Маро Кочинјан је јерменска активисткиња за људска права, кооснивач и сарадник организација Armenophobia.org и Hayren: Partners for Humanity. Боравећи у Торонту, Маро се залаже против дискриминације Јермена, те кроз креативне и стратешке иницијативе, промовише културу сећања, оснаживање младих и људска права.
Здраво, Маро, и хвала ти што си издвојила време за овај интервју за Eagle Eye Explore. Прво, можеш ли да нам се представиш и кажеш нешто више о томе шта ти и твој тим радите у Armenophobia.org?
Кооснивач сам невладине организације Armenophobia.org. Наша организација је посвећена откривању и борби против јерменофобије – системске мржње, дискриминације и насиља над Јерменима. Наш рад обухвата документовање случајева уништавања културе, пропаганде коју подстиче држава, и фалсификовања историје. Сарађујемо са међународним телима како бисмо подигли свест о овим неправдама и заговарали заштиту јерменског наслеђа, историје и људских права. Наш тим чине истраживачи, активисти за људска права и заједнички лидери. Истражујемо начине на које мржња преко државних, друштвених и образовних структура постаје системска појава. Поред документовања, нудимо и ресурсе наставницима и доносиоцима политичких одлука, са циљем да покренемо дијалог и супротставимо се мрзитељским идеологијама.
Зашто поједине земље – нарочито јерменски сусед Азербејџан – показују толико антијерменских осећања, упркос чињеници да Јерменија, у својој новијој историји, није показивала агресивност?
Данас се свеприсутна јерменофобија у Азербејџану, коју подстиче ауторитарне породице Алијев и Пашаијев, користи као инструмент политичке контроле. Упркос гомилању богатства од великих нафтоводних и гасних резерви, поменути кланови држе становништво у условима сиромаштва, са једним од најнижих БДП-а по становнику у региону. Како би скренули пажњу са унутрашњих изазова, као што су економска неједнакост и корупција, власти негују мржњу према Јерменима, приказујући их као вечног непријатеља. Сада сведочимо кулминацију деценијама државно спонзорисане јерменофобије у Азербејџану. У септембру 2023. након месеци гладовања и блокаде, преко 150.000 етничких Јермена из Арцаха било је принудно расељено у року од неколико дана. Ово није била спонтана криза – већ резултат смишљене, добро документоване кампање етничког чишћења.
Азербејџан у својим медијима и образовном систему већ дуго представља Јермене као „терористе“, „канцер“ или „гмизавце“. Деца се васпитавају да мрзе Јермене. Оваква дехуманизација поставила је темеље за брисање целокупног јерменског присуства у региону. Данас се у Арцаху затире изворно становништво и културни идентитет: цркве се вандализују, споменици пљачкају, језик нестаје, а гробља се уништавају. Ово није стабилизација након конфликта – ово је брисање.
Улога Armenophobia.org је да документује и објави ове чињеници, посебно када међународне организације ћуте или остају пасивне. Боримо се да истина преживи, чак и када је људима онемогућено да остану. Акције нису само морално одвратне – оне представљају озбиљна кршења међународног права, укључујући Женевску конвенцију, Конвенцију о геноциду и Хашку конвенцију о заштити културне имовине. Наш задатак је да обелоданимо та кршења и затражимо одговорност.
Да ли можемо издвојити неке од кључних елемената азербејџанске политике усмерене против Јермена?
Пре свега то су уништивање културе и фалсификовање историје. Азербејџан систематски брише јерменско културно наслеђе у Арцаху (Нагорно-Карабаху) и околним регионима. Једно од најпознатијих примера је нахчиванско гробље у Џулфи, где су некада највећу колекцију средњовековних јерменских хачкара, уништиле азербејџанске снаге 2005–2006. године.
Видео-записи приказују војнике како чекићима и машинеријом разбијају преко 2.000 резбарених средњовековних камених споменика. Овај културни геноцид пратиле су тврдње да Јермени тамо никада нису живели. Данас Азербејџан наставља са брисањем јерменских трагова из цркава и манастира: уклањању су натписи на јерменском, а објекти се лажно обележавају као „кавкаско-албански“ - наратив осмишљен са идејом кидање везе Јерменије са том земљом.
Да ли искривљене истине, уласком у наставни програм, постају и „општеобавезујуће“?
