Од 2010. године, Мађарска је сведок успона нове десничарске хегемоније која је изазвала ранију посткомунистичко-либералну хегемонију, која је управљала Мађарском између 1990. и 2010. године. То је био наш „дуги марш“. Природно, посао није завршен, али никада не може бити потпуно окончан: морамо се борити на културном фронту, првенствено зато што смо сада усред културног рата – Kulturkampf, који глобалистичка елита води против наслеђа и кохезије наших нација, каже др Мартон Бекеш, историчар и политиколог, у интервјуу за наш портал. Од 2009. до 2014. године, Бекеш је радио као уредник емисија, а од 2010. до 2014. уређивао је млади конзервативни веб-сајт. Од 2014. године, обавља дужност истраживачког директора у Музеју „Кућа терора“, а од 2019. директор је тинк-тенка „Институт 21. века“. Од 2018. је главни уредник национално-конзервативног тромесечника Коментар. Његове најновије књиге укључују Gerillaháború (2017, Герилски рат), Fordul a szél (2019, Ветар се окреће), Kulturális hadviselés (2020, Културни рат), Nemzeti blokk (2022, Национални блок), и Konzervatív forradalom (2023, Конзервативна револуција).
Др Бекеш, ваша последња књига носи наслов Национални блок: Систем националне сарадње. Шта подразумевате под овим термином и од чега се састоји „национални блок“?
„Национални блок“ је у Мађарској објављен два месеца пре последњих националних избора у априлу 2022. године. Наредне године, у новембру 2023, немачко издање објавила је издавачка кућа *Јунгојропа* из Дрездена. И мађарско издање и немачки превод постигли су велики успех, а превод је прочитао и Бјерн Хеке, лидер Алтернативе за Немачку (АфД) у Тирингији. Наслов одражава моју визију постизања хегемонијалне моћи истовремено у политичкој и културној сфери. У Мађарској је такозвани Систем националне сарадње успостављен 2010. године и остаје на снази скоро 15 година касније. Такав режим не може функционисати без историјске мисије, идеолошке хегемоније, политичке доминације и надмоћне визије. Виктор Орбан је премијер од краја маја 2010. године, што га чини најдуже владајућим лидером у историји Мађарске. То није случајност или аномалија; то је норма, а не изузетак. Социо-културно поље овог система, које називам Национални блок, служи као двоструки темељ хегемоније—оно истовремено представља и води.
У књизи пишете о социјалним расцепима. Које су данас доминантне линије социјалних подела?
У Европи и у САД мислим да је главни социјални, културни и политички расцеп између глобалистичко-индивидуалистичких и локално-колективистичких ентитета. Први се могу видети у медијима главног тока, у операцији „културно-индустријског комплекса“ и у понашању глобалне елите, а потоњи у популистичко-националистичким покретима, десним гласачким масама радних људи и културној самоодбрани нормалних, обичних породица. Главно питање данас – од САД до Немачке, од Србије до Мађарске – је да ли можемо имати потпуност нашег националног суверенитета и тоталну власт народног суверенитета, или је требамо предати пред безличном глобалистичком елитом. То је спољашњи проблем националног покрета, али имамо и локални. Мислим на интерне снаге које глобалистичкој елити служе као помоћници, именом: локалне НВО финансиране од стране Шорошеве мреже, медијске испоставе подржане од стране НЕД- и УСАИД-а, левичарско-прогресивистичке странке и метрополитско-космополитиски интелектуалци итд.
У суштини, то значи да верујете да је либерализам данас главни непријатељ. Јесам ли у праву?
Да, то је исто питање, па ћу наставити где сам стао! Постоји јасна линија фронта између демократије и либерализма. Видите: можете бити добар демократа, а да не будете либерал и бити добар либерал, а да не мислите демократски. Мора се додати да се истинска демократија може замислити само у оквиру граница националне државе и у простору културно хомогеног народа – то је била заједничка визија националне демократије Русоа и Карла Шмита. Мислим да нам требају функционалне националне институције, међу њима већински парламент, ефективна извршна власт, државни медији који подржавају националну ствар, снажан национални идентитет, сигурне границе, здраве породице – то су непријатељи савременог западног либерализма који није исто што и деветнаестовековни европски либерализам, већ служи као идеологија глобалистичко-технократске елите. Као што је 1922. написао Артур Мелер ван ден Брук, велики конзервативно-револуционарни мислилац: an Liberalismus gehen die Völker zugrunde – због либерализма народи пропадају. То је заједнички непријатељ свих народа на свету. Као што можете видети ја сам национал-популистички демократа који верује у етноплурализам.
Споменули смо хегемонију. Зашто је важно да данашња десница проучава дело Антонија Грамшија?
