Аутор: Бранко М. Жујовић
Уколико посредством „Амазона“ ових дана купите књигу „Долазећи колапс Кине“ Гордона Чанга, по још увек важећој цени од 34 долара, сазнаћете да су у Кини, испод „фурнира њене модернизације“, све сами симптоми општег пропадања: државна предузећа пропадају, банке су безнадежно несолвентне, стране инвестиције настављају да опадају, корупција Комунистичке партије разједа друшто, а дефлација једе економију...
„...Економски неуспех биће праћен колапсом владе. Покривајући теме од партијске политике до неодрживог става владе о Тајвану, Чанг представља темељан и веома језив преглед кинеске садашњости и не тако далеке будућности“, наведено је у рецензији ове занимљиве књиге.
ПРОБЛЕМ КОЈИ КЊИГУ ЧИНИ ЗАНИМЉИВОМ
Проблем који Чангову књигу чини занимљивом, јесте чињеница да је поменута књига штампана пре тачно 23 године, односно да се ниједно Чангово предвиђање из ње није обистинило. Оно што може да скандализује необавештеног читаоца, то је издавач. Чангову геополитичку онанију на тему кинеске пропасти, расуту на 368 страница, издао је чувени „Рандом хаус“. Оно што тера на размишљање, јесте 1.200 оцена које у просеку Чанговој књизи на „Амазону“ дају јаку четворку. Оно што може да охрабри, јесте чињеница да се Чангова књига после 23 године и даље налази на залихама.
Чангова књига је само део његовог ширег антикинеског ауторског мозаика. Наслови књига овог „стручњака за Кину“ сугеришу нам да Кина управо креће у рат, чак и да постоји кинески „Црвени план“ уништења САД. Посматрано са још веће дистанце, Чангова књига је зрно песка у когнитивном рату САД против Кине.
ГЛАВНЕ МЕТА КЛЕВЕТА
Када амерички медији објављују негативне прилоге о Кини? Најпре се посветимо школској дефиницији когнитивног рата: то је манипулативно деловање на перцепцију циљаних група, мишљење и понашање, кроз информације, дезинформације и психолошке операције.
Није потребно познавати дела Паула Линебаргера, Џона Бојда или генерала Валерија Герасимова, да би се разумело да су Чангове дезинформације са његовим особеним предвиђањима „неумитног“ део онога што последњих деценија аналитичари све чешће називају когнитивним ратом.
Кинески лист „Глобал тајмс“, издање дневника „Женмин жибао“ на енглеском језику, 21. септембра прошле године објавио је да је, према подацима платформе за праћење медијских садржаја „Мелтвотер“, у водећим америчким медијима током 2023. године, закључно са 21. септембром, објављено укупно око 114.000 чланака у вези са Кином. Негативна осећања према Кини побуђивао је сваки пети медијски прилог, односно 20,2 одсто.
„Најчешће помињане речи у чланцима са негативним осећањима биле су ‚економија‘, ‚тржишта‘, ‚инвеститори‘, ‚каматне стопе‘ и ‚јуан‘, показују подаци ‚Мелтвотера‘. То сугерише да су кинеска економија и кинеско финансијско тржиште теме које се највише покривају од стране америчких медија и лидера јавног мнења, као и да су главне мете њихових клевета“, наведено је у коментару „Глобал тајмса“.
КРИВЕ НА МАЛТВОТЕРОВИМ ГРАФИКОНИМА
Лист је утврдио да се криве на „Малтвотеровим“ графиконима, које приказују интензитет објављивања негативних прилога америчких медија о Кини, скоро савршено поклапају са временом објављивања информација о стању кинеске економије које средином сваког месеца ажурно саопштава кинески Национални биро за статистику.
„Занимљиво је да ‚Мелтвотеров‘ графикон показује да је средина скоро сваког месеца највећи месечни максимум у броју прича о Кини које садрже негативна осећања“, констатовао је „Глобал тајмс“.
Медијско поље на предочени начин постаје поприште когнитивног рата: статистички показатељи стања кинеске економије постају мета контранапада који нису увек тако видљиви као што је неуспели ностродамусовски пример Гордона Чанга. За когнитивни напад може да се употреби дословно све, само уколико се медијски пласира довољно вешто. Добар пример за то је шангајска пословна четврт Љуђијацуи.
НАРАТИВ О "ГРАДОВИМА ДУХОВИМА"
Разрађујући наратив о кинеским „градовима духовима“, који су важан стереотип антикинеске кампање, „Њузвик“ је петог септембра прошле године објавио фотографије са друштвене мреже „Икс“ које је поставио Мајкл Јон, бивши припадник зелених беретки који се сада представља као фотограф и писац који радо коментарише геополитичку „збиљу“.
Јон није познат европској, али и те како јесте познат америчкој јавности. Једна у низу његових скандалозних тврдњи тиче се силовања азијских, пре свих кинеских жена, током јапанске агресије уочи и за време Другог светског рата.