Грађани Азербејџана се од малих ногу индоктринирају мржњом према Јерменима. У школским уџбеницима, на државној телевизији или у јавним говорима, Јермени су представљени као непријатељи које би требало истребити. Јутарњи школски скупови често започињу паролама попут „Смрт непријатељима“, чиме се већ у раном узрасту подстиче мржња. Историјски фалсификати су свеприсутни – јерменска историја и територијалне датости се одбацују или кривотворе, док се Јермени приказују као окупатори. Чак се и дечје књиге и фолклор користе као оружје за дехуманизацију Јермена.
А морални корективи?
Тешко је говорити о њима у околностима када се славе акти насиља над Јерменима. Упечатљив је случај Рамила Сафарова, азербејџанског војника који је обезглавио јерменског колегу током НАТО програма обуке у Мађарској. По изручењу Азербејџан, Сафаров је помилован, унапређен и прослављен као национални херој. Глорификовање насиља има дубоко корење у друштву.
Деценијама Азербејџан води систематску кампању етничког чишћења и насиља над Јерменима, засновану на дубокој јерменофобији. Ова политика достигла је нови ниво бруталности у Арцаху, али њени корени сеже у дугу историју државно одобрених масакра: од погрома у Сумгаиту (1988) и Бакуу (1990), где су Јермени прогањани, мучени и убијани, до масакра у Мараги (1992).
Очигледна је намера Азербејџана да избрише јерменско становништво. Целе заједнице су расељене терором, насиљем и некажњивошћу.
На шта тачно мислиш када кажеш да је Арцах био манифестације до тада невиђене бруталности азербејџанске стране?
Након рата 2020, политика је ескалирала: јерменске куће су спаљиване, цркве уништаване, а културно наслеђе систематски брисано. Године 2023. Азербејџан је увео незакониту блокаду Лачинског коридора, изгладњујући 150.000 Јермена у смишљеном чину колективне казне. Потом је уследио коначни напад и присилно расељавање целокупног јерменског становништва Арцаха – у етничком чићђењу за свега неколико дана протеран је 150.000 људи. То није само хуманитарна криза већ класичан, уџбенички, пример етничког чишћења, културног геноцида и присилног расељавања становништва – извршен пред очима међународне заједнице.
Према међународном праву, присилна депортација цивила и убијање недужних на етничкој основи представљају злочине против човечности. Намерно уништавање културне баштине је такође изричито забрањено. Ови поступци одговарају дефиницији етничког чишћења – систематског уклањања етничке групе са њене историјске територије. Када се те чињенице укрсте са трајном мржњом и масовним насиљем, добијамо правну дефиницију геноцида – намере да се једна национална група уништи, у целини или делимично. Експерти за људска права упозоравају да кампања против јерменског становништва Арцаха испуњава ове критеријуме, и представља озбиљну претњу по опстанак те заједнице.
Да ли постоје гласови у Азербејџану који се критички односе према оваквој политици?
Азербејџански режим користи све доступне платформе - политику, религију, образовање, медије и чак уметност - за ширење јерменофобије. Фолклорне групе изводе плесне комаде који симболизују победу над Јерменима, плешући преко јерменске заставе. Позоришне представе сатанизују Јермене, док државне верске институције промовишу антијерменске наративе. Дечје књиге приказују како треба убити Јермене, а чак се и на рођенданским прославама у честиткама или декорацијама на тортама исказује мржња према Јерменима. Ова неуморна кампања осигурава да мржња остане дубоко укорењена у азербејџанском друштву.
Да ли у том контексту можемо разумети и појам тзв. Западног Азербејџана?
Најновија пропагандна измишљотина Алијевљевог режима – такозвани „Западни Азербејџан“ – представља груб, историјски неоснован и правно неодржив покушај прекрајања географије региона. Не постоји никакво међународно признање, историјска легитимност нити правни основ који подржава власт Азербејџана над сувереном територијом Републике Јерменије. Тај наратив је измишљен од стране азербејџанског диктатора као алат за испирање мозгова свом становништву, скретање пажње са економске неправде и оправдавање трајног непријатељства према Јерменији. Означавајући целу Јерменију као „окупирану азербејџанску земљу“, режим држи нацију у сталној ратној приправности – све ради очувања Алијевљеве ауторитарне власти. Ова реваншистичка фантазија не само што потпаљује државно подстакнуту јерменофобију, већ настоји и да ућутка међународне актере кроз енергетску зависност и политичку уцену.
Споменула си недостатак међународне осуде етничког чишћења у Арцаху. Можеш ли нам објаснити зашто је свет прећутао ову трагедију, упркос томе што се одиграла пред очима целе међународне заједнице?
