Жоел Ротенберг је уредница портала nius.de, специјализована за теме исламизма и миграција. Рођена и одрасла у Берлину, студирала је економску историју и културну антропологију на Универзитету у Гетингену. Као ћерка имама из Гане и немачке евангелисткиње, прошле године је открила католичку веру и примила крштење. Портал nius.de основао је Јулијан Рајхелт, бивши главни и одговорни уредник листа Bild.
У својим текстовима Ротенберг критички анализира институционалне политике и медијске наративе у Немачкој, посебно у пресеку религије, миграција и јавних политика. Комбинујући академски увид (економска историја/културна антропологија) и личну биографску перспективу, она тематизује питања идентитета, интеграције и слободе говора у савременом европском контексту.
Повод за овај разговор је њен најновији чланак у којем документује случај имама којем је, упркос чињеници да одржава везе са организацијом „Milli Görüş“, дозвољено да проповеда у католичкој цркви током матурске свечаности—тема која је поново отворила расправу о „међурелигијском дијалогу“, улози образовних установа и границама толеранције у Немачкој.
Чињеница да је имам, повезан са „Milli Görüş“, организацијом коју немачке власти третирају као исламистичку, добио дозволу да проповеда у католичкој цркви током матурске свечаности изазвала је лавину коментара. Да ли је реч о инциденту, или се овај случај уклапа у концепт „нове нормалности“ у оквиру немачког образовног и културног система?
Овде се не ради о „новој нормалности“ – ово је већ нормално. И није новост, већ постоји још од када је бивша канцеларка Меркел 2015. године прекршила Даблинску регулативу III на начин да је преплавила Немачку милионима избеглица, а потом цинично проповедала своје чувено „Ми то можемо“ дубоко забринутој немачкој јавности. Данас јасно видимо у шта се то њено „Ми то можемо“ претворило. У немачком образовном систему постало је нормално прилагођавати се исламским традицијама. Католичке школе као што је „Bonifatiusschule II“ у Гетингену прослављају исламске празнике попут Рамазана, па чак и приморавају ученике да посећују џамије. У вртићима се служе такозвани „халал“ оброци, а на немачким универзитетима отварају се специјалне молитвене собе. Еуфемистички их називају „собе тишине“, наводно отворене за све религије – али у стварности их готово искључиво користе муслимани. А ипак, ислам не садржи никакву обавезу јавног молитвеног обреда. Јавна молитва је чисто демонстрација моћи – историјски гледано- типичан чин освајања који има за циљ да покаже надмоћ ислама над хришћанским друштвом. То је очигледно не само у црквама попут Св. Хајнриха и Кунигунде, већ и у многим другим католичким и протестантским црквама широм Немачке. Овај облик прикривеног освајања маскира се пријатном звучном кованицом „међурелигијског дијалога“ – дијалога који, наравно, никада не иде у супротном смеру. Управо то је описао Мишел Уелбек у свом роману Покоравање.
Неретко смо сведоци да се хришћанске вредности умањују или чак жртвују у институцијама за које се везују очекивања да буду њихови верни чувари. Да ли је претерано закључити да немачки образовни и медијски естаблишмент, под изговором толеранције, у ствари спроводи самоукидање?
Да, управо то раде – и то је суштина проблема. Самоодрицање није нешто што човек једноставно престане да ради ако пожели; у Немачкој се све што је повезано са немачком културом или хришћанским Оријентом сматра оптерећујућим и неподобним. Ако погледате друге западне или европске земље као што су Мађарска, Турска или Србија, видећете да су људи поносни на своју културу и одлучни да је сачувају. У Немачкој је управо супротно. Немци своју културу повезују са најгорим злочинима у историји: масовним убијањем Јевреја, фашистичком диктатуром и слично. Оно што многи Немци не увиђају јесте да њихова култура има много више да понуди од учешћа у разорним ратовима и једном од највећих геноцида у историји. Поред тога, многи људи у Немачкој носе у себи – културно и историјски – оно што је Адорно једном описао као „ауторитарни карактер,“ при чему је Други светски рат најјаснији пример тога. У међувремену, немачка телевизија – финансирана обавезним таксама – даноноћно емитује вести и забавне програме који управо подржавају самоукидање. Немачки грађани се упућују на то да морају бити толерантни према исламу, док се истовремено у јавности промовишу личности попут уметнице „Ikkimel“ – феминисткиње која је у наступима, изводећи песме о сексу, често оскудно обучена, а у једној нумери позива људе да уклоне крст из описа свог инстаграм профила ако желе да разговарају са њом. Већина Немаца никада не доводи у питање овај медијски амбијент, плаћају га без примедби и верују у наративе који им се пласирају.
