Ако се некада о кључним факторима заслужним за покушаје дестабилизације државе могло само нагађати, последњих годину дана постало је јасно да је реч о одметнутом делу правосудног система. Међутим, детаљнија истрага њихових активности јасно указује да спектар антидржавних деловања није ограничен само на блокаде и заштиту насилника, већ и на дубоке везе са криминалним клановима, повезаним са шиптарском мафијом, али и са албанским тужиоцима са простора окупираних српских територија.
САСТАНАК У ТИРАНИ
У главном граду Албаније, Тирани, 15. септембра 2025. године, одржан је званични састанак шефа специјалног тужилаштва за организовани криминал Младена Ненадића и шефа албанског тужилаштва за организовани криминал Алтин Думани. И док су албански медији, као и СПАК известили о овом догађају, прозападни медији у Србији, пословично у функцији ПР службе Младена Ненадића, али и сам Ненадић, у потпуности су прећутали овај састанак.
Да се неколико месеци касније, почетком фебруара 2026. године, Ненадић није обратио окупљенима на трибини одржаној на Правном факултету, и сам излануо о сарадњи са албанским тужоцима, вероватно улога овог бившег анонимног чачанског полицајца у разарању државе не би била до краја осветљена.
Наиме, Младен Ненадић је на чело ЈТОК-а дошао 2016. године. Пре тога је радио као полицајац, након чега је неколико година провео на месту заменика тужиоца основног суда у Чачку. Највећи део његове каријере везан је за адвокатуру. Из приватних адвокатских вода, без икаквог искуства и квалификација доћи на овај положај готово је незамисливо, сем уколико вам лични пријатељ није директор БИА, у то време Александар Ђорђевић.
БЕРМУДСКИ ТРОУГАО НЕРЕШЕНИХ СЛУЧАЈЕВА
Иако је и до 2016. године, ово тужилаштво показивало катастрофалне резултате, након доласка Младена Ненадића, та ситуација само се погоршала. Временом је ово тужилаштво постало „Бермудски троугао“ нерешених случајева. Да ствар буде још гора, и оне афере које су добиле судски епилог, на Апелацији су падале што је за последицу имало да је држава исплаћивала на стотине милиона евра одштете.
У последњих годину дана ово тужилаштво је постало посебно критично. Врховна јавна тужитељка Загорка Доловац користила је ово тужилаштво за посебне намене, наиме, ако би желела да неки случај не добије епилог или да се истрага развлачи у недоглед, злоупотребљавала је могућност супституције и предмете отимала из Вишег јавног тужилаштва у Београду и слала их у Тужилаштво за организовани криминал.
Први случај који је заинтересовао ширу јавност, био је случај Надстрешнице. Када је Више јавно тужилаштво у Београду покренуло истрагу, није прошло ни седам дана, а Загорка Доловац је злоупотребом својих надлежности случај преотела и пребацила га у ТОК. И то је већ значило крај истраге, пуно медијских наслова, глорификацију Младена Ненадића као тужиоца који се супротставио режиму и ухапсио два бивша министра. Два бивша министра ослобођена су неколико месеци касније, и то по слову закона јер се истрага није помакла, а некакве цифре од 115 милиона долара су биле само патка прозападних медија, скувана наравно у кухињи ТОК-а.
УМЕСТО У СРБИЈУ, НОВАЦ ОДЛАЗИ У АЛБАНИЈУ
У међувремену исти тужиоци, блокадери и прозападни медији кројили су кампању против продаје зграде бившег Генералштаба, као да је зграда срушена за време НАТО агресије, а пројектована од стране једног комунистичког архитекте, највеће добро које поседује Србија. Међутим, кампања није била усмерена против саме продаје, већ против продаје зету Доналда Трампа - Џереду Кушнеру. Јунајтед медији су ишли дотле да су најављивали међународну истрагу против наводно незаконитих послова Џереда Кушнера у који би се укључио и ФБИ. Ако се има у виду да одметнути део тужилаштва и ови медији годинама уназад раде координисано и да су им таргети и кампање очигледно финансирани са истог места, јасно је да су ове најаве биле увод у наредна дешавања.
Већ 15. децембра 2025. године, Специјално тужилаштво за организовани криминал подиже оптужни предлог против министра културе Николе Селаковића због случаја Генералштаб чиме је коначно стављена тачка на најављене америчке инвестиције. Истог дана, Џеред Кушнер је најавио да одустаје од градње Трамп куле у Београду.
Уместо у Србију, тај капитал одлази у Тирану. У исту Тирану у којој је, само неколико месеци раније и далеко од очију јавности, боравио тужилац Младен Ненадић. Он је подигао бесмислен оптужни предлог који ће ускоро бити одбачен, а чија је једина стварна сврха била да 750 милиона евра, уместо у нашу земљу, преусмери директно у Албанију.
Али крајњи циљ ове акције одметнутог тужилаштва, медија, невладиног сектора и прозападне опозиције није било само да се новац преусмери у Албанију, већ пре свега да се наруше односи Србије и Сједињених Америчких Држава и омогући Бриселу што шири маневарски простор за притиске и уцене.