Масовно протеривање и присилно расељавање Јермена из Арцаха након војне офанзиве Азербејџана 2023. године представља једну од најтежих кампања етничког чишћења у 21. веку. Ипак, тај догађај није изазвао значајну међународну пажњу или акцију у поређењу са другим кризама, попут руско-украјинског рата или израелско-палестинског конфликта. Тај несразмерни однос проистиче из више фактора. Пре свега реч је о геополитичким и економским интересима.
Кренимо од енергетске зависности. Азербејџан поседује велике резерве нафте и природног гаса, што га чини кључним енергетским снабдевачем, нарочито за Европу. Европска унија је настојала да диверзификује своју производњу од руских извора енергије, повећавајући ослонац на азербејџанску енергију. Оваква економска зависност често се претвара у пригушене критике кршења људских права у Азербејџану.
Друга важна ставка је стратешки положај. Због своје географске позиције између Европе и Азије, Азербејџан има важну улогу у геополитици, нарочито у пројектима као што је Јужни гасни коридор. Зато државе често приоритет дају очувању добрих односа са Азербејџаном, уместо да се суоче са његовим поступцима према Јерменима.
И треће је ниво видљивости. Иако је етничко чишћење јерменског становништва са њихове завичајне територије у Арцаху катастрофално кршење људских права, оно је у сенци већих конфликата у које су укључене светске силе. Медији се чешће фокусирају на ратове који због велике економијемогу произвести глобалне последице, чиме се мање државе попут Јерменије маргинализују.
На крају, можда најподмуклије – мржња према Јерменима једноставно се не доживљава као расизам у глобалној свести. Распрострањено је уверење да су Јермени „превише бели“ да би били жртве, „превише хришћани“ да би били маргинализовани и „превише мали“ да би били битни у геополитици. Овај дупли стандард доводи до нормализације или игнорисања нашег страдања.
У којој су вези ауторитарна репресија коју помињеш и креирање дезинформација?
Режим Алијева улаже велика средства у међународне ПР кампање како би умањио значај својих поступака у Арцаху и проширио дезинформације. Контролисањем наратива и означавањем Јермена као агресора, Азербејџан умањује међународни притисак. На другом месту су цензура и гушење медија. Под притиском и репресијом, у Азербејџану је практично немогуће извести независно новинарство, што значи да многе злоупотребе остају невидљиве за свет.
У својим наступима користиш термин „Кавијар дипломатија“. Шта под њим тачно подразумеваш?
Под појмом „кавијар дипломатија“ подразумева се стратегија Азербејџана да утиче на стране политичаре и институције кроз луксузне поклоне, скупа путовања и новчане подстицаје. Давање мита и тајни договори помогли су у гушењу критике и прикривању кршења људских права. Истраге су откриле да је између 2012. и 2014. влада Азербејџана опрала око 2,9 милијарди долара како би подмитила европске званичнике и спречила извештавање о политичким затвореницима. Ова корупција се проширила и на чланове Парламентарне скупштине Савета Европе (ПАСЕ), од којих су неки били искључени или кривично гоњени. Такве праксе не само да су поткопале кредибилитет међународних институција, већ су омогућиле Азербејџану да настави политику етничког чишћења и културног брисања без последица.
Од Азербејџана до јерменског западног суседа – можеш ли нам објаснити порицање јерменског геноцида од стране Турске и могуће последице тог негирања?
Овде је реч о националном идентитету и поносу. Признавање јерменског геноцида подрива темеље модерне Турске, с обзиром на то да је геноцид одиграо кључну улогу у стварању хомогеног турског националног идентитета током распада Османског царства. Прихватање одговорности довело би у питање дубоко укорењене националистичке наративе. Не би требало занемарити ни правне и финансијске импликације. Признавање геноцида могло би довести до захтева за репарацијама, враћањем имовине и територијалним потраживањима. Турска влада страхује од правних и финансијских последица таквог признања. Затим, ту је и унутрашња политика.
Турско руководство, посебно под Реџепом Тајипом Ердоганом, користи негирање геноцида као средство за јачање националистичке подршке. Признавање злочина из прошлости ризикује удаљавање кључних бирачких група.
Турско руководство промовише јерменофобију као средство за стварање националног јединства. Од школских програма до политичке реторике, антијерменски наративи су институционализовани, чиме се одржава култура мржње. На крају, негирањем геноцида, Турска настоји да спречи да Јермени задовоље правду или територијална права, што би могло угрозити њен утицај на Јужном Кавказу.
