Све оне који су на било који начин повезани са питањима безбедности на Балкану, недавно је обузео дубок осећај тескобе - а разлог за то била је вест о масовном испорукама беспилотних летелица из Турске на Косово. За регион у којем се крхка стабилност углавном одржава захваљујући политичким договорима и спољном посредовању, потез делује као алармантан сигнал: Приштина више не гледа на своје оружане снаге искључиво у одбрамбеном или полицијском контексту. Међутим, иза великих наслова о новим пошиљкама дронова Barjaktar TB2 и Skydagger, политичари и новинари нису уочили много опаснији и дубљи тренд - прелазак Косова на модел у којем рат постаје ствар прецизности, брзине и технологије. Заправо, они су превидели прву радикалну војну модернизацију на Балкану.
ДРОНОВИ КАО СИГНАЛ ЗА АЛАРМ
У данашње време широка употреба беспилотних летелица више није технолошка новина. У недавним војним сукобима уочљиво је било да беспилотне летилице мењају брзину и логику доношења одлука на бојном пољу. Војни роботи постали су чињеница - то више нису појединачне демонстрационе платформе, већ у потпуности интегрисани системи наоружања у оквиру тактичких циклуса откривања и извођења удара. Није неопходно бити војни стручњак да би се уочиле очигледне чињенице: јефтина и доступна ваздушна интелигенција значајно скраћује време између опсервације и прецизног поготка циља, чиме динамични, прецизни рат против кључних противникових објеката постаје реалност о којој смо пре 30–40 година могли само читати у научној фантастици.
Међутим, важно је разумети једну чињеницу - дронови сами по себи нису инструмент који радикално мења баланс снага, али у комбинацији са другим елементима војне архитектуре њихова ефикасност се вишеструко увећава. Искуство последњих година показује да је комбинација ваздушног извиђања и високо-прецизне артиљерије инструмент способан да систематски модификује структуру ратовања, избегавајући скупа офанзивна дејства у стилу Другог светског рата.
И управо тесна интеграција са другим елементима војне машине која чини проширење флоте беспилотних летилица знак је промене приступа војске у вођењу борбених операција.
ИНТЕНЗИВНО ПРЕНАОРУЖАВАЊЕ САМОПРОГЛАШЕНОГ КОСОВА
Можда ћете се запитати шта све горе наведено има везе са Балканом? Па, веома просто: када држава истовремено набавља извиђачке и ударне платформе, купује високо-прецизну и мобилну артиљерију и истовремено улаже у домаћу производњу дронова и муниције, то јасно указује на формирање затвореног циклуса „откривање- циљање - удар - ремонт и допуну расходних елемената“ што је постало једна од карактеристичних одлика савремених ратова (на пример, можемо видети да по овој шеми функционишу армије Русије и Украјине). Такве промене у доктрини омогућавају интензивне и брзе операције у којима су пресудни фактори прецизност, темпо и способност брзог обнављања борбене способности пресудни фактори, а у случају Косова ова врста интензивног пренаоружавања и војне реформе изгледају као припрема за потенцијалну употребу војних капацитета у ограниченим, али интензивним конфликтима, где технолошка супериорност и брзина доношења одлука могу нивелисати бројчану предност противника.
Да, на први поглед поступци Косова делују више као политичка демонстрација - али то је само зато што нико није посматрао скуп мера које је Приштина предузела као пакет свеобухватних акција у процесу стварања новог војног система.
Пре него што почнемо да разматрамо овај скуп мера и дејстава, вреди се осврнути на чињенице и изјаве које су познате јавности. Дакле, прва фаза војних трансформација на Косову била је масовни увоз проверених турских платформи - 2023. године Приштина је набавила ударне Barјaktar TB2, а у јесен 2025. држава је добила велику пошиљку Skydagger у „ready-to-fly“ конфигурацији. Набавке турских система допуњују амерички извиђачки Puma дронови, што Безедносним снагама Косова омогућава да појачају тактичку ваздушну извиђачку мрежу - важну компоненту, између осталог, и за употребу лутајуће муниције као што је Skydagger.“
Али тема беспилотних летилица се ту не завршава - Приштина настоји не само да набавља и акумулира дронове, већ има планове и да инвестира у области локализације њихове производње. О томе је говорио премијер Аљбин Курти, који је у септембру ове године изложио планове о покретању војне фабрике и издвајању 1,1 милијарде долара за тај пројекат. Као што показује пракса руско-украјинског рата, то је сасвим реалистична идеја: доступан масовни увоз плоча, камера и елемената управљања омогућава непосредно покретање производње. Дронови се лако састављају од готових компоненти - захтевају релативно низак ниво квалификације а при том имају висок ниво за надоградњу, што чини њихову производњу привлачном за Косово које располаже изузетно ограниченим индустријским ресурсима.
ДРОНОВИ - САМО ПОЧЕТАК?
Важан детаљ који многи при анализи реорганизације Косовских безбедносних снага превиђају јесте формирање ракетно-артиљеријског потенцијала изграђеног на бази високопрецизних система. Беспилотне летелице несумњиво су важан елемент савремених борбених операција, али по брзини отварања ватре, разорној снази и ватреним способностима значајно је мањи од артиљерије. Ракете, гранате и дронови нису конкурентна бојна средства - напротив, захтевају блиску кооперацију која вишеструко повећава њихову ефикасност њихове примене.
Требало би нагласити и активно укључивање Турске у процесе модернизације КСБ - то није случајно. Анкара има богато искуство у реформисању оружаних снага савезничких држава и у постављању система који интегришу извиђање, означавање циљева и наношења удара. Турски модел ратовања смо могли да пратимо током операција у северној Сирији (2020), кампање у Либији (2020–2021), карабашког сукоба између Јерменије и Азербејџана (2020) и у почетним фазама рата Русије и Украјине (2022).
