За Кристијана Шмита кажу да је самозвани, неизабрани, нелегални, али често и лажни в.п. Ако се лажно представља, онда је и све што каже и ради као в.п. – лаж. Али, онда су и сви који га третирају као да је стварно в.п. – лажови. Незгодно је ипак чак и Додику да тако назове Мерца, Макрона и Стармера, иако они поводом изворног Дејтона, ентитетских надлежности, бонских овлашћења, Тужилаштва и Суда, Устава БиХ и око још много штошта другог, масно лажу.
МАРГИНАЛИЗАЦИЈА ИСТИНЕ
Кажу да живимо у доба постистине, а пошто је опозит истини – лаж, да ли то значи да се данас лаже више него икада раније и да је истина потпуно маргинлизована као никад до сада. Штавише да је све постало лаж. Лаж се, наводно, интензивирала и ескалирала на све димензије живота. Лажу нас у рекламама, у медијима, у пословнима, персоналним односима, посебно у политици.
Иако су лажови или лажљивци увијек наилазили на моралну осуду, многи су ипак лагали из интереса како би прибавили одговарајућу корист. Али, пошто су то неморално средство често користили ради материјалне или друге добити, у мањој друштвеној заједници дошли би на лош глас и више им нико није вјеровао. Међутим, у новој средини увијек би се нашло довољно наивних да им повјерују. Класичне лажове лако је ухватити у лажи ако препознате њихов користољубиви интерес.
Теже их је уочити ако такав конкретан интерес, бар наизглед, не постоји, а о њима, пише Иво Андрић: „Лажу као што пас лаје, пјетао кукуриче, крава муче, мачка мјауче, из неке своје унутрашње и лажову самом незнане потребе“. Такво несврсисходно лагање у психолошкој и психијатријској литератури сматра се поремећајем под именом „минхаузеновски синдром“ или „псеудологија фантастика“. Међутим, помнија анализа показује да Андрићева „унутрашња потреба“ није литерарна уобразиља.
КОЛЕКТИВНЕ ЛАЖИ
Нереализовне амбиције за професионалним успјехом, јавном важношћу, друштвеним утицајем компензују се измишљеним учешћем у значајним догађајима, блиским везама са познатим личностима, комплиментима наводних поштовалаца. Тај механизам може да послужи као продуктивно растерећење од фрустрација и комплекса те хватање унутрашње равнотеже, под условом да лично уживљавање у тај маштовити имагинаријум дјелује убједљиво на околину. Но, када лажов бива разоткривен и извргнут подсмјеху околине, овај експлозивно реагује. У сваком случају такве лажи су безазлене јер не производе штету по друге, а као самообмане за лажова су функционалне, смањују унутрашњу напетост између аспирација и постигнућа.
Примјер такве безмало колективне лажи су и приче избјеглица 90-их о свом тобожњем угледу и иметку у напуштеном завичају. Осјећање понижености због бескућништва, социјалне помоћи, маргиналности и анонимности, у односу на домаћи свијет у новој средини, избјеглице психолошки надокнађују конструкцијама о томе шта су све били и имали у старом крају. О свему остављеном и изгубљеном претјеривало се до миле воље јер нова средина није могла да провјери.
Лаж може да буде и на нивоу пуког преувеличавања и претјеривња, било уљепшавања или нагрђивања. Рецимо, према Дворниковићу и Цвијићу постоје на југословенском простору регионални менталитети који су склони крајностима у доживљавању и описивању других. За доброг човјека (поштеног, вриједног, честитог, истинољубивог, доброћудног) рећи да је најбољи човјек у селу, а за лошег да је „никакав човјек“, што ће рећи да нема ниједну добру особину. Истина је, наравно, релативна, у нијансама, а добре и лоше особине су мање или више равномјерно распоређене, а не концентрисане у једној особи. „Најљепша дјевојка“ у селу је уистину само лијепа или једна од најљепших, а не прва на локалном такмичењу за мис.
ОРИЈЕНТАЛНИ КЕТМАН
Говор тијела (руменило лица, чешкање из уха, додиривање носа) открива лагање, али и морално-психолошку нелагоду, која у позитивном смислу свједочи да је лажов барем сачувао унутрашњу критичку дистанцу према лажима које изговара. Међутим, говором тијела може и да се лаже тако што вјешто прикривате своје реакције односно добро их контролишете: симулирање болести да бисте избјегли неку обавезу, или тако што у покеру симулирате да имате јаче карте него што их стварно имате да бисте заварали противника.
