презентују како НВО гледа на север Косова и Метохије , и на Србе са овим простора уопште.
У читавом тексту аутор говори о окупираним територијама као о независној држави Косово, а окупаторском режиму Аљбин Куртија даје пун легитимитет и директно оптужује Србију за лош однос са Бриселом, јер покушава да заштити „српске терористе“.
„Прво, чини се да косовске институције, упркос дипломатској офанзиви видљивој од избијања самог инцидента, нису направиле довољно мерљиве помаке у својој истрази. Иако је косовска полиција запленила велику количину оружја након самог инцидента и упркос томе што се против неколико учесника у догађањима од 24. септембра води истрага од стране косовских власти највећи део доказа и појединаца који су уплетени у ове догађаје налази се у Републици Србији. Сам првоокривљени Радоичић се налази у Србији где се у овом тренутку против њега води истрага због кривичних дела за које се сумња да их је починио на територји (уже) Србије при чему је – како смо то раније већ истицали – правно готово немогуће да он буде изручен косовским властима. У том смислу залагање за међународну истрагу за Косово представља потенцијално једини начин – иако посредан – да дође до доказа (али вероватно не и самих осумњичених) који су њиховом тужилаштву неопходни за подизање квалитетних оптужница пред косовским судовима.“
Аутор без икакве ограде признаје косовске институције као легитимне. Он наводи како је Србија Бриселским споразумом признала косовску државност, иако би то подразумевало и признање независности Косова и Метохије, што није учињено. Јовановић не помиње ни Резолуцију 1244 која дефинише безбедносне оквире и могућност кретања албанских „полицајаца“, који без присуства припадника КФОР-а не би смели да бораве на северу Косова и Метохије, посебно након што су 2023. Срби изашли из тзв косовских институција. Текст дакле полази од тога да су косовске институције равноправне српским и да је природно да се тамо суди Србима.
КОСОВСКА ОПТУЖНИЦА- ПОЛАЗНА ТАЧКА АНАЛИЗЕ
Још један пример, овога пута изразитији, где аутор преноси наратив о „међународној истрази“, али тако да се подразумева потпуна валидност косовских поступака:
„Косовске власти, као и сви међународни посредници у бриселском дијалогу, третирају овај догађај као терористички акт, док је у Србији тежиште на сумњама да је Радоичићева група на незаконит начин набавила оружје које је са територије Србије пребацивала на Косово. Јасно је, дакле, да Србија и Косово на догађаје у Бањској званично гледају из веома различитих перспектива које су утицале на њихове правне квалификације овог инцидента. Управо због овог великог јаза залагања за међународну истрагу почињу да добијају све већи значај.“
Овај блок јасно показује да Форум за беобедност и демократију као једине легитимне акторе види косовске институције и „међународне посреднике“, док се став Србије представља као сметња глобалној истини.
Још драстичнији пример је на страни 15, у делу „Случај Бањска – после године дана“, где се већ у првој реченици користи термин „тзв инцидент“, који је директан цитат из косовске оптужнице:
„Уочи годишњице тзв. инцидента у Бањској, а посебно након што је косовско тужилаштво подигло своју оптужницу против Милана Радоичића и преко 40 других лица којом се тај инцидент квалификује као терористички акт, питање догађаја 24. септембра у Бањској поново је постало актуелно у домаћој јавности. И док су домаћи и регионални медији објављивали детаље из те оптужнице, природно је искрсло и питање докле су правосудни органи Србије одмакли у својој истрази.“
Косовска оптужница се поставља као примарни документ, а рад српског тужилаштва као секундарни и страна која сакрива „терористе“.
НАЈДУБЉЕ ЗАБРИНУТИ - ФДБ
Последњи пример, можда најекстремнији, налази се у делу који је ФБД додао као прилог - „Саопштење ФБД од 25. септембра 2024“ - где се отворено говори о „српским паравојним формацијама“ и „опасности за Бриселски дијалог“.
„Форум за безбедност и демократију уз најоштрију осуду појаве још увек неидентификованих паравојних формација изражава и најдубљу забринутост поводом њиховог сукоба с косовским полицијским снагама на северу Косова који представља досад највећу и директну опасност и претњу успешном окончавању Бриселског дијалога, имплементацији француско-немачког плана и безбедности у региону“.
ФБД сматра да Србија мора, уколико не жели да се њена посвећеност овим процесима доведе у питање, искористити све своје обавештајне и дипломатске капацитете како би се стигло до сазнања и одговора на питања како је дошло и ко све стоји иза подстицања на паравојно организовање локалног српског становништва на северу Косова и његовог подстицања на оружане сукобе, а које је и резултирало збивањима око села Бањска.
„ФБД наглашава да су таква сазнања и одговори важни како за одржавање досадашњих добрих односа и разумевања Србије и ЕУ у погледу важности Бриселског дијалога и споразума, тако и очување и јачање унутрашњих демократских и безбедносних капацитета које догађаји и методи слични онима којима се јуче сведочило на северу Косова могу озбиљно угрозити“.
А можда је још екстремније саопштење из 2023. године, где нема места сумњи да аутор Србе види као терористе а албански окупациони режим као легитиман део независне државе:
„Форум за безбедност и демократију после вести о подизању оптужнице косовског тужилаштва за инцидент у Бањској сматра да се према њој у Србији треба односити са пуном политичком озбиљношћу“.