ТУЖИТЕЉКА НА РАДАРУ
На састаку у Тирани, поред Ненадића биле су још две тужитељке из Србије. Гордана Јанићијевић, жена која годинама од државе Србије прима плату између 10 и 15 хиљада евра месечно, као наш изасланик у Јуроџасту. Да апсурд буде већи, након дуже од деценије, једино што је Јанићијевићка успела јесте да учврти везе одметнутог система под контролом Загорке Доловац и обезбеди начине за додатни притисак на Србију.
Осим ње, поред Ненадића, свакако најинтересантнија фигура овог састанка била је тужитељка Ирена Бјелош. Бјелош је на упућивању у ТОК-у већ неко време, и тај период ускоро истиче. Та информација је посебно важна у контексту ове истраге и начина на који је она пласирана у јавности.
Више јавно тужилаштво у Београду је након тајне заплене две тоне марихуане, започело истрагу у намери да пресече један од највећих ланаца трговине наркотицима на овим просторима. Истрага је трајала месецима, али кључно је било време.
Будући да је истрага чувана у строгој тајности, за њу је знао тек мали круг људи. Ипак, након одласка у Албанију, тужиоци из ТОК-а су почели да се распитују о некаквој заплени две тоне марихуане која је прошла испод радара јавности.
Информације о истрази нису процуреле из Вишег јавног тужилаштва, али је албанској мафији уплетеној у све државне сфере, повезане најпре са читавим државним врхом и албанским тужилаштвом, било јасно да две тоне марихане нису могле тек тако да испаре након што су доспеле на територију Србије.
КО СУ ТУЖИОЦИ СА КОЈИМА СУ СЕ ТАЈНО САСТАЛИ НЕНАДИЋ И КОЛЕГИНИЦЕ
Извор из Албаније наводи да је, сада већ бивши шеф албанског тужилаштва за организовани криминал, Алтим Думани, дубоко повезан са нарко-мафијом. Један од највећих критичара Думанија је свакако Сали Бериша, који је Думанија директно оптуживао да је део нарко-клана, и да је „човек из СПАК-а“ о коме се говори у скај препискама, нико други него Думани. Бериша је више пута поновио да је Думани „уцењен“ својом прошлошћу или породичним везама, због чега не сме да удари на „главе“ нарко-мафије у Елбасану и Скадру. У прилог томе говори и то да је Думани изузетно близак и са тзв косовским тужиоцем Блеримом Исуфајем, чија каријера обилује бројним скандалима и везама са нарко-мафијом.
У прилог томе говори и то да је Думани изузетно близак и са тзв косовским тужиоцем Блеримом Исуфајем, чија каријера обилује бројним скандалима и везама са нарко-мафијом.
Међутим, његова најважнија веза у овом случају јесте Младен Ненадић и специјални тужилац Македоније Ислам Абази. Абази је у Македонији једна од најозлоглашенијих фигура, према писању македонских медија.
Зато је пре свега важно знати ко су заправо тужиоци које међународни партнери промовишу као „регионални фронт против криминала“, док на терену доминира потпуно другачија слика.
Абазијев избор, обележен сенком његовог родног села Зајас, политичког епицентра ДУИ-а, представља институционалну заштиту за кланове који деценијама функционишу на релацији Елбасан - Скопље. У овако постављеним односима, Думанијева улога се често описује као улога „филтера“ који, упркос подацима са терена и Скај порукама, процесуира само она лица организованог криминала која су изгубила политичку употребну вредност, док реални центри моћи остају нетакнути.
Пројекат медицинског канабиса у БЈРМ постао је кључна тачка спајања албанског криминалног капитала и македонских лиценци, стварајући правни вакуум идеалан за нарко-мафију. Подаци до којих је дошао наш портал, указују на то да значајан део „легалних“ плантажа служи као логистичка база за илегални извоз марихуане високог квалитета ка ЕУ, при чему албански кланови обезбеђују експертизу и дистрибутивне канале.
Македонско тужилаштво на челу са Абазијем више пута је оптужено уз конкретно приложене доказе, које режим по аутоматизму одбацује, да омогућава фирмама повезаним са породицама на власти, да „зелени бизнис“ трансформишу у индустрију прања албанског новца. Албански фактор овде није само етнички већ стратешки; кроз прекограничне везе, легални косовски и албански бизнисмени улажу у македонске плантаже, стварајући хибридну структуру коју је, због политичке заштите, готово немогуће кривично гонити.
