Ако рационално анализирамо унутрашњу и спољну позиције РС, чини се да је никад боља, а ево и зашто. Погледамо ли спољну, Српска на својој страни има све три суперсиле: Русију – одавно, отворено и директно, Кину, нешто дискретније, и Америку – пасивно. Парадоксално, предсједник Српске, који је појединачно најзаслужнији за то, безмало се нашао на потјернци Интерпола. А ево како то изгледа изнутра у БиХ.
ШМИТ МАШЕ ПОТЈЕРНИЦОМ, ДОДИК-ПУТУЈЕ
Пођимо од Шмита, који би требало да буде посредник између спољњег и унутрашњег нивоа, између међународног протектората и домаће демократије. Он је изгубио протекторски ауторитет и његове одлуке више нико озбиљно не схвата ни у Сарајеву јер није у стању да их реализује, док су у Бањалуци његове одлуке превентивно поништене, јер су незаконите, антиуставне, антидејтонске, као што је и његов статус в.п. лажан. А какву би одлуку и могао да донесе када је сву муницију већ испуцао на Додика, а није га погодио. Док он маше потјерницом коју је одбио Интерпол, овај путује у Израел, Мађарску, Русију, Србију, па Шмит испада смијешан. Ево стално сазива бошњачку тројку, Човића и опозицију из РС, не би ли саставио већину која може СНСД да истјера из владе, па ћорак.
Хрвати су одлучно кренули против бошњачког унитаризма. Човић се прислонио уз Додика, то подржавају и Милановић и Пленковић у Загребу, а муслиманском Сарајеву је постао државни непријатељ бр. 2. Постоји приговор да је он нелојалан партнер и да је његово савезништво са Додиком само привремено и тактичко. Али, не ради се ту о персоналној лојалности хрватског лидера, него о симетричном положају два народа у БиХ и о томе да су због бошњачке доминације разочаране пробосанске Хрвате потиснули Херцег-Босанци.
Бошњаци су изгубили подршку САД. Солидарност исламског свијета им је слаб ослонац у моменту када муслиманска браћа сунити палестински цивили масовно гину у Гази, а шиитски Иран неравноправно размјењује паљбу са Израелом.
Европску унију Орбан и Фицо су подијелили и око Босне, Урсула фон дер Лајен је стално сазива, бусају се у европско братство и јединство у огромна улагања у заједничку и украјинску војску, а када се врате кући и прерачунају, онда отказују. Не пролази јој ни укидање вета, ни консензус минус x гласова, а чак и старе оснивачке чланице Француска и Њемачка наступају све више самостално као суверене државе. Бошњацима је тако једино преостала стара савезница Њемачка, која више брине шта са својим Шмитом него о њима.
ДВА БОШЊАЧКА АУТОГЛОЛА
Ономад су забили два аутогола. Први је забио Аднан Делић, министар у влади БиХ: отказао је хотелску резервацију Европској конференцији рабина која је сутрадан требало да почне у Сарајеву. Минус за тројку, плус за Изетбеговића, још увијек најмаркантнију бошњачку политичку фигуру, кога за разлику од Никшића, Бећировића и Конаковића, које безлично зову „тројка“, не зову јединица, него именом и презименом. Вјероватно да ће на изборима догодине заузети мјесто у Предсједништву БиХ, а СДА парламент. Али, онда се испоставило да се директорица хотела Јасмина презива Изетбеговић и да је ћерка Бакирова и унука Алијина, а биће и да је породична сувласница Свисотела.
Други аутогол за Бошњаке извео је Зукан Хелез, министар одбране БиХ, који два-три дана уочи почетка америчког ракетирања Техерана договара у Сарајеву војну сарадњу са иранским генералима. Вашингтон је одмах љутито реаговао, па се Зукан смрзнуо и кренуо да се по стотину пута извињава, јер сви памте како су се провели Хасан Ченгић и Бакир Алиспахић након што је ЦИА недуго послије рата открила тајни бошњачко-ирански терористички камп у Погорелици поред Сарајева.
ПОСЛЕ РАБИНА, ПЕРСИЈАНЦИ
Сироти Зукан, рачунао је да је пошто се Трамп дистанцирао од БиХ, дошло вријеме да се обнове старе везе и „бошњачка невиност без заштите“ стави под покровитељство муслиманске, макар, и шиитске велике силе. Јер, сунитске монархије и диктатуре на Блиском истоку и према Палестини показују више вербалну солидарност. Принц Селман од Сауди Арабије, надомак Меке и Медине, прави с Трампом билионске пословне аранжмане. ЕУ се забавила неслогом око Украјине, са Ердоганом се никад не зна ... А и у Техерану су очито осјетили геополитички тренутак да пруже руку обезглављеним Бошњацима. Све у свему са оба аутогола, поводом и рабина и Персијанаца, голџије Аднан и Зукан су потрефили као прстом у говно.