ФБД наглашава да се то односи и на политичке структуре власти и опозиције и државу, а посебно на Више јавно тужилаштво у Београду коме је, стоји у документу, пре безмало годину дана, поверен озбиљан и важан задатак да истражи све околности у вези са тим инцидентом.
„ФБД очекује да оптужница из Приштине пре свега подстакне Више јавно тужилаштво да, пред домаћом и међународном јавношћу, агилније настави са повереним му послом и изражава бојазан да би јучерашња изјава Вишег јавног тужиоца тог тужилаштва - како та оптужница из Приштине није од значаја за Србију као државу - могла бити контрапродуктивна и отежавајућа околност баш за Србију као државу“.
ФБД у том контексту подсећа да је Србија у току Бриселског дијалога досад преузела низ обавеза, међу којима је било и прихватање надлежности косовских правосудних органа за целокупну територију Косова, и да је у њиховом раду, као и у полицији на Косову, све до прошле године партиципирала и тамошња српска заједница.
Документ „Анонимизација ратних злочина и злочинаца у Србији“, који потписују Ланаби Ла Лова, Дениса Костовићева и Тимоти Вилијам Вотерс, нуди много дубље и политички далекосежније закључке од оних који се могу претпоставити назначеним насловом. Уместо наводно правне студије имамо текст чији је једини циљ да уједначи, прошири и учврсти идеју о Србији као друштву које не само да није прошло кроз суочавање са прошлошћу, већ се наводно организовано и системски труди да прикрије сопствене злочине.
Већ на првој страници налази се дугачак пасус који поставља оквир целог документа:
„У Србији се, тридесет година након ратова, и даље одржава образац порицања одговорности који прожима јавне институције, културне праксе и политички живот. Овај образац огледа се у релативизацији пресуда Хашког трибунала, јавном величању осуђених злочинаца и систематском прећуткивању злочина почињених над несрпским становништвом. Србија као друштво, упркос формалним правним обавезама, није учинила довољно да обезбеди одговорност за почињене ратне злочине и да жртвама призна њихову патњу.“
Овде се јасно види оно што чини основу целог документа: Србија је представљена као јединствен, хомоген, колективни субјекат који „одржава образац порицања“, што је чиста политичка етикета. Не говори се о институцији, актеру, одлуци или политици, већ о „друштву“ као целини.
На страни 3, аутори наставља у истом духу:
„Доминантна нарација у Србији почива на идеји да су Срби у ратовима деведесетих били жртве великих историјских неправди, док се злочини које су починили српски актери приказују као инциденти или реакције на поступке других. Овакав наратив не само да искривљује чињенице већ продужава колективну неспособност да се прихвати одговорност. Србија и даље негује културу селективног памћења, у којој су жртве других народа потиснуте, док се истиче искључиво српско страдање.“
Најотворенији идеолошки сегмент налази се на страни 5, где аутор дословно прописује шта Србија „мора“ да прихвати као историјску истину:
„Србија мора прихватити утврђене чињенице о природи ратова у бившој Југославији: да су политичке и војне структуре Србије имале кључну улогу у организовању и спровођењу кампања етничког чишћења. Докле год Србија одбија да прихвати ову реалност, неће бити могућ трајни мир у региону.
Негирање или релативизација одговорности представља наставак насиља над жртвама.“
Не треба подсећати да је текст писан на трагу „истина до којих је дошао Вилијам Вокер, чија је улога у бомбардовању Србије била кључна. Ипак, Вокер иако је истина о Рачку нашла свој пут до јавности и иако је утврђено да није било реч о цивилном злочину, за разлику од НАТО бомбардовања које јесте било злочин над цивилима, он није одустао од нарације којом ће Србе приказати као злочинце а терористе као жртве.
А поменутом чланку, аутори на даље тврде:
„У јавном простору Србије готово да не постоји спремност да се отвори озбиљан дијалог о улози Србије у ратовима. Политичке елите систематски потискују информације о одговорности, док медији и културне институције одржавају мит о српском страдању као једино релевантној истини. Уколико се овај образац не прекине, генерације које долазе одрастаће у дубоко искривљеној слици прошлости.“
Ова три пасуса, најбенигнија у документу који садржи четрдесет страница ревизије историје, Србију декларишу као јединог кривци, без помена српских жртава, што реито говори о намери и идеолошкој контрукцији.
ПОЛИТИЧКИ ПРОФИЛ ФБД - ШТА ОТКРИВАЈУ ТЕКСТОВИ
Форум за безбедност и демократију се кроз писани траг, а не кроз туђе интерпретације, представља као структура која делује у складу са дипломатским и безбедносним наративима западних институција, а не као домаћа независна организација која посматра догађаје из угла истине и утврђених историјских чињеница, а пре свега тренутне ситуације и позиције Срба.
Самим тим најављени извештај о „полицијској бруталности“ је логичан наставак већ уобличене матрице. Ако неко две деценије пише и форсира ауторе који као ауторитете следе мишљења осведочених непријатеља српске државе и српског народа, као што је Вилијам Вокер, или што је крајње невероватно тврде да је НАТО агресија била легална и потребна, онда није тешко закључити у ком тону ће бити написана и анализа рада српске полиције.