Кетман је такође врста лажи, коју Де Гобино описао као „оријентални кетман“ односно специфичну праксу лагања у оријенталним деспотијама, али није страна ни европском искуству. Док се комформиста пасивно, немушто опортунистички прилагођава оном с чим се интимно не слаже било да је то већина, тренд, власт, мода, или сл., дотле кетман активно, на сав глас, енергично подржава, оно за што је у себи изразито против. Да је то лаж кетман крије и најближем окружењу, тако да ју је тешко открити све док у погодном тренутку не исплива из дубине душе.
О ПОЛУИСТИНАМА И ПОЛУЛАЖИМА
Полуистина је исто што и полулаж, јер другу половину истине чини лаж, и обратно. Али индикативно је да се обично користи први израз, а други врло ријетко, иако оба изражавају идентичан садржај. То није полупразна или полупуна чаша. Акценат на бар половини истине служи да се у други план гурне морално стигматизована лаж. Другачије звучи ако некоме у полемици кажете да се служи полуистинама или да се служи полулажима, јер то значи да је полулажов.
Код старих народа у раним друштвеним заједницама јавља се мијешање мита и стварности или је танка граница између стварног и могућег или само жељеног. То се нипошто не може поистовјетити са дихотомијом истина/лаж, иако постоје извјесне сличности. Преклапање мита и стварности код античких Грка био је генератор стваралачке маште са великим симболичким потенцијалом. Они су својим олимпским боговима приписивали људске особине па и лажљивост.
Постоји и племенита лаж. Рецимо, иако у савременој медицини важи принцип да се пацијенту саопштава и безнадежна дијагноза, многи сматрају да болесника не треба психички убијати најавом фаталног исхода него, напротив, улити му наду и охрабрити га јер то, такође према савременој медицини, има терапијску вриједност и пут је ка оздрављењу.
Свјесно лагање, понављањем, и за обичног лажљивца постаје истина. Баш као што је отац модерне пропаганде др Јозеф Гебелс установио да стотину пута поновљена лаж постаје истина, тако и свјесно лагање, понављањем, и за обичног лажљивца постаје истина јер праву истину временом заборавља. Да ли то значи да су нацисти ширећи лажи и сами почели да вјерују у њих или је ипак геноцидни план за Јевреје постојао раније већ у Хитлеровом Мајн кампфу написаном у затвору. Но зашто онда Гебелс то назива лажима које треба 100 пута понављати?
МЕД И МЛИЈЕКО
Лагање у политици је најочигледније у савременим предизборним кампањама. Док су раније класичне идеолошке партије износиле одговарајуће програме и настојале да за њих придобију гласаче, данас странке поступају обратно: најприје изврше анкету о жељама слушалаца па онда то ставе у своје програма. Зато се обећања о меду и млијеку и разликују само у нијансама. Черчил је почетком Другог свјетског рата рата рекао: „Могу вам обећати само крв, зној и сузе!“, а то се памти и цитира баш зато што је било изузетак од правила.
Imagine a party leader who, during a campaign, announced rising prices, falling wages, increased unemployment — and promised only to try to soften the blow. Who would vote for such a candidate, no matter how realistic the outlook might be? People prefer false promises and sweet lies to harsh truths. Which politician has ever stepped down mid-term, explaining that they failed to fulfill their promises? They’ll find a thousand excuses in unforeseen circumstances, mostly blaming objective difficulties, rarely admitting subjective shortcomings — and often pointing to external and internal enemies. Yet no one ever actually does nothing at all — so while their self-praise may be half-truths, the opposition’s total rejection of everything is usually spreading half-lies.
ДОБА ПОСТЧИЊЕНИЦА
Лаж у рату сматра се ратним лукавством и вјештином, а ако је по Клаузевицу мирнодопска политика само рат другим средствима, зашто онда лаж не би била такође легитимна. Лаж јесте вјечита и јавља се се у различитим облицима, али шта се онда ипак данас промијенило. Некад се говорило да ко лаже тај и краде и подразумијевало се да велика већина људи то не ради, данас се међутим истиче само за појединце који се издвајају од просјека по томе што не лажу. Оспоравање лажи раније се позивало на чињенице, али данас глобални медијски монополи производе лажне чињенице (фејкњуз), чија вјеродостојност је сразмјерна сили која стоји иза ње. Не живимо, дакле, у доба постистине него у доба постчињеница.
