Неуспешан притисак Јерменије на чланице ОДКБ и покушај изнуде реакцију поводом „агресије Азербејџана“, послушило је као повод да Пашињан 2022. одбије да потпише заједничку декларацију Савета колективне безбедности ове организације, и предлог мера помоћи.
Руководство Русије и осталих држава-чланица ОДКБ-а настојало је најпре да прибави поуздане информације о дешавањима, а затим да дефинише одговарајуће мере реаговања - пре свега дипломатске. На сличан начин поступао је и Јереван током оружаних сукоба на таџикистанско-авганистанској и таџикистанско-киргишкој граници.
РАТНО СТАЊЕ ИЛИ ОГРАНИЧЕНА АГРЕСИЈА?
Русија и друге чланице ОДКБ-а нису сматрале сврсисходним да се, на захтев Јеревана, директно укључе у ситуацију на јерменско-азербејџанској граници. Москва је полазила од тога да би такав корак могао довести до војне конфронтације са Азербејџаном и Турском, што би било у супротности са руским националним интересима.
Осим тога, према члану 119. важећег Устава Републике Јерменије,
„у случају оружаног напада на Републику Јерменију, постојања непосредне претње напада или објаве рата, Влада проглашава ратно стање, обраћа се народу и може прогласити општу или делимичну мобилизацију“.
Током инцидената 11. маја и 14. новембра 2021. године, као и 13. септембра 2022, у Јерменији није било уведено ванредно (ратно) стање, нити је проглашена општа или делимична мобилизација.
Одбијање да се примени члан 119. Устава значило је да руководство Јерменије није сматрало догађаје на граници широкораспрострањеном агресијом од стране Азербејџана, али је, ипак, захтевало управо такву политичку оцену и војну помоћ против азербејџанске војске од Русије и других чланица ОДКБ-а.
Године 2023. Никол Пашињан одбио је да у земљи одржи раније планиране војне вежбе ОДКБ-а, није искористио јерменску квоту за заменика генералног секретара и опозвао је представника Републике Јерменије из организације.
Пашињан је изјавио да је могућ излазак из ОДКБ-а, јер се сама Организација „повлачи из Јерменије“, али је неколико месеци касније ублажио став, наводећи да Јереван „не припрема терен“ за излазак, већ да даје себи и блоку време за размишљање о даљим корацима.
ЗАМРЗАВАЊЕ ЧЛАНСТВА
Јерменија 24. новембра 2023. први пут није учествовала на годишњем самиту ОДКБ-а, а потом је јерменско руководство почело да бојкотује активности организације. У фебруару 2024. Пашињан је званично саопштио да Јерменија „замрзава своје чланство“ у ОДКБ-у.
Услов за повратак у организацију постављен је у виду захтева да ОДКБ недвосмислено осуди поступке Азербејџана као агресора током пограничних сукоба 2022–2023. године и у потпуности испуни свој савезнички дуг према Јерменији као жртви агресије. Предложене мере ОДКБ-а за нормализацију ситуације (попут слања посматрачке мисије на границу и слично) јерменско руководство је одбило.
Уместо тога, на захтев Јеревана, на граници између Јерменије и Азербејџана распоређена је мисија посматрача Европске уније.
Повеља ОДКБ-а не предвиђа „замрзавање чланства“ по вољи једне државе-чланице, већ прописује право на напуштање организације у било ком тренутку, по сопственој одлуци. То право су већ искористили Азербејџан и Грузија (1999. године), као и Узбекистан - два пута, 1999. и 2012. године.
ПОЗИВ НА КОНАЧНУ ОДЛУКУ
Прекид учешћа Јерменије у активностима, бојкот рада руководећих органа и обустава финансирања представљају нарушавање Повеље организације.
Дуго времена ситуација опстаје као неизвесна: званични став Москве „полази од тога да Јерменија и даље остаје пуноправна чланица ОДКБ - са свим правима и обавезама које из тог статуса произилазе“. Руководство ОДКБ такође наставља да третира Јерменију као пуноправну чланицу организације.
У јануару 2025. године, генерални секретар ОДКБ Имангали Тасмагамбетов изјавио је:
„Ми полазимо од тога да је Република Јерменија наш савезник и да све наше обавезе према Јерменији остају на снази“, додајући да се Јерменија у сваком тренутку може вратити пуном формату учешћа у раду Организације.
Истовремено, руководство ОДКБ и држава-чланица више пута је упућивало позив јерменским властима да донесу „коначну одлуку“ - да ли ће задржати чланство или напустити организацију.
