Из дјетињства се сјећам риме у наслову, за коју ни данас не знам шта тачно значи, изузев да исмијава оне који нешто неком дају па онда траже да им врати. Овај други, очито погрдни дио слагалице „с кокошима спавало“, изгледа да је дометнут само зато да би се римовао.
Асоцирало ме је на понашање Даниса Бећировића и Жељка Комшића поводом иницијативе Жељке Цвијановић да БиХ предложи Трампа за Нобелову награду за мир. На први покушај српског члана илити чланице трочланог Предсједништва да номинује предсједник САД, „бошњачко-босански тандем“ није дозволио ни да се тај предлог уврсти у дневни ред, са наивним техничким објашњењима да предлог није припремељен, да није моменат и сл.
РАЗЛОГА ЈЕ ВИШЕ
Једино нису навели суштинске разлоге, а постоји их више. Прво, Трамп је дошао на власт уз снажну, можда и одлучујућу, подршку америчких Јевреја који природно подржавају Израел у сваком сукобу на Блиском истоку. Друго, окренуо је лист у БиХ и изневјерио њихова очекивана да ће се САД вратити недовршеним пословима у Босни. Треће, Трамп је одлучно војно подржао одговор Нетањахуа на ракетни напад Хамаса на Израел, чиме је прекорачио границе нужне самоодбране у Гази. Четврто, јавио се са пословним пројектом да се Палестинци иселе и Обала претвори у ексклузивну туристичку зону. Пето, протјеривање миграната из исламских земаља.
СТРАХ ИЛИ ИЗНЕВЈЕРЕНА ОЧЕКИВАЊА ОД САД-а?
Елем, бошњачки представници су имали више озбиљних разлога да буду против номинације Трампа за Нобела, али нису навели ниједан, него су се наивно сакрили иза техничких пробема. Зашто? Страх од САД? Изневјерена очекивања од САД? – Присутно је мање-више све то. Али, када год се бошњачке масе усталасају у знак подршке мусиманској браћи било гдје у свијету, а власт у Сарајеву хтјела-нехтјела мора да им подиђе, јави се неко из танке либералне урбане политичке елите да опомене да је глупо да се замјерају суперсили. Потом слиједи „благи“ заокрет заклињањем у демократију и грађанска права, мултикултурну толеранцију и остале жваке.
ПОПРАВНИ ИСПИТ
Овога пута им се баш лијепо намјестио поправни испит: Трамп је успјешно посредовао у пацификацији Хамаса и заустављању Нетјањахуове инвазије у Гази, прекинуо глобално алармантну размјену ракета између Израела и Ирана већ у зачетку, спријечио сукоб Индије и Пакистана прије но што је и почео, а у свим тим пријетећим, започетим и ратовима у току, муслимани су били доњи. И на поновљену иницијативу српске чланице Предсједништва БиХ да се Трамп кандидује за наредну додјелу, Бећировић и Комшић су једва дочекли да подигну све четири руке и ноге. А пошто се споразумио са Хамасом, то је исто као и са браћом босанским мусиманима, па одмах може и Нобел за мир.
Наивно, рачунају да су се тиме макар и накнадно опрали пред Јеврејима у САД и Европи и, посебно, у Израелу, којима би овогодишњи Нобел за Трампа био индиректно оправдање и за прекорачење нужне самоодбране у Гази. Дежурно подсјећање на то како је за вријеме реконквисте Босна прихватила прогнане Сефарде из Шпаније пада у воду пред чињеницом да је о томе одлучивао османски султан у Стамболу, а не локални паша у вилајету.
ИСПАДИ АНТИСЕМИТИЗМА У БОШЊАЧКОЈ БАЗИ
Јачи аргумент је да је Алија Изетбеговић током рата заиста дозволио сарајевским Јеврејима да напусте град и гарантовао им чување напуштених некретнина. Али, то једнократно чак позитивно изузеће у односу на остале немуслимане није могло да обрише правило, поготово свјежије доказе о супротном. Ако недавни преговори бошњачког министра за одбрану у Савјету министара БиХ са иранским генералима о војној сарадњи може да се схвати као ствар националне политике, инциденти са отказивањем хотелске резервације учесницима Конференције европских рабина, а потом у другом хотелу цијепање и бацање на сметлиште израелских пасоша, већ свједочи о испадима антисемитизма у бошњачкој бази. Српска, Срби, Додик не пропуштају ниједну прилику да изразе солидарност са Израелом. Повезује их Јасеновац и невоље са комшијама муслиманима.
