Широм Европе, реч која је још пре само неколико година кружила углавном у малим интелектуалним круговима почела је да се све сигурније пробија у ширу политичку расправу: ремиграција. Оно што је некада било одбацивано као маргиналан концепт, данас се разматра у политичким документима, изборним кампањама и на конференцијама широм континента. То је био нужан одговор на масовну миграцију и демографску трансформацију. Ипак, сама чињеница да је овај термин ушао у мејнстрим разговор открива дубљу промену: растућу одлучност европских конзервативаца да поново отворе питања за која су многи веровали да су трајно затворена након Другог светског рата.
На недавној дискусији коју су организовали The European Conservative и Vauban Books, а која је одржана као уживо издање политичког форума The Forge, тројица учесника повезаних са овом растућом дебатом — француски писац Рено Камјус, аустријски активиста Мартин Зелнер и британски коментатор и саветник за јавне политике Харисон Пит — разматрали су филозофске, историјске и политичке димензије ремиграције. Њихов разговор је показао како се ово питање развија изван нивоа слогана у ширу расправу о идентитету, легитимитету и дугорочној будућности европских друштава.
ПИТАЊЕ ИЗА КОНЦЕПТА
Харисон Пит је започео дискусију постављајући идеју ремиграције у шири контекст. Широм западног света, тврди он, све већи број грађана сматра да масовна миграција мења културни и демографски састав њихових земаља темпом на који демократска политика тешко успева да одговори.
„Ремиграција“, приметио је Пит, „брзо постаје једна од централних идеја међу европским патриотама.“
Али овај концепт се не може разумети без претходног разматрања проблема који настоји да реши. Пит је питање поставио директно: ако се масовна миграција настави деценијама, да ли ће историјски народи Европе остати демографска већина у сопственим домовинама?
Управо то питање — које се ретко отворено поставља у званичном политичком дискурсу — представљало је основу читаве дискусије те вечери.
РЕНО КАМИ И ЈЕЗИК ДЕМОГРАФСКЕ ПРОМЕНЕ
Велики део савременог појмовног оквира који окружује ову расправу потиче од француског писца Реноа Камија. Његова синтагма „Велика замена“ постала је један од најшире разматраних — и најоспораванијих — појмова у савременој европској политичкој мисли.
Током догађаја, Ками је нагласио да никада није намеравао да ту синтагму представи као некакву велику идеолошку теорију. Уместо тога, описао ју је као дескриптивни израз за уочљиве демографске промене које се одвијају у више европских друштава.
„То није теорија“, објаснио је. „То је једноставно запажање онога што се дешава.“
Ками је тврдио да дубљи интелектуални оквир иза ових процеса лежи у ономе што он назива „глобалном заменом“. Према овом тумачењу, модерно индустријско друштво постепено је преобликовало сам начин на који људи разумеју људски идентитет.
Индустријска револуција увела је економски систем заснован на масовној производњи, стандардизацији и заменљивој радној снази. Временом је, како Ками сугерише, та логика изашла изван фабрика и тржишта и проширила се на шири културни живот.
Људска бића — некада укорењена у породице, језике, традиције и локалне заједнице — све више су почела да се третирају као покретне, заменљиве јединице унутар великих административних и економских система.
„Систем“, рекао је Ками, „заузео је место које је некада припадало личности.“
У том смислу, демографска трансформација није само последица миграционе политике. Она одражава дубљи филозофски заокрет у којем се људске заједнице све мање посматрају као историјско наслеђе, а све више као флуидне популације које се могу реорганизовати у складу са економским или политичким потребама.
ЕВРОПСКА ПСИХОЛОШКА ТРАНСФОРМАЦИЈА НАКОН РАТА
Ипак, Ками је нагласио и посебну европску димензију савременог тренутка. По његовом мишљењу, интелектуална клима на континенту након Другог светског рата створила је услове који су овакве процесе учинили посебно тешким за отпор.
Европа је, како истиче, изашла из двадесетог века са без преседана наслеђем самокритике. Морално суочавање које је уследило након нацизма и рата постало је једно од кључних обележја европске политичке културе.
Тај процес самопреиспитивања донео је изузетна достигнућа у филозофији и етици. Али, Камју сматра да је истовремено створио и трајан осећај цивилизацијске кривице.