Поменула си културни геноцид. Можеш ли нам детаљније објаснити како он изгледа?
Cultural genocide is the systematic erasure of a people’s history, memory, and presence. In Artsakh, Azerbaijan is destroying Armenian churches, renaming ancient villages, bulldozing cemeteries, and banning the Armenian language. These are not isolated incidents—they are part of a wider, state-organized campaign to eliminate all evidence that Armenians ever lived there. This violates international law and opens the door to historical revisionism. If there are no Armenian monuments, names, or graves, Azerbaijan will be able to claim in 20 years: “Armenians were never here.” This is genocide continued—not by directly killing people, but by erasing their heritage. The Armenian people are very familiar with this tactic. It’s what Turkey did after 1915. Today, Azerbaijan is applying the same strategy—with international support. Moreover, this campaign is not isolated—it’s part of a transnational effort involving both Turkey and Azerbaijan. Turkey’s denial of the genocide and Azerbaijan’s active Armenophobia are two pillars of a broader policy of erasure and regional domination
Коју би поруку упутила и свом народу и међународној заједници - у вези са тренутним проблемима у Јерменији и Арцаху, и како свет може помоћи Јерменији у садашњим и будућим изазовима?
Јермени широм света морају остати уједињени у овим тешким временима. Унутрашње поделе слабе нашу способност да се изборимо са спољним претњама. Историја нас је научила да су отпорност и јединство наше највеће снаге. Сада, више него икада, морамо да дамо приоритет националној солидарности. Проблеми који погађају Јерменију и Арцах укорењени су у системским неправдама – од етничког чишћења и културног уништавања до ширења јерменофобије на глобалном нивоу. Важно је да се Јермени и међународна заједница уједине у борби за правду, одговорност и мир. Такође, супротставите се говору мржње и дискриминацији. Ако се суочите са говором мржње или јерменофобијом, не ћутите. Проговорите, инсистирајте на својим правима и документујте инциденте. Било да се ради о интернету, образовању, послу или јавним форумима – такво понашање не сме остати некажњено. Супротстављањем мржњи, рушите предрасуде које воде ка насиљу и искључивању.
Делите приче о дискриминацији, уништавању културе или мржњи преко друштвених мрежа, блогова или активистичких платформи. Подизање свести је моћно средство за промену. Ширење оваквих случајева открива системске проблеме и охрабрује на одговорност. Коначно, изградити јаку мрежу дијаспоре. Јерменска дијаспора је одувек била снага промена. Глобалним умрежавањем можемо створити јединствени фронт који утиче на политику, подиже свест и пружа подршку Јерменији и Арцаху.
Када је реч о међународној заједници требало би инсистирати на томе да ово није само „регионални конфликт“ или „етнички сукоб“. Ово је ванредна ситуација у области људских права, укорењена у век некажњивости. Присилно расељавање 150.000 људи 2023. није било изолован догађај – то је последица деценијског игнорисања јерменофобије. Желимо да људи разумеју: ћутање омогућава геноцид; пропаганда може бити смртоносна; расизам према Јерменима – ако се не заустави – води ка насиљу, расељавању и геноциду. Јермени нису „древни реликт“ или „несрећне жртве рата“. Ми смо жив, истрајан народ који је преживео геноцид, империјализам, окупације и дискриминацију. Такође, желимо да људи преиспитују наративе које им се сервирају. Ако диктатура добија аплаузе јер је „повратила територију“, док у исто време ућуткује новинаре, хапси активисте и руши цркве – то није мир. То је освајање и окупација.
Да ли о јерменофобији можемо говорити као о глобалном феномену?
Говор мржње и системска дискриминација над Јерменима нису ограничени само на Јерменију и Азербејџан. Владе и организације широм света морају препознати ширење јерменофобије као глобални проблем. Ћутање пред предрасудама омогућава даље насиље и неправду. Земље које су дом јерменским заједницама требало би да обезбеде снажнију правну заштиту од говора мржње и дискриминације. Владе морају позвати на одговорност појединце и организације које шире јерменофобију, како на националном, тако и на међународном нивоу.
Такође, технолошке компаније морају преузети одговорност за надгледање и сузбијање говора мржње на својим платформама. Јерменофобија се лако шири преко дигиталних кампања дезинформација и пропаганде. Борећи се против овог дигиталног насиља, чинимо корак ка смањењу његовог утицаја. Међународне институције, универзитети и медији требало би да отворе простор јерменским активистима, нарочито онима који документују неправде у Арцаху.