Бошњаци су се, са доласком Трампа, ослонили на Брисел, односно Берлин и донекле Париз, те њиховог штићеника лажног в.п. који је чврсто узео у руке бошњачки правосудни алат – Тужилаштво и Суд БиХ у рушењу предсједника Додика. Ментор је био Бајденов амбасадор Марфи, средња карика Шмит и извршилац судиница Сена Узуновић. Када је Трамп повукао Марфија, Шмит се нашао и небраном грожђу, али су га из домовине осоколили да истраје, да би на крају када је примијетио да сви говоре о укидању ОХР-а, завршницу препустио Узуновићки. Уосталом, он јој је мимо Устава и закона створио правни оквир, а на бошњачкој хероини Сени је било да Додика стрпа у затвор или наведе да затражи азил у Русији. Бошњачка јавност је падала у транс од среће: „Готов је! Готов!“ трештале су прве реченице медијских коментара који су онда настављали ерупцијом невиђеног ликовања.
АКО НЕЋЕ АМЕРИКАНЦИ, ХОЋЕ ЕВРОПЉАНИ
Међутим, у свему је било нешто крајње необично. Додик је, с једне стране, уживао безрезервну подршку Путина, а, са друге, Трамп је не само експресно повукао Марфија, него и гвозденом метлом из Стејт департмента растјерао неолибералне гобалисте, који вуку континуитет још Медлин Олбрајт и Хилари Клинтон. Загорчавали су му први мандат, колико и Србима минуле три деценије. Он је јесте рекао да се САД више неће мијешати у унутрашње ствари других земаља, па већ скоро годину нису послали амбасадора у Сарајево, али ако заузврат неће ни Руси, јер ионако чуче у срцима малих Руса, можда хоће неко трећи. Ако неће Американци, хоће Европљани, а ако у ЕУ нема консензуса, јер га ремете Орбан и Фицо, хоће Нијемци уз Британску обавјештајну логистику и све тише навијање Француза. И док су Марфи, Шмит и Сена убрзано дјеловали на терену, Американци су постепено радили на томе да их заобиђу.
Далеки наговјештај могао се препознати већ када је Интерпол одбио да објави потјерницу за Додиком. Јесте да није било правног основа, али већ смо се навикли да то не мора да буде важно. А онда долази 30 годишњи јубилеј Дејтона, на коме замјеник државног секретара Кристофер Ландау конкретизује нову политику САД у Босни, по којој немијешање не искључује сарадњу са све три стране у БиХ које су спремне да раде на реалним, рационалним и прагматичним рјешењима, а не на трансцендентним апстрактним идејама. Није било тешко препознати кога види као партнера. Недуго затим Ландау је позвао Жељку Цвијановић у Вашингтон са дискретном понудом за Додика, коју је овај понио у Русију на консултације и прихватио. Суштина аранжмана састоји се у наизмјеничним узајамним уступцима који би довели до деескалације кризе, коју је више од свих генерисао Шмит.
РАСПОРЕД ДОДИКОВИХ КОРАКА И СКИДАЊЕ САНКЦИЈА
Први корак учинио је Додик прихватањем одлуке ЦИК-а да се не кандидује на превременим изборима, што и није велики уступак јер функција предсједника је више репрезентативна, док полуге власти држи лидер владајуће странке. Заузврат, САД су скинуле санкције организаторима прославе Дана Републике. Индиректно, тиме је скинута анатема са највећег празника у Српској, односно датума 9. јануар, који су Срби потврдили референдумом контра одлуци Уставног суда БиХ. Потом је Народна скупштина Српске (НСРС) поништила више својих одлука које су донесене утук на утук Шмитовим неуставним и незаконитим потезима, и тако их учинила бесмисленим. Заузврат, Вашингтон је скинуо санкције Додику, министрима у влади РС, а претходно и шефовима кабинета и протокол, те дирктоки РТВРС. Очито дуже се дискретно спремало, али како је кренуло иде брзо и ефикасно.. Очито дуже се дискретно спремало, али како је кренуло иде брзо и ефикасно.