„Сва европска понашања“, рекао је, „данас су дубоко обликована тим осећањем.“
Према његовом тумачењу, Европа је постала једина велика цивилизација у историји која је интернализовала тако интензивну и трајну критику сопствене прошлости. У том процесу, постепено је изгубила инстинкт да брани сопствени културни континуитет са истим самопоуздањем које показују друге цивилизације.
МАРТИН ЗЕЛНЕР: „АУТОИМУНА КРИЗА“ ЕВРОПЕ
Мартин Зелнер је проблему приступио из другачијег угла, описујући савремену ситуацију у Европи као врсту идеолошке самоповреде.
Уместо да демографске промене представи као нешто што долази искључиво споља, он је тврдио да су европска друштва сама створила услове за њих.
„Ми сами себе издвајамо“, рекао је Зелнер. „То је аутоимуни проблем.“
Он је употребио термин „етномазохизам“ да опише оно што види као специфичну особину савремене западне културе: облик моралног размишљања у којем историјска кривица постаје трајна, а колективни идентитет морално сумњив.
У оквиру таквог погледа на свет, тврди он, европска друштва осећају обавезу да се бесконачно отварају према миграцији, док истовремено губе поверење у сопствени културни легитимитет.
Зелнер је идентификовао три групе које, по његовом мишљењу, одржавају ову динамику.
Прва су економски интереси који имају корист од великог прилива радне снаге. Друга су политички актери који остварују изборне предности кроз нове бирачке блокове створене политикама натурализације. Трећа група, коју је описао као најутицајнију, чини оно што назива идеолошком класом која делује у медијима, академским институцијама, верским организацијама и политичкој бирократији.
Ипак, за Зелнера идеологија остаје одлучујући фактор.
„Није реч о томе да Европа умире од старости“, тврди он. „Она болује од болести — а болест се може излечити.“
КУЛТУРНА ТРАНСФОРМАЦИЈА И ГУБИТАК ПРЕНОСА
Још једна важна тема дискусије односила се на однос између демографских промена и културне трансформације.
Ками је тврдио да су западна друштва доживела дубоку културну револуцију много пре миграционих расправа последњих деценија. Према његовом тумачењу, ерозија културних хијерархија и опадање класичног образовања ослабили су способност Европе да кроз генерације преноси сопствени историјски идентитет.
Школе и универзитети, како је сугерисао, све више наглашавају једнакост као апстрактан принцип, док истовремено умањују значај културног наслеђа.
Када се сваки културни облик третира као заменљив, сама идеја одбране једне одређене цивилизације постаје тешко изрецивa.
Ками овај процес описао као „дословну замену“. Поред демографских померања, он подразумева и постепену супституцију старијих културних традиција масовно произведеном глобалном културом.
Музика, књижевност и уметност које су некада биле повезане са европском цивилизацијом изгубиле су, по његовом мишљењу, своју централну улогу у образовању и јавном животу, а заменили су их културни производи намењени масовној потрошњи.
„Масовна производња“, рекао је, „проширила се са предмета на сама људска бића.“
РАСПРАВА О ХРИШЋАНСТВУ
Дискусија се дотакла и једне од најспорнијих расправа унутар савременог европског конзервативизма: улоге хришћанства у обликовању идентитета континента.
Неки критичари тврде да хришћански универзализам подстиче моралне ставове који слабе националну самоодбрану. Други, пак, сматрају да је хришћанство неодвојиво од европског културног наслеђа.
Зелнер је одбацио идеју да је само хришћанство одговорно за садашње изазове Европе. Историјски гледано, како је приметио, хришћанска друштва нису показивала оклевање када је било потребно бранити своје територије и институције.
Уместо тога, он је кривицу приписао трансформацији савремених верских институција, које, по његовом мишљењу, све више промовишу универзалистичке хуманитарне поруке на рачун цивилизацијског самопоуздања.
Ками је овом питању приступио из више културне перспективе. Изразио је жаљење због онога што је описао као постепено свођење религијског живота на моралну поуку.
Религија се, тврди он, некада изражавала кроз уметност, архитектуру и дубок осећај трансценденције. Када вера постане само скуп етичких слогана, нешто суштинско нестаје.