Најзад, шта може да уради „тројка“, владајућа у Федерацији БиХ, а да би и себе, и свој народ и БиХ извукла из ћорсокака. Трајнија заглављеност у слијепој улици конвенира Српској да иде својим путем, да усвоји нови устав и примјени свој изборни закон, преузме полицијску контролу над спољним границама на територији ентититета, што јој и припада по изворном Дејтону. Ако тројка направи дил са Човићем и одрекне се Комшића, то би бошњачка јавност доживјела као национални пораз и онда би им било сувишно да излазе на изборе. Ако пак прихвате дијалог са Додиком, још горе им се пише. Преостаје им да предсједника Српске приведу у Сарајево. За бошњачку јавност то би морално-психолошки значило тријумф раван референдуму о независности и пријему у УН '92.
ФЕТВА ИЗ УКРАЈИНЕ
То се показало немогућа мисија јер федерална полиција није у стању, СИП-а је ограничено надлежна, ЕУФОР ненадлежан, али политичко Сарајево нема друге и не одустаје, те покушава од уручивања локалне потјернице, интерполове потјернице, вјежби и маневара око Брчког, до нечега што можемо само да нагађамо. Сумњало се да би САС-овци могли да га киднапују хеликоптерском акцијом на имању или негдје пресретну, али сјетимо се Ђинђића и снајпера са дистанце.
Данас, видимо, постоје и сателитско лоцирање мете и дронови атентатори којим су са чудовишном прецизношћу и ефикасношћу Израелци ликвидирали персонални врх иранске војске и револуционарне гарде. Да то нису пука нагађања свједочи фетва која је за Додика стигла из Украјине. На кијевском екстремистичком сајту „Миротворац“ он је уз Роберта Фица, Орбана, Лулу да Силву, маркиран све са сличним образложењем да су „подржали Путинову специјалну операцију и угрозили суверенитет Украјине“.
Човјек се пита откуд сад да се Зеленски, коме гори под ногама, бави руским симпатизерима, али недавно је „откривено“ да су украјински специјалци, наводно, минирали Сјеверни ток 2, дубоко под Балтичким морем. Испада да је ова прокси држава, чија је земља већ за 30 одсто мања, а подземље са минералима већ распродато приватним инвеститорима њених западних савезника, нема ништа прече него да пријети Додику због вербалног деликта. Очигледно је Украјина постала прозиран параван за широки дијапазон акција са Запада које су стигле у БиХ, односно Српску и Србију. И опет пада, мало је рећи сумња, на „Велике Британце“, велемајсторе стогодишњег искуства за неоколонијалне обавјештајно-дипломатске смицалице. Није ли Борис Џонсон развалио Минске споразуме, односно већ потписан споразум у Истанбулу?!
ПОДЈЕЛА ИНТЕРЕСНИХ СФЕРА?
Опасностима упркос, унутрашњи и спољни контекст за Српску јесте тренутно врло повољан, међутим, овај се из дана у дан драматично глобално мијења. Израелско/амерички рат против Ирана, који је индиректно атак и на његове стратешке савезнике Русију и Кину, брзо је завршен. Путин је запријетио да Русија има обавезу према Ирану, и да од Техерана зависи шта то подразумијева, а и Кина се истим поводом слично изјаснила. Трамп нема разлога да се не заустави пред таквим дипломатским ултиматумом јер је већ задовољио захтјеве Израела и јеврејског лобија у САД, свијету показао мишиће, те се домаћим противницима и америчкој јавности приказао као одлучан предсједник. Неће му бити тешко ни да обузда Бибија, јер је овај рат открио да Израел није нерањив, да је Златна купола шупља, док Иран још није показао најјаче што има у арсеналу, а и са показаним је бомбардовао и америчке базе по Блиском истоку, баш као што је храбро био и најавио.
У наредном периоду Русија, Кина, Иран и још неке чланице БРИКС-а прошириће ОДКБ, Иран ће стећи нуклеарно оружје судњег дана и успоставити војну равнотежу са Израелом што и јесте најчвршћа гаранција мира и стабилности у региону. Да ли се иза свега назире прећутни споразум суперсила о подјели интересних сфера?
Оно што је извјесно, то је да Путин побјеђује у Украјини и да ће то бити нека врста споразума са Трампом, али не и куда ће ићи зауставна линија фронта. Путин већ самоувјереније него икада раније вели: „Гдје крочи руски војник, то је руска земља!“ и „Руси и Украјинци су један народ, Украјина је у цјелини наша“. Не мање је извјесно да ЕУ више нема, да постоје Француска, Њемачка, затим Италија, Шпанија, па онда Мађарска, Словачка, Србија...