Додик је у међувремену распоредио лојалне кадрове на формално највише функције власти: премијер је постао Саво Минић, министар полиције Жељко Будимир, предсједнички кандидат странке за превремене изборе Синиша Каран, в.д. предсједника Ана Тришић Бабић, док Жељка Цвијановић и Ненад Стевандић остају на затеченим високим позицијама.
БОШЊАЦИ СЕ ДОСЕТИЛИ ЈАДУ
Бошњаци су се досјетили јаду те су покушали да судску забрану Додику да у наредних шест година обавља државне функције прошире и на заправо кључну политичку функцију шефа странке, али су се на ово накнадно тумачење судинице Сене оглушили и Шмит и ЦИК. Тако су коначно схватили да их је Додик још једном надиграо, и то у моменту када су били увјерени да су му дохакали. И сада бијес искаљују тако што у Суду БиХ, којег нема у Уставу БиХ, поваздан пишу неке нове оптужнице за Додика, за које ће се наплаћати судских трошкова.
Да не би било забуне да је нешто урадио иза леђа Русије, из МИП-а РФ (Лавров, Захарова, Калабухов) саопштено је да за њих Милорад Додик остаје предсједник Српске у пуном капацитету и њега као таквог приликом све чешћих посјета и даље тако третирају. А он је, да би било и по бабу и по стричевима, објаснио: „Ја сам и даље предсједник за оне који сматрају да јесам“, „Русија је наш стратешки савезник, а САД су кредибилан партнер“.
У протоколу у Бањалуци нашли су формулацију која ће важити у наредном периоду: „Изабрани предсједник Републике“. А водећи бошњачки политичари се пресабиру гдје су погријешили.
КО СЕ ПОСЉЕДЊИ СМИЈЕ, НАЈСЛАЂЕ СЕ СМИЈЕ
„Препустили смо Русију Додику, и сад је то тешко поправити, али ми смо спремни на дијалог“, саопштио је Бакир Изетбеговић у аудијенцији код амбасадора Калабухова, кога донедавно као члан Предсједништва БиХ није хтио ни да прими. Али, препустили су му и Трампа, вајка се ономад један бошњачки медијски коментатор: „Смијали смо се када је Додик славио Трампову побједу са црвеним качкетом на глави. Исмијавали га када је Рода Благојевића и Рудија Ђулијанија угошћавао у Бањалуци, да би подсјетили предсједника САД да је српска дијаспора гласала за њега. И, ево, ко се посљедњи смије, најслађе се смије“.
Ако уз гласове Бећировића и Комшића, узимало-давало, Трамп догодине добије Нобела, можда то буде плус за Бошњаке, ако не добије, не гине им „с кокошима спавало“.
ПОВРАТАК НА ИЗВОРНИ ДЕЈТОН, АЛИ БЕЗ ШМИТА?
Али, Мерц ономад вели „Западни Балкан припада нама ...“ По наставку реченице, у којем спомиње „неопходне реформе“, испада да мисли да припадамо ЕУ, али у крајњој линији то значи исто, односно да припадамо понајвише Њемачкој. Прије да је Трамп и на Западном Балкану, као и у Украјини планирао да се договори са Путином мимо ЕУ и да САД већ по који пут демонстрирају како у Бриселу нису способни да рјешавају проблеме у свом балканским дворишту.
Како ће се процес деескалације кризе у БиХ даље одвијати? Какве даље реципрочне потезе ће повлачити Трамп/ Ландау и Додик/Цвијановићева уз подршку Путина? Можда повратак на изворни Дејтон, али сигурно без Шмита, евентуално са ороченим насљедником без бонских овлашћења који ће угасити свјетло у ОХР-у. Чак је и предсједавајући Предсједништва БиХ Жељко Комшић рекао да Шмит треба оде, а није био лапсус.