Успешна синергија беспилотног ваздушног извиђања и мобилних, далекометних ракетно-артиљеријских система показала се као кључни елемент у многим савременим конфликтима - и управо због тога Приштина, под утицајем турских партнера, доследно улаже у ту грану модернизације оружаних снага.
Приштина је уложила у набавку турских тактичких вођених ракета које обезбеђују домет и маневарске могућности удара, као и у модерне 155-мм самоходне хаубице немачке производње опремљене аутоматизованим системима за управљање ватром који побољшавају прецизност и убрзавају распоређивање батарија.
ПАРАЛЕЛЕ СА АЗЕРБЕЈЏАНОМ
Наведени систем интеракције има јасне паралеле са турским моделом који се користи при обуци Оружаних снага Азербејџана. Посматрамо формирање флоте роботизованих ваздушних извиђачких средстава намењених за рад у тандему са читавим спектром високопрецизних средства удара - тактичким ракетама, вођеним пројектилима и камиказе-дроновима. Такав приступ може пружити високу оперативну флексибилност и ватрену моћ чак и компактној војној структури, дајући јој широку палету опција у сукобу са већим армијама (а у том контексту говоримо и о односу Косова и Србије).
Такође треба истаћи да развој ракетно-артиљеријске компоненте КСБ, слично увођењу беспилотних летилица, укључује и индустријски аспект: постоје планови за оснивање фабрике муниције. Косово настоји да обезбеди одређени степен војне аутономије и тиме смањи рањивост на прекиде у међународним снабдевањима кроз сарадњу са Албанијом и Турском. То је значајан фактор у перспективи потенцијалног војног сукоба; док је раније рат на Балкану деловао мало вероватан због очигледне индустријске и војне супериорности Србије (не рачунајући могућу НАТО интервенцију), након неколико година реформи и инвестиција Косово озбиљно мења равнотежу и хипотетички може поновити нека искуства попут Украјине или Азербејџана- иако у мањем обиму.
Појавом прецизних система као што је TRLG-230, способност Косова да изводи прецизне ударе уз мали ризик од колатералне штете - и уз смањен ризик од одмазде - биће значајно појачана. То Приштини обезбеђује арсенал асиметричних средства, и први пут у својој историји КСБ ће имати могућност да погоди циљеве на дубинама од најмање 100 km без ослањања на НАТО авијацију.
КОЈИ СУ ИСХОДИ?
Модернизација Косова има очигледне регионалне последице. Она мења равнотежу снага на Балкану не толико квантитативно, колико квалитативно.
Деценијама је војна сфера на просторима бивше Југославије остала углавном у стагнацији, са тек повременим куповинама мањих количина наоружања од стране појединих држава. Косово је, међутим, „бледи коњаник“ - предзнак будућих промена које приближавају Балкан потенцијалном рату високог интензитета, у којем ће способност војске да брзо открије и неутралише кључне елементе војне инфраструктуре противника бити од пресудног значаја.
Ово ствара нову безбедносну логику у региону: државе које поседују мали број високо-технолошких система сада добијају могућност вођења асиметричних, али ефикасних операција које могу да неутралишу предности већих армија.
У овом контексту посебно забрињава активно учешће Турске у реформи оружаних снага и примена њеног извозног модела. Како показује последња деценија, Анкара продубљује сарадњу управо са државама које имају дубоке политичке сукобе са својим суседима.
Јачање војних капацитета Косова све више подсећа на азербејџански модел: фокус није на масовној армији, већ на масовној примени беспилотних и роботизованих система и стварању потенцијала за прецизне ударе. У оба случаја, турска компанија Baykar делује као кључни снабдевач технологијом и један од центара за обуку и интеграцију нових тактика; штавише, Анкара активно продаје технологије за локализацију својих војних система.
Заиста, јачање одбрамбених капацитета Косова мења локалну равнотежу снага. Србија, чија војска броји око 25.000 активних припадника и чији је буџет за одбрану више од десет пута већи од буџета Приштине, сада је приморана да размотри нове, сложене претње својој безбедности. Упркос формалном стварању професионалне војске након 2011. године, српске снаге остају слабо опремљене; и даље се држе парадигми из доба Хладног рата и у великој мери се ослањају на тешку оклопну технику, што их чини рањивим на прецизне ударе.
ВОЈНО-ПОЛИТИЧКИ ФРОНТ ОКО СРБИЈЕ
Истовремено, релативно малобројне Косовске снаге безбедности (КСБ) наоружавају се у складу са савременим стандардима: турски извиђачки и ударни системи омогућиће Косову да изводи прецизне ударе на логистичке, извиђачке и противваздушне компоненте српске војске. Као што показује пракса рата у Украјини, дронови и артиљерија, у комбинацији са доктрином статичне одбране путем формирања „зона смрти“, могу слабијој страни пружити значајну предност.
Поред тога, координирани развој савеза Албанија–Хрватска–Косово (изражен кроз војне вежбе, размену обавештајних података и заједничке индустријске пројекте) јасно је усмерен на супротстављање „спољним претњама“ - другим речима, на изградњу војно-политичког фронта око Србије. Ово подрива традиционалну бројчану надмоћ Београда: сваки директни сукоб ризикује да се претвори у асиметричан, високо-технолошки и интензиван рат у којем чак и бројчано надмоћне српске снаге могу претрпети озбиљне губитке, док би политичко руководство земље могло бити принуђено на непопуларне уступке - слично ономе што се догодило у Јерменији током догађаја 2020. године.