Неки тврде да потенцијални повратак Доналда Трампа означава крај „woke“ идеологије. Да ли верујете да се тај покрет заиста повлачи или можда сада постаје опаснији, у околностима када делује без директне институционалне моћи?
Важно је разликовати „woke“ и бити политички левичар. „Woke“ може постојати у вези са левичарском политиком, али не мора нужно. То значи да пад „woke“-а не значи аутоматски и пад левице у друштву и њеним институцијама. Ево примера: Илхан Омар, демократска политичарка у САД, није нужно „woke“. Она се не бави превасходно политиком идентитета заснованој на емоционалној осетљивости, родним заменама, унисекс тоалетима или веганским школским ручковима. Ипак, она је чврсто левичарски оријентисана и отворено заговара трансформацију друштва која, према њеним речима, кулминира у такозваном „демократском социјализму“. Она представља корозивну идеологију у којој отворене границе и исламско право постају норма. Дакле, не бих рекла да је сам „woke“ постао опаснији. Напротив, он полако бледи. Оно што расте јесу радикалне левичарске идеологије које далеко превазилазе родну и идентитетску политику. У Немачкој, на пример, многе интересне групе – финансиране новцем пореских обвезника преко НВО – гурају идеје попут експропријације богатих корпорација, увођења универзалног основног прихода или оштријег кажњавања људи који наводно шире такозване „дезинформације“ на интернету.
У Сједињеним Државама постоји бар декларативно супротстављање проблему илегалне имиграције. Мислите ли да Европа, посебно ЕУ, има политичку вољу или структурне капацитете да усвоји слична ограничења, или је сувише идеолошки спутана да би уопште тако нешто покушала?
Европа је очигледно имала структурни капацитет да прими милионе миграната – често насилнике и сексуалне преступнике са кривичним досијеима у својим матичним земљама. Практично преко ноћи, масовни азилантски центри су подигнути у многим државама, системи социјалне заштите и здравства су преплављени, а европски грађани приморани су да плаћају рачуне за потребе и захтеве илегалних миграната. Истовремено, различите MENAP студије показују да, упркос милијардама из џепова пореских обвезника уложених у ову илегалну миграцију, људи доведени из MENAP земаља никада неће показати позитиван биланс. Напротив: они ће заувек остати финансијски терет европских држава. Не би било ништа теже организовати свакодневне депортационе летове за криминалне и илегалне мигранте него што је одржавање свих већ постојећих скупих мера. Право питање, међутим, није структурни капацитет – већ да ли постоји политичка воља. А то је потпуно друга ствар.
Са глобалним политичким померањем ка десном полу и све већим критикама масовне миграције, верујете ли да се исламизација Европе може зауставити или је већ прешла тачку без повратка?
Оптимиста сам. Али истовремено и реалиста. Када је немачки економиста Тило Сарацин 2010. објавио књигу Немачка укида саму себе, имала сам свега десет година. У њој је описао последице пада наталитета, раста нижих слојева и имиграције, углавном из муслиманских земаља. У то време, ови проблеми већ су обликовали мој живот – иако нисам била свесна тога. У мојој школи било је уобичајено да групе турских или, чешће, арапских вршњака бију немачке ученике само зато што би одбили да се закуну на Куран или што су имали свињетину у ужини. Моја мајка је вредно радила, живеле смо скромно, али никада нисмо имале довољно новца за одмор или слободне активности. У међувремену, моји вршњаци су увек имали најновије „Nike“ патике и модерну спортску гардеробу. Током летњих распуста путовали су са својим бројним породицама назад у Турску или у арапске земље – иако њихови родитељи често нису радили. Као дете нисам могла да разумем то. Пре петнаест година, Сарацин – који је био „канселован“ и избачен из своје странке, СПД-а, због својих критичких ставова – упозоравао је да ће висока стопа наталитета муслимана у Немачкој ускоро довести до неповратних промена у земљи. Био је у праву. Данас је немачки наталитет пао на 1,35, а у другим европским земљама ситуација није ништа боља. Тачне стопе наталитета муслиманских имиграната ретко се бележе, али свако ко има очи може да види демографску стварност шетајући било којим већим градом ЕУ – било да је то Берлин, Стокхолм или Лондон. Белци Европљани су често мањина, док су муслиманске породице, које самоуверено шетају са петоро или шесторо деце, далеко уобичајенија појава. Западне жене, напротив, обично се виђају без деце или са једним дететом. Изузеци постоје, али они само потврђују правило. Математички, јасно је куда ово води: муслимански имигранти ускоро ће чинити већину у европским земљама. Као што је немачко-палестинска политичарка из СПД-а Сасан Чебли једном признала: „Демографија ће створити чињенице.“ Депортацију криминалних и илегалних миграната требало је започети јуче ако смо желели да повратимо контролу. Са чисто математичког становишта, перспектива је суморна. Ипак, као што сам рекла на почетку, остајем оптимиста. То ће бити тежак подухват, могућ само под одлучним конзервативним владама у Европи – владама спремним да спроведу масовне депортације илегалних и криминалних странаца.
