Одлучимо о нечему, оставимо то да лежи и чекамо да видимо шта ће се десити. Ако нико не диже галаму, јер већина људи не разуме шта је одлучено, настављамо корак по корак, и нема повратка.
Занимљиво, а успоставиће се, и дубоко истинито запажање припада Жан Клод Јункеру и није случајно одабрано за увод у наставак серијала о уставним променама у Србији.
МАЛО ХЛЕБА И ИГАРА
Интервенције Запада у највиши правни акт земље не би биле ни успешне а ни могуће без ангажовања тзв домаћих медији, структуре контролисане и финансирне од стране спољног фактор. Озбиљно одиграна представа за неупућени народ побрала је аплаузе на Западу.
У земљи где се као главне теме диктирају спорт, естрада и дневно-политички скандали, уставне реформе су прошле готово незапажено. Додајмо, проценат оних који знају дефиницију Устава у Србији дупло је мањи од укупне излазности на поменути референдум. Неко је, упуштајући се у манипулације светских размера-рачунао са овим чињеницама.
ПРЕПРЕКА МАЊЕ
Но, нису медији ти који су понели највећи „терет“ овог подухвата. Као увертира за поменуте измене и услов за њихову реализацију, донет је закон о референдуму чиме је Србија испунила још један услов који је пред њу поставила Европска унија. Поред бројних измена и допуна закона, она најважнија гласила је: новим актом се укида праг излазности од 50 одсто уписаних бирача, а за успех референдума биће потребно да гласа већина од изашлих бирача.
Хипотетички, уколико би на неки референдум изашло свега 10 % од укупног бирачког тела, он би био проглашен важећим. Врло демократски. Сам резултат излазности на референдум за уставне реформе који је једва прешао 30 %, говори о доброј предикцији стране агентуре која је унапред проучила менталитет и интересовање нашег народа, и припремила терен. Овим законом страни фактор је обезбедио себи најопасније оружје.
Интересантно, до података о ауторима овог закона готово је немогуће доћи, те до објављивања овог чланка информацију о члановима радне групе нисмо добили. Међутим, радна група која је формирана за поглавље 23 радила је све припреме и измене закона. Захваљујући саопштењу ЈУКОМ-а у ком се наводи да су од Венецијанске комисије тражили извесне дораде закона о референдуму, и где се наводи радна група формирана за измену устава а у коју спадају сви припремни закони, између осталог и закон о референдуму - сазнали смо да исту чине струковна НВО „Друштво судија Србије“, као и „Удружење тужилаца и заменика тужилаца Србије“.
ЈУКОМОВ ДОПРИНОС
То да су свему допринеле и остале струковне НВО говори у прилог и иницијатива ЈУКОМА коју наводи у извештају, а где се стоји да су поднели захтев Венецијанској комисији за одређене измене закона о референдуму, и то:
„Народна скупштина је у новембру 2021. године усвојила нови Закон о референдуму и народној иницијативи. Представници ЈУКОМ-а активно су учествовали у кампањи заговарања, медијским наступима, слањем коментара на Нацрт надлежном Министарству и Венецијанској комисији, као и учешћем у онлајн састанцима са експертима овог тела Савета Европе. Усвајање новог Закона било је неопходно како би се поступак за спровођење референдума о измени Устава ради јачања независности правосуђа ускладио са Уставом Републике Србије из 2006. године.“
ПРЕЦИЗИРАЈМО - ПРОМЕНЕ СУ ИЗВРШЕНЕ 5. ОКТОБРА
Иако су појединци, истичући важност референдума, покушавали народу да објасне на који начин ће промене утицати на њихов живот, проценат изашлих грађана био је поражавајући. Било је веома тешко предочити да уставне промене могу утицати на кључне политичке одлуке где ће народ бити потпуно обесправљен.
Београдски адвокат Александар Цвејић био је један од оних који су јавно иступали против уставних реформи. У разговору за наш портал он тврди да су уставне промене извршене 5. октобра, а да је 2022. године само извршена институционализација тих промена и да су неслагања у владајућем режиму била тек привид.
„Просто, не мислим да је режим много несрећан. Мислим да су они сами гурали ове промене, независно од цивилног сектора, из разлога што им овако више одговара. Раније је постојао бар неки привид, да кажемо, независних чланова, у смислу професора правног факултета или представника Адвокатске коморе. Посебно су ове друге избегавали. То је ишло до те мере да су се потпуно оглушивали на законску и уставну обавезу да прихвате члана кога упути Адвокатска комора Србије. Другим речима, они су хтели да постигну оно што су сада имамо- да сами бирају. И сада смо дошли до парадоксалне ситуације да судије и тужиоце бирају држава и вероватно америчка дубока држава, сива еминенција српског правосуђа. То не треба ни крити.“
Колико ће шамара Срби joш морати да приме пре него се отрезне и дрзну да кажу да о њиховим интересима не могу бринути они који пословично мрзе и Србе и Србију?