У свом обраћању 24. септембра 2023. године, поводом годишњице независности Јерменије, Никол Пашињан је констатовао да „инструменти ОДКБ и јерменско-руског стратешког партнерства нису довољни за обезбеђивање спољне безбедности Јерменије.“
Он је изнео и негативну оцену руске политике, нагласивши:
„Анализа догађаја показује да су безбедносни системи и савезници на које смо се годинама ослањали себи поставили задатак да прикажу нашу рањивост и оправдају немогућност јерменског народа да има независну државу.“
ПРИСТАНАК НА СТАТУС ПОГРАНИЧНЕ ГУБЕРНИЈЕ?
Политичке снаге које се залажу за очување савезничких односа са Русијом, премијер Никол Пашињан је прогласио противницима демократије и саме јерменске државности. Он је изјавио:
„Суштински смисао догађаја којима присуствујемо последњих година, па и данас, јесте питање: хоће ли Јерменија бити суверена, слободна, демократска држава или уплашена погранична губернија? Управо такав избор се већ скоро отворено и транспарентно поставља у унутрашњем политичком простору Јерменије. И сваки грађанин мора да одлучи: да ли је учесник покрета за одбрану независности, или присталица те пограничне губерније.“
Најављујући могућност изласка из ОДКБ и раскида савезничких односа са Русијом, Пашињан је изразио уверење да ће партнерство са колективним Западом омогућити заштиту независности и суверенитета Јерменије.
Према његовим речима, управо сарадња „са свим партнерима спремним на узајамно корисне кораке“ омогућиће да се спроведу „дубоке и свеобухватне реформе војске и безбедносних структура“, као и да се „де јуре потврде договори постигнути 6. октобра 2022. у Прагу и 14. маја 2023. у Бриселу, према којима административне границе Совјетске Јерменије де јуре постају државне границе Републике Јерменије.“
РАТИФИКАЦИЈА РИМСКОГ СТАТУТА
Уочи Самита Европске политичке заједнице у Шпанији (3. октобра 2023), Национална скупштина Јерменије ратификовала је Римски статут Међународног кривичног суда (МКС) - истог оног суда који је претходно издао налог за хапшење председника Руске Федерације Владимира Путина.
Истовремено, Никол Пашињан је тврдио да ратификација Римског статута „ни на који начин није усмерена против ОДКБ или Руске Федерације. Она проистиче из наших интереса у области спољне безбедности, а доношење такве одлуке представља наше суверено право.“
Москва, међутим, не признаје јурисдикцију Међународног кривичног суда (МКС) и сматра ову организацију отворено непријатељском према Русији. Јерменске власти су игнорисале изјаве Москве о „неприхватљивости ратификације Римског статута од стране Јерменије у условима када је та структура издала налоге за хапшење највишег руководства Русије“, као и упозорење да ће ратификација документа имати „најнегативније последице за билатералне односе“.
За Русију би даље погоршање односа са Јерменијом било неповољно, али њеним интересима исто тако не одговара садашњи спољнополитички курс Јеревана, као ни даље дискредитовање ОДКБ поступцима једне од држава-чланица.
У случају да Москва и ОДКБ у целини пристану на наставак формата „замрзнутог чланства“ Јерменије, то би омогућило Јеревану да и даље балансира на ивици изласка из организације, али без преласка те границе.
ЈАЧАЊЕ АНТИРУСКОГ ВЕКТОРА
Ипак, колективни Запад има прилику да искористи зависност јерменског руководства и настави да јача антируски вектор јерменске политике, кроз правно формализован излазак Јерменије из ОДКБ, укидање руског војног присуства, придруживање антируским санкцијама и смањивање економских односа са Москвом.
У случају повлачења руског војног контингента и изласка Јерменије из ОДКБ, земља би се претворила у објекат зависан од политике колективног Запада на Јужном Кавказу, што би могло довести у питање само очување јерменске државности у будућности.
За Азербејџан и Турску, потенцијална опасност „јерменског питања“ не лежи у јерменском реваншизму као таквом, већ у могућности да ванрегионални актери искористе Јерменију као инструмент притиска на њене суседе.
Због све веће зависности Јеревана од политике страних држава, Азербејџан и Турска нерадо посматрају Јерменију као државу са којом треба градити односе на равноправној основи.
КОНТРОЛА ХАОСА У РУКАМА ЗАПАДА
Тренутно, за Анкару и Баку најприхватљивији сценарио решавања „јерменског питања“ јесте претварање Јерменије у зависну државу, чијом ће политиком директно управљати власти Турске и Азербејџана.
За САД, НАТО и ЕУ, такав развој догађаја такође може бити прихватљив - ако омогући елиминацију руског војног присуства у Јерменији, успостављање контроле над њеним границама и размештање НАТО база на територији земље.