Стиче се утисак да присусутвујемо буђењу хришћанског или конзервативног идентитета у различитим сферама – култури, политици, активизму. Да ли мислите да је у Европи у току истински хришћански препород или је то само медијска илузија без стварног утемељења?
Питате за „истинско“ хришћански препород. Нисам сигурна да би се у потпуности слажила са полазном претпоставком. Слажем се да је у току неки вид хришћанског препорода али да ли је тај препород заиста аутентичан, укорењен у самим вредностима хришћанства – у то нисам сигурна. Оно што уочавам јесте да многи људи у западним земљама све више постају свесни глобалних културних промена изазваних миграцијом. Као реакцију, они траже идентитетске маркере који су својствени њиховој култури. Са културолошко-антрополошког становишта, ово је природна реакција – када се урушававају постојеће културне праксе једног друштва, људи трагају за старијим традицијама како би се поново усидрили. Међутим, ова „контракултура“ носи и ризике. Док се неки заиста враћају традиционалним западним праксама – укључујући хришћанство – постоје и они који експлоатишу ту потрагу за сигурношћу, идентитетом и културним упориштем, посебно међу младима. Слично „woke“ покрету, они људе своде на идентитетске етикете попут сексуалности, рода, политичке припадности или чак статуса вакцинације и изводе моралну вредност из тих маркера. Личности попут Ендруа Тејта су пример тога. Он капитализује реалне проблеме – попут све већег отуђења између мушкараца и жена, које је појачано queer-феминистичким покретима – али нуди „једноставна решења“ која су дубоко контрадикторна. Његов одговор на пад наталитета и социјалну фрагментацију јесте промоција промискуитетног начина живота у којем се жене третирају као заменљиви објекти. Такав приступ игнорише саме темеље хришћанских вредности. Уместо да заговара холистичка решења која јачају западно друштво у целини – на пример, подстицање виших стопа наталитета кроз моногамне бракове засноване на оданости и љубави – он предлаже краткорочне „закрпе“ које на крају још више погоршавају постојеће проблеме. То је на трагу исте погрешне логике оних који романтизују Русију само зато што она није „woke“. Превиђају чињеницу да Русија нема стварни интерес који би се односио на добробит Запада или његових грађана, и да је сама Русија погођена сиромаштвом, корупцијом, диктатуром и глађу за новцем и моћи. Исто важи и за лажне пророке попут Ендруа Тејта: њима није заиста стало до хришћанских вредности, већ до богатства и утицаја.
Да ли је истински суживот могућ само онда када постоји „међусобно“ поштовање свих страна? Јер оно што Брисел назива толеранцијом делује као увод у фрустрацију и друштвену поларизацију а не у хармонију.
Пре свега, сам концепт „међусобног поштовања“ је проблематичан. Да, поштовање у друштву је добро и важно – али не могу да поштујем некога ко жели да избрише само моје постојање. То је познато као „парадокс толеранције“. Занимљиво је да левичари често тврде да се „нетолерантни“ не смеју толерисати јер би то угрозило демократију. Али тај принцип примењују врло селективно. За њих су „нетолерантни“ они који одбацују родну идеологију, критичку расну теорију или одбијају активно учешће у такозваној енергетској транзицији. Али криминалци, сквотери, илегални мигранти и исламисти ретко се сврставају у ту категорију. Као неко ко има мигрантско порекло, верујем у миран суживот различитих култура и људи са различитим политичким ставовима. Верујем, у ствари, да је то оно што чини демократију јединственом. Али суживот функционише само ако су новопридошли спремни не само да се интегришу, већ и да се асимилују – да се прилагоде културном оквиру земље у којој су одлучили да живе. Ако нема интересовања за прилагођавање, већ се сопствена култура намеће као нови стандард, то више није интеграција – то је тражење моћи. А свако друштво које жели да опстане у будућности неизбежно ће томе пружити отпор. И то може да учини без да буде „нетолерантно“.
Мислите ли да је међурелигијски дијалог, онако како се он данас често практикује у Европи, постао улица у једном смеру која тражи уступке само од хришћана, док избегава било какву критику исламских или других верских норми?