ОПЕРАЦИЈА „СУПСТИТУЦИЈА”: КАКО ЈЕ ПРАВОСУДНИ ПУЧ СПАСАО КАРТЕЛ
Управо у овако добро осмишљеном систему „зеленог бизниса”, појавио се неочекивани проблем у Београду. Тајна истрага Вишег јавног тужилаштва на челу са Ненадом Стефановићме, који се у јавности Србије котира као тужилац без мрље у каријери али одан владајућем режиму, која је летос резултирала запленом две тоне марихуане, озбиљно је заљуљала темеље регионалне нарко-мреже. За разлику од контролисаних заплена, ова акција је вођена са циљем да се допре до самих центара моћи у Елбасану, родном месту тужиоца Думанија и пријатеља Младена Ненадића, и Струмици. Међутим, чим су информације о истраживању „нестале” две тоне доспеле до ушију албанске мафије и њихових партнера у правосуђу, активиран је регионални механизам за контролу штете. То је уједно други разлог зашто је шеф Специјалног тужилаштва за организовани криминал Младен Ненадић, покушао да сакрије састанак са албанским колегама, али и разлог зашто је албански тужилац проценио да тај састанак треба да иде у албанску јавност.
Наш извор из Албаније, који је тренутно заштићени сведок у једном другом поступку у вези шверца марихуане из Македоније, потврђује сазнања нашег извора из самог ТОК-а у Београду.
Кључни преокрет догађа се након поменутог тајног састанка у Тирани. Младен Ненадић, уз подршку Гордане Јанићијевић, која је на састанку била у улози изасланика Загорке Доловац, и Ирене Бјелош, по повратку у Србију покреће акцију преузимања предмета од ВЈТ-а. Ту на сцену ступа Ирена Бјелош, чији је ангажман у Тужилаштву за организовани криминал био пред истеком, што је искоришћено као идеална оперативна полуга за брзопотезно спровођење „супституције”. А чији ће повратак, након истека упућивања, прозападни медији, који такође имају извесни интерес у македонском зеленом злату, представити као „казну од стране режима јер је извршила хапшење“, на тај начин у потпуности уклањајући сваку сумњу на озбиљну улогу у организованим нарко-групама.
„ПРОГОН ПРАВОДОЉУБИВИХ“
Овај спин је савршен пример како се у координисаној акцији медија, одметнутих тужилачких структура, мафије и „корисних идиота“, сакрива озбиљна улога у организованим криминалним групама, односно ствара лажни наратив о прогону правдољубивих тужилаца, док се суштина њихових акција, заштита нарко-мреже, гура под тепих. А истина, која је лако досупна сваком ко жели да је чује, истовремено се презентује као лаж.
Пун погодак у читавој ситуацији која оваквом поквареном наративу иде у корист јесте чињеница да је заплена у Србији извршена на имању некаквог градског одборника који припада странци владајућег режима. Да није дошло до супституције, односно преотимања истраге од Вишег јавног тужилаштва, не би био могуће, пре свега због тога што се ВЈТ сматра јединим лојалним делом тужилачког система. Иако је и до првобитне заплене из августа од две тоне марихуане, као и до заплене 5 тона и хапшења, дошло захваљујући ВЈТ у Београду.
То је само један део акције. Крајњи циљ операције „Ненадић Думани - Абазијев био је одузимање случаја од тужилаца ВЈТ Београд, који су истрагу започели у тајности, како би Ненадићев тим свесно пресекао оперативни рад који је водио ка озбиљним лицима на највишим државним функцијама, не само у Македонији, него и у Албанији и другим држава Европе. Иако заплена пет тона марихуане у Коњуху и неколико дана касније 40 тона у Македонији, делују као грандиозне цифре, наш саговорник наводи да је то „ништа у односу на количине марихуане, кокаина, хеорина и других супстанци које пролазе овим просторима“ као и да је то била мала цена коју је тај систем био спреман да плати како би се зауставило даље продирање у хибридну структуру једног од најозбиљнијих нарко-картела, и „медицинског канабиса”.
КО ПЛАЋА РАЧУН ТУЖИЛАЧКЕ „ДИПЛОМАТИЈЕ”?
Док бескрупулозне лажи и даље лебде над Коњухом и Струмицом, остаје питање шта је Србија суштински добила овом серијом правосудних маневара од државе одметнутих тужилаца. Уместо разбијеног картела, и инвестиције која би једну комунистичку грађевину, које се чак и друг Тито гнушао дигла из пепела и донела огроман број радних места али и Београд ставила не јединствену мапу света, добили смо систем у којем се оптужнице подижу да би се отерао легални капитал, а предмети отимају да би се сачувао онај нелегални.
Гордана Јанићијевић ће и даље примати своју енормну плату у Јуроџасту и наставити да пружа логистичку помоћ Бриселу да настави са уценама Београду. Ирена Бјелош ће остати „жртва“ злог државног система, а Младен Ненадић ће наставити да штити, сада више не само чачанску мафију, него озбиљне светске криминалне групе.
Најзад, овде није само питање корупције, већ питање суверенитета. Ми смо сада у ситуацији да одметнути тужилачки систем, не ради само против државних интереса, него је постао сервис за контролу штете нарко-група из суседних држава. Ако је заплена од 45 тона била само „мала цена“ за картел, колика је онда цена коју Србија плаћа за овакво тужилаштво? Она се више не мери тонама, већ потпуним сломом правног поретка. И уколико се у скорије време нешто круцијално не промени, питање је да ли ћемо уопште имати више државу.