Проучавање Грамшија од стране деснице представља главни политичко-филозофски пројекат Алана де Беноа још од 1968. године. Пре више од пола века, француска Нова десница (Nouvelle Droite) развила је концепт „метаполитике“. То је дугорочан културни напор усмерен ка постизању моћи. Формула је једноставна: прво победите у бици идеја, а тек онда се укључите у политичку борбу. Културна сфера је много важнија од економске структуре—то је била главна иновација Антонија Грамшија, италијанског марксистичког мислиоца, социјалистичког теоретичара и лидера комунистичке партије. Од свог затварања 1928. до смрти 1937. године, Грамши је написао 33 затворска бележника—скоро 3.000 страница—делимично разматрајући неуспелу револуцију на Западу након Првог светског рата. Верујем да је умро као идеалиста, а не материјалиста, јер је писао о дијалектици између материјалне базе и културне суперструктуре, дајући коначно приоритет овој другој. Како је Грамши писао, постоји други начин за преузимање власти изван револуције или лењинистичког coup d’état: кроз дугорочну културну борбу. Интелектуално и културно освајање има своје сопствене алате, као што су новине, књиге, издавачке куће, школе и слично. Водити политику кроз културу—то је најпрецизнија дефиниција грамшијанске „метаполитике“.
Ипак, поставља се питање шта би требало да представља нова хегемонија и преко којих канала се она може успоставити?
Свако друштво има своју доминантну социјалну, културну и политичку моћ. Али две методе се морају разликовати, а то је такође грамшизам: заповедање силом је чиста „моћ“, али водити народ уз помоћ културе (идеја, идеологије, лојалности, традиције) је хегемонија, другачије названа „владавином“. Можете видети: хегемонија је консесуални пристанак на националном нивоу, који се има развити помоћу владе, владајуће странке и њених интелектуалаца. Имати хегемонију је свакодневни задатак, углавном идеолошки рад да се освоји лојалност велике већине друштва. Нова хегемонија се може организовати апаратом најшире интерпретираних културних установа, не само оних које је Грамши именовао у своје време, већ пре нових (филмови, друштвене мреже, подкасти, видео).
Дакле, залажете се за интеграцију здесна?
Требамо подржавати методе које интегришу наше нације: снажење идентитета, потврђивање нормалног породичног живота, ојачавање културног наслеђа и стварање снажније кохезије нације. Зато што је култура основа живота нације требамо увести нову концепт „културног суверенитета“. Мислим да законском силом зависно од устава морамо осигурати елементе наше сопствене културе (етнички састав, традиционална породица, језик, национални идентитет, религија) јер су то ултимативни извори државе и коначна животна крв нације. Такозване „обојене револуције“ су се односиле на „баршунасти coup d’etat“ у сувереним државама, али сада се морамо суочити са „постмодерним coup d’etat“ који превладава одоздо и делује кроз културу. Ако „културни суверенитет“ нације нестане, и суверенитет државе ће на крају пасти.
Ипак, либерализам не може бити поражен само у Мађарској. Дакле, шта све ово значи за мађарску спољнополитичку оријентацију?
Мађарска је историјски између источне и западне, и између северне и јужне стране Европе. Већ хиљаду година играмо улогу моста централне Европе. Тренутно се сви суочавамо са променама у свету, то је планетарне криза, јер „либерални међународни поредак“ пропада и нови светски поредак се рађа. Биће то мултиполарни светски поредак базиран на великим просторима са различитим цивилизацијама (како га је Карл Шмит називао:Großraumordnung) – мислим. Т тако великој транзицији земља као Мађарска мора успоставити везе што је више могуће држава, и имати добре односе са суседима. Мађарска влада има много пријатеља свуда по свету, Виктор Орбан ужива подршку многих држава – то су важни савезници.
Која је улога Србије за Мађарску?
Велики сам пријатељ српског народа, поштујем Србију и ценим Србе који су нација светаца и ратника као што је и моја. Дивим се концепту светосавља и ценим видовданску етику. Мислим да су Србија и српска култура дивна и заиста уживам у српској кухињи. Некада давно сам путовао од Београда до Косовске Митровице и од Бања Луке до Ниша – било је то дивно време да се обиђу српске земље. Срби и Мађари су по неколико тачака исти: ми смо хришћани који живе у центру Европе, поносне смо европске нације, имамо сународнике ван својих граница, ми смо теулократске државе не желимо да илегални мигранти живе у нашим земљама и поштујемо једни друге. У овим збуњујућим временима снажним нацијама као што су наше су потребни снажни суседи, као што смо ми. Мађарско-српски односи су најбоља гаранција за заједнички просперитет у нашем региону.