Фалсификовањем чињеница је, рецимо, поводом 100 годишњице Првог, а управо сада и Другог свјетског рата, извршена ревизија историје. Викиликсово и Сноуденово отварање депеша тајне дипломатије разголитило је многе лажи у међународној политици, те једини ефикасан одговор на ширење лажи пронађен је у пласирању контралажи. Елем, живимо у свијету лажи и паралажи, како је формулисао Стерија. У транзициона времена и пада и обнове Берлинског зида мијења се перспектива гледања на то шта је лаж.
РАЗБИЈЕНО ОГЛЕДАЛО СИМУЛАКРУМА
Истина и лаж су релациони појмови. Лаж је негација истине. Да бисмо знали шта је лаж претходно треба да знамо шта је истина. А да ли знамо шта је истина? Око тога поготово наилазимо на клизав терен. Отац модерне социологије Огист Конт сматрао је да друштвени свијет треба посматрати као свијет физикалних чињеница. До истине се, међутим, може доћи бесконачним процесом истраживања и откривања, при чему се сваки етапни резултат може сматрати за привремену односно релативну лаж. Познато је да су највећи физичари били религиозни: када би направили неки епохални научни продор, суочавали су се са новим границама сазнања и почели да вјерују у метафизичког створитеља свемира. Један одговор отварао је безбројна питања у недоглед. Шта тек рећи за науку о друштву која не може да открије каузалне законе него само тенденцијске правилности да ће се нешто догодити под одређеним условима и то само са великим степеном вјероватноће. Кант је писао да ми можемо да спознамо само свијет како нашим ограниченим спознајним капацитетима изгледа, а не какав је стварно. „Стварност по себи и стварност за нас!“
Франкфуртска критичка теорија друштва (Хоркајмер, Адорно, Маркузе) на трагу хегелијанско-марксистичке традиције сматра да истина о друштву није оно што постоји него оно боље што би могла да буде, што је већ присутно у потенцији, што револуционарни ум треба да препозна и ангажује се да развије. Постмодернисти (Фуко), напротив, сматрају да су истина као и лаж рационалистички конструкт у који ми, као људи модерне, само вјерујемо да постоје и да се научном анализом дају чињенично доказати, а заправо живимо у свијету постистине и постчињеница као разбијеном огледалу симулакрума.
УТЈЕРИВАЊЕ У ЛАЖ
Просто речено, границе између истине и лажи су изблиједиле до непрепознатљивости. У старим демократијама, данас демократурама, народ губи повјерење у политичке институције и политичаре, масе изборно апстинирају, на власт долазе непринципијелне коалиције са минималним повјерењем грађана, а на Истоку се уздижу ауторитарни харизмарси, али практично све заједно у оквиру јединственог капиталистичког система продукције и репродукције друштвеног живота.
Ради се о глобалној друштвеној ситуацији у којој се медијска политичка истина и лаж релативизују и тешко је разазнати шта је лаж, а шта истина. Засути навалом противрјечних информација које сустижу једна другу, људи су дезоријентисани, смушени и обезглављени јер не могу да саберу и сложе крхотине разбијене слике свијета у конзистентну цјелину. Хоће промјене па какве год биле, приготовљене да листом прихвате екстремне идеологије и вође. Дубока држава, господари из сјенке, 300 породица, Римски клуб, Давос, Билдерберг група, Трилатерала, Блек рок и како се још све назива та малобројна интересна заједница на прагу је да оствари Орвелову дистопију. БиХ је експериментални полигон за алхемију претварања лажи у истину и обратно.
Република Српска је покусни кунић, а Шмит парадигматичан примјер савременог лажовчине. Својевремено је наслов популарног америчког филма „Лажов Били“ актуелизовао eкс предсједник Бил Клинтон који је „хуманитарно“ бомбардовао Српску под шифром „Намјерна сила“ нешто касније то поновио у Србији и Црној Гори под циничном шифром „Милосрдни анђео“. Шмит ће ван сваке сумње бар у Срба постати трајнија метафора за лаж, као што ће Додик, ако ништа друго, бити запамћен да је њега и западну неоколонијалну компанију отворено утјеривао у лаж и називао је правим именом.