Други прихватљив сценарио за САД/НАТО/ЕУ јесте контролисана хаотизација региона - односно изазивање нестабилности која би створила што више проблема суседним државама Јужног Кавказа, пре свега Ирану и Русији, али, ако буде потребно, и Азербејџану и Турској.
Повеља о стратешком партнерству САД и Јерменије, потписана 14. јануара 2025. године, не пружа Јеревану стварне безбедносне гаранције - она се своди на обећања о наставку контаката, учешћу јерменских војних лица у образовним програмима и сличним декларативним мерама.
Потписивање овог документа имало је, за одлазећу администрацију Џозефа Бајдена, искључиво пропагандни карактер. Очигледно је да нова администрација Доналда Трампа радикално мења спољнополитички курс и да ће се према државама Јужног Кавказа односити искључиво у складу са сопственим интересима.
ПОЛАРИЗАЦИЈА ЕУ ПО ПИТАЊУ БАКУА
Европска унија, с друге стране, нема јединствен став у односу на сукоб између Јерменије и Азербејџана.
Девет држава чланица ЕУ - Бугарска, Мађарска, Италија, Летонија, Литванија, Пољска, Румунија, Словачка и Чешка - које су највише заинтересоване за азербејџанске енергенте, потписале су споразуме о стратешком партнерству са Азербејџаном.
Остале државе чланице заузимају уздржан и неутралан став. Француска, Грчка и Кипар подржавају поновно наоружавање јерменске војске и демонстрирају спремност да помогну Јерменији у њеној конфронтацији са Азербејџаном и Турском.
Међутим, јасно је да те земље не могу бити поуздан гарант безбедности Јерменије, већ њихове акције само убеђују Анкару и Баку у оправданост решавања јерменског питања силом, уколико се за то покаже повољан тренутак.
Такав сценарио може постати реалан у случају званичног изласка Јерменије из ОДКБ и уклањања руског војног присуства са њене територије.
УМЕСТО ЗАМЕНЕ - ДОПУНА САВЕЗНИКА
Иако је Јереван званично најавио свој двосмислени избор у корист колективног Запада, јерменско руководство се ипак није придружило антируским санкцијама, нити је дошло до званичног изласка Јерменије из ОДКБ и Евроазијског економског савеза (ЕАЕС).
На позадини промене ситуације на украјинском фронту у корист Русије, Јереван је почео да показује помирљиве гестове према Москви.
Тако је у септембру 2024. године Јерменија одбила да потпише антируску декларацију Савета Европе, која је позивала на подршку истрази Међународног кривичног суда (МКС) о наводној „агресији Русије против Украјине“.
Након тога, током Другог светског јерменског самита у Јеревану (17–20. септембар 2024), Никол Пашињан је изјавио да Јерменија не планира да смањује обим трговинске размене нити да прекида економске везе са Русијом и ЕАЕС-ом.
Он је нагласио да се земља залаже за диверсификацију економских односа, развијајући сарадњу са Европском унијом и САД, али да је реч о допуни, а не о замени постојећих партнера.
Истовремено је истакао да је диверсификација постепен процес који захтева време.
Нова администрација Доналда Трампа признала је постепено формирање мултиполарног светског поретка и крај епохе постојања једног центра моћи.
У условима стварања новог система међународних односа и растуће кризе унутар колективног Запада, јерменске власти су почеле да схватају потребу за корекцијом свог радикално прозападног курса спољне политике.
ОДНОСИ НА ЛИНИЈИ СТРАТЕШКЕ НЕИЗВЕСНОСТИ
Тако је 23. јануара 2025. године, на Светском економском форуму у Давосу, Пашињан изјавио да је јерменско руководство донело одлуку да води „уравнотежену и уравнотежујућу спољну политику“, што, по његовим речима, значи:
„Настојаћемо да балансирамо наше односе са Европском унијом, Русијом и регионалним силама.“
По наводима неколико јерменских медија, који се позивају на изворе у владајућој странци, Пашињан је, под утицајем недавних геополитичких промена, наводно „одлучио да поново потражи ослонац у односима са Русијом“, и наложио државним институцијама да активирају контакте и учешће у заједничким иницијативама.
Руско руководство, са своје стране, такође показује спремност да обнови билатералне односе у конструктивном правцу.
У фебруару 2025. године Министарство спољних послова Руске Федерације изразило је спремност да обнови рад тростране радне групе на нивоу потпредседника влада, чији је рад био замрзнут због става Јеревана.
Тренутно стање руско-јерменских међудржавних односа може се означити као стратешка неизвесност, а њихова будућност зависи од бројних непредвидивих фактора и околности.
Истовремено, међународна ситуација која се променила након смене власти у Сједињеним Државама смањује деструктивни утицај спољних чинилаца и ствара услове за могућност враћања ових односа у конструктиван и обострано користан ток.
(Крај)