ТРАНСФЕР МИГРАНАТА ИЗ ЕВРОПЕ НА БАЛКАН
Има у Европи Балкан и на западном Балкану земља Босна и у њој Република Српска као светионик процеса реафирмације нација и ресуверенизације држава. Истовремено ту је и Британија која је напустила ЕУ „зато што је Черчил рекао да Горди албион мора да буде и Комонвелт, и Европа и атлантски мост са САД“ и Краљица мајка: „није чула ниједан убједљив разлог да остане“. А у ствари није могла да поднесе рану европску равноправност и да не буде изузетна и, посебно, успон Њемачке након уједињења. Де Гол је говорио да „Британију и не треба примати у ЕУ“.
Е, сада се та Британија намјерила да замијени Америку у ЕУ, из које је изашла, да користи конкуренцију између Њемачке и Француске у Бриселу, да заузме европско балканско двориште у Србији и Српској. Приликом посјете Београду министар спољних послова Леми изјавио је да Срби не би смјели да оптужују Британију... Када Вучић спомиње да су иностране службе умијешане у бурна превирања у Србији, никада не каже чије службе. Исти министар, иначе потомак црних робова из британске колоније Гвајане, огласио је пројекат ОЕБС-а да се стотине хиљаде миграната из Западне Европе трансферишу на Балкан. Албанија је већ прихватила добро плаћени аражман, а међу потенцијалним муштеријама су и С. Македонија и БиХ.
ЧАМЦИМА КА ОБЕЋАНОЈ ЗЕМЉИ
Стара прича! Шеф кабинета Маргарет Тачер забиљежио је дио њеног разговора са Хелмутом Колом „у четири ока“. Било је то вријеме напада исламских терориста на подземне жељезнице у Лондону и Мадриду, на „Шарли Ебдо“ у Паризу са много жртава, те су премијерка и канцелар закључили да муслимански имигранти ни након неколико генерација нити хоће нити могу да се интегришу у немуслиманско друштво и да их треба вратити у матичне земље.
Затим је дошао мигрантски цунами са Блиског истока, као посљедица обојених револуција, односно рушења диктатура и увођења демократије и људских права у арапском свијету. Садам, Мубарак, Гадафи, Бен Али и др. су скинути с власти, али су њихове земље разорене и враћане деценије уназад, а масе кренуле чамцима према обећаној земљи у западној Европи. Док је Ангела Меркел широм отворила врата јефтиној радној снази за загријану њемачку индустрију, дотле је Виктор Орбан подигао бедеме на граници како поплава миграната не би промијенила демографску слику и културну физиономију Мађарске. Био је жестоко критикован од неолибералне европске већине, али када је Њемачка задовољила своје потребе, мигранти су заустављени на границама ЕУ и под шаторима формирали резервоар за селективни пријем преко Хрватске у околини Бихаћа. Додик им је дозволио само пролаз уз пратњу до већег ентитета, али таман што је притисак временом јењавао, текући рат на Блиском истоку најавио је нови избјеглички талас.
„НЕПРИЛАГОЂЕНИМ“ МИГРАНТИМА ДО ДОМИНАЦИЈЕ У БИХ
Британија, Њемачка, Холандија, превентивно „неприлагођене мигранте“ који су већ тамо, уз добре отпремнине и плаћен смјештај шаљу на Балкан. Када су чули да је С. Македонији уплаћена милијарда за изградњу насеља за дугорочан боравак протјераних миграната, Бећировић и Комшић су пожурили у Лондон код Лемија, без Жељке Цвијановић, а Додик је прије него што су и полетјели са Сарајевског аеродрома, поднио инцијативу Скупштини РС да законски спријечи трансфер миграната из Велике Британије у мањи ентитет. Ако на постојећу масу муџахедина, исиловаца, миграната, и досељеника из исламских земаља који су се током рата и послије трајно населили у бошњачко-хрватској федерацији (ФБиХ), прецизније у бошњачке кантоне, додамо 50 хиљада и више миграната којих хоће да се ратосиља западна Европа, онда то значајно мијења националну и вјерску структуру БиХ, на рачун хришћанског, српско-православног и хрватско католичког становништва. Тим више што бошњачки политичари и интелектуалци све више инсистирају на бројчаној већини као основи легитимне доминације у БиХ.
Да ли Српска при оваквој констелацији унутрашњих и међународних односа треба до даљег стрпљиво да брани ово што је остало од Дејтонског споразума и Устава БиХ, да инсистира на миру, стабилности и унутрашњем дијалогу до политичког рјешења, да чека расплет на некој мини Јалти, какве ће прије или касније бити? Или треба да убрза институционалне реформе које ће јој вратити изворне дејтонске надлежности у складу са важећим Уставом БиХ, али је оставити под рушевним кровом немогуће државе? А шта ако су ово недеље, мјесеци или година у којим Српска, с обзиром на однос три суперсиле према БиХ, пропушта да искористи право на самоопредјељење до отцјепљења. То већ није само ствар рационалне анализе и процјене него и интуиције лидера.