„Религија није само морал“, рекао је Камју. „Она је смисао, лепота и дух.“
РЕМИГРАЦИЈА КАО ПОЛИТИЧКИ ПРОЈЕКАТ
Разговор се на крају вратио на централни појам читаве вечери.
Ремиграција, онако како су је описивали Пит и Зелнер, у ширем смислу означава политике које подстичу или захтевају повратак миграната — посебно оних без законитог статуса — у њихове земље порекла.
За Пита, овај концепт отвара неизбежно морално питање: како један политички покрет може представити ремиграцију не само као техничку меру, већ и као легитиман и етички одговор на демографске промене?
Зелнер је тврдио да је управо то питање легитимитета главно бојно поље. Иако су правни механизми и логистичко планирање важни, они могу постати политички одрживи тек онда када морални оквир за ремиграцију стекне ширу друштвену прихваћеност.
Он је предложио да се расправа преобликује око идеје да масовна миграција штети и Европи и земљама из којих мигранти одлазе.
Према овом аргументу, континуирани одлив младих и образованих људи слаби друштва у развоју, док истовремено ствара социјалне тензије унутар европских земаља.
КОНЦЕПТ ДЕКОЛОНИЗАЦИЈЕ
Рено Ками је понудио оно што, по његовом мишљењу, може постати најмоћнији реторички оквир овог покрета: деколонизација.
Према његовом виђењу, масовни трансфери становништва у Европу подсећају на историјске обрасце колонизације, у којима је демографско насељавање мењало карактер једне територије.
Ако се колонизација широко сматра морално погрешном, закључује Камју, онда би преокретање таквих процеса логично могло бити представљено као деколонизација.
„Ако је колонизација погрешна“, тврдио је, „онда деколонизација мора бити исправна.“
То поређење је контроверзно, али Камју сматра да управо оно нуди морални речник који би могао да одјекне далеко изван традиционалних националистичких кругова.
НАЦИОНАЛНЕ ДРЖАВЕ, ЕВРОПА И ПОЛИТИЧКА СТРАТЕГИЈА
Учесници су такође расправљали о томе да ли би такве политике уопште могле реално да буду спроведене у оквиру постојећих европских институција.
Зелнер је изразио дубок скептицизам према садашњој структури Европске уније, за коју сматра да је суштински супротстављена националним миграционим политикама.
Ипак, нагласио је да себе сматра посвећеним Европљанином у цивилизацијском смислу.
Покрет Генерација идентитета, са којим је дуго повезан, како је навео, од самог почетка је замишљен као паневропски пројекат.
Пит је предложио да би сарадња између појединачних националних држава могла представљати реалнији пут напред. Он је описао идеју „депортационог НАТО-а“, у којем би државе координисале спровођење миграционе политике и дипломатски притисак на исти начин на који војни савези координишу одбрану.
ПИТАЊЕ ВРЕМЕНА
Како се дискусија приводила крају, Пит је поставио можда и најхитније питање вечери: колико је још времена остало пре него што демографски трендови постану неповратни?
Зелнер је понудио прилично суморну процену. У више великих европских градова, приметио је, деца мигрантског порекла већ сада чине убедљиву већину у школама.
По његовом мишљењу, таква стварност значи да се простор за политичко деловање убрзано сужава.
Неке земље можда још увек поседују демографске услове неопходне да промене курс. Али ако политике остану непромењене још десет или двадесет година, политички пејзаж би могао изгледати потпуно другачије.
РАСПРАВА КОЈА СЕ ШИРИ
Без обзира на то да ли неко прихвата или одбацује аргументе које су изнели Камју, Зелнер и Пит, овај разговор одражава шири заокрет у европској политици.
Миграција, демографске промене и културни идентитет више нису периферне теме. Оне све више обликују изборе, јавни дискурс и интелектуални живот широм континента.
За учеснике ове расправе, ремиграција представља покушај да се поново успостави политичка контрола над питањима за која многи грађани верују да су одавно одлучена без њиховог пристанка.
Оно што је извесно јесте да сама дискусија више није ограничена на маргине. Широм Европе, некада табу тема демографских промена одлучно је ушла у јавни простор — а расправе око ремиграције ће се, по свему судећи, само интензивирати у годинама које долазе.