Још док сам била у школи, такозвани „међурелигијски дијалог“ био је велика тема. Сећам се да је у 8. или 9. разреду моја наставница организовала „недељу међурелигијског дијалога,“ где је наш разред требало да посети цркву, синагогу и џамију. Одрастала сам у сиромашнијем крају где су око 80 процената деце у школи били муслимани. Моја наставница је желела да ученици упознају различите религије у нади да ће тиме развити веће поштовање за друге. На дан када смо ишли у џамију, сви ученици су дошли. Пажљиво су слушали имама, постављали питања, захваљивали му се и понашали готово са побожним поштовањем. Међутим, на дане када смо требали да посетимо цркву и синагогу, једва да је ико дошао. То искуство било је пре много година, али је симболично за оно како „међурелигијски дијалог“ у Немачкој изгледа и данас. Дијалог постоји само када обе стране говоре. У Немачкој, међутим, говори само исламска страна. Она користи тај такозвани „дијалог“ да би приступила новцу пореских обвезника кроз државно финансиране пројекте и, што је још важније, да продре не само у цивилно друштво већ и у саме државне институције, обезбеђујући себи моћ и утицај.
Коју је улога по вашем мишљењу, намењена медијима у суочавању са двоструким идеолошким аршинима, посебно када је реч о извештавању о радикалним елементима унутар мањинских заједница?
Као и увек, улога медија треба да буде јасна: извештавати о ономе што се дешава, чињенично, без пристрасности и без идеолошке агенде. Проблем – посебно у немачким државно финансираним медијима – јесте што се то често не дешава. Узмимо пример од 31. маја 2024. У Манхајму је један авганистански исламиста покушао да убоде ножем познатог немачког критичара ислама Михаела Штурценбергера током директног преноса. У нападу је убијен један полицајац, а петоро људи је тешко повређено. Ипак, у већини медијских извештаја сам Штурценбергер био је означен као „мрзитељ ислама“ или „екстремиста деснице“. Чињеница да је један исламиста покушао да га убије често је гурана у други план. Ово је класичан пример замене кривице које се свакодневно догађа на немачком јавном сервису. И ту лежи суштински проблем: медији финансирани обавезним таксама никада не могу бити истински слободни или независни. Искрено извештавање о идеолошким двоструким аршинима постаје немогуће када су саме институције прожете идеологијом.
Упркос свим изазовима, видимо све више младих широм Европе који поново откривају традицију, породичне вредности и духовност. Видите ли у томе знак новог почетка и потенцијал за здраву културну обнову изнутра?
Као што сам рекла, ја сам оптимиста. Дакле, да, видим ове појаве као потенцијални нови почетак за европска друштва. Године 2023. крстила сам се у католичкој цркви. Једноставно сам осетила да је то исправна ствар – да не могу живети без Божје милости и да, као и свако други, морам признати да сам грешна како бих унела трајну промену у свој живот. Верујем да се тако данас осећају многи млади људи. У постмодерном свету, где је деконструкционизам постао нека врста западне религије, они траже противотров. Не могу да се поистовете са тим да родна теорија или критичка расна теорија постану центар њихових живота, а одбијају и да прихвате религију која је у Немачкој широко прихваћена – ислам. Они траже нова сидришта и проналазе их у цркви или слободним црквама, у медитацији или у побољшању начина живота – на пример кроз здраву исхрану или повратак провереним концептима као што је основна породица. Ове одлуке ретко долазе из ведра неба; оне су често реакција на неуспехе које су проузроковале широко прихваћене постмодерне западне праксе. Јасан пример је повратак традиционалној нуклеарној породици. Годинама су западна друштва етикетирала овај модел као „неприродан“, „репресиван“ и „сексистички“. Многи људи, инспирисани књигама попут Воли другачије или активистима, покушавали су да „отворе“ своје романтичне везе, како су медији еуфемистички извештавали – што значи да дозволе себи да варају једни друге и да буду сексуално доступни другима. Њихове везе су брзо пропадале; повређивали су своје партнере, били повређени сами, и на крају се враћали моногамији која постоји вековима и коју су рани културни теоретичари попут Луиса Хенрија Моргана сматрали обележјем цивилизације. Полигамија је, насупрот томе, повезивана са варварством – знаком неспособности да се контролишу сопствени нагони и фокусираношћу само на тренутне жеље, а не на дугорочно размишљање.
Исти образац важи и за друге друштвене појаве. Људи – нарочито млади – експериментишу, схватају да то не функционише и враћају се провереним методама. Као што је чувена Черчилова изрека: „Ако са двадесет година ниси комуниста, немаш срце; ако са четрдесет година и даље јеси, немаш мозак.“