Јон је познат по томе што геополитички релативизује бројна и добро документована силовања која су извршили припадници јапанске војске над такозваним „женама за утеху“. Он питање „жена за утеху“ види као компоненту информационог рата који Јапан треба да држи подељеним и слабим, а не питање исправљања последица тешке трагедије.
Али, вратимо се Јоновим фотографијама са друштвене мреже „Икс“.
ТРИ ФОТОГРАФИЈЕ "НЕИМЕНОВАНОГ" ПРИЈАТЕЉА
Три фотографије, које је начинио Јонов неименовани „пријатељ“, приказују пустош испред једне кафетерије, затим у делу пословне четврти Пудонг и на једном од мостова у поментој шангајској четврти.
ЛАЖНА ВЕСТ ЗА 1,7 МИЛИОНА ЉУДИ
Узалуд су странци који раде у Шангају и сами Кинези демантовали поруку која је пратила ове слике, за које је Јон тврдио да су начињене у понедељак. Узалуд су наводили да је Љуђијацуи четврт у ком се налазе седишта чак 6.000 домаћих и страних финансијских институција и банака, као и седишта 140 транснационалних корпорација.
Узалуд су коментарисали да је „Старбакс“ био затворен у тренутку када је сликан, да никада нема пешачке гужве у подручју које је снимљено у Пудонгу и да сликани мост врви од гужве предвече, а не рано ујутро, када су фотографије, извесно, начињене.
ЛАЖНА ВЕСТ ЗА 1,7 МИЛИОНА ЉУДИ
Лажну информацију да је Шангај, због наводне економске кризе која дубоко потреса Кину, постао „град дугова“ прочитало је 1,7 милиона људи, а интензитет дезинформације појачаван је негативним коментарима. „Ова апсурдна клевета је само најновији пример когнитивног и психолошког рата који је покренуо Запад предвођен САД против Кине, која намерава да оклевета кинеско финансијско тржиште и међународни имиџ земље опаким етикетама и смешним лажима“, приметили су саговорници „Глобал тајмса“ из Шангаја.
"Није лако добити 'празне' фотографије Лујиазуија. Морали су да изаберу одређено време и пронађу посебне углове", рекла је једна од саговорница „Глобал тајмса“. Три фотографије довеле су, међутим, и до оштрих критика. Тако је Нигеријац Бен Адегориола, који је навео да живи и ради у Кини, објавио своје снимке поменутих делова Шангаја на којима је све врвело од пролазника. „Сви ови плаћени западни пропагандисти могу да напишу било шта да оклеветају растућу славу Кине“, навео је Нигеријац.
ТЕМЗА У ШАНГАЈУ
„Градови духови“ су омиљена тема западног медијског наратива у медијском и когнитивном рату против Кине. Љуђијацуи није усамљен пример, чак ни у Шангају. На пример, град Темзa, назван по реци која протиче кроз Лондон, подигнут у приградском подручју Шангаја, тридесетак километара од градског језгра, такође је својевремено био проглашаван „градом духова“.
Ово специфично излетиште Шангајаца, подигнуто значајним делом у традиционалном енглеском архитектонском стилу, због чега је прозван „Темза тауном“, постао је у међувремену веома популарно, а у њему је индустријски парк и седиште многих културних и креативних друштава, али то више никога на Западу не занима.
Просечна цена квадратног метра у Темзи јесенас је износила 77.013 јуана, односно 10.553 долара, што је, свакако, прескупо и за саме духове.
„Слични медијски извештаји у којима се кинески градови називају ‚градовима духова‘ све су чешћи последњих месеци. Градови попут Кунминга, главног града југозападне кинеске провинције Јунан, или Чангџоуа, у источној кинеској провинцији Ђангсу, такође су укључени у ову врсту кампање дезинформација“, објавио је јесенас „Глобал тајмс“.
Лист је навео да је израз „град духова“ типичан део когнитивног рата америчких медија против Кине. Овај стереотип покушава да утиче на перцепцију међународне публике о Кини и њеним градовима, тако што их приказује као пуста, непопуларна и неперспективна места.
КАКО ЈЕ КИНА НАОРУЖАВАЛА РУСИЈУ?
Гласине, на пример о „дужничкој замци“ које у суштини нишане иницијативу „Појас и пут“, чине део кампање коју западни медији воде како би била, како то коментатори „Глобал тајмса“ наводе, посејана сумња у сарадњу Кине са другим земљама.
„Иронично, иза овог амбициозног циља обично се крију неспретни трикови, које користе амерички медији и истраживачки центри, а који њихову клеветничку кампању против Кине чине мање него неубедљивом. Публика је открила да велики део овог извештавања о Кини цитира неугледне изворе који већину времена једноставно бацају (медијске) бомбе без икаквог чврстог доказа у погледу аутентичности“, наводи „Глобал тајмс“.
Западни медији славодобитно су били објавили да је из централне кинеске провинције Хенан у Москву крајем 2022. године транспортовано наоружање и војна опрема, иако се испоставило да је посреди била обична роба за свакодневну цивилну употребу.
Српским медијима такође су се привиђали „градови духови“. Ни српски медијски наратив није поштеђен сличних медијских операција у когнитивном рату. Најсликовитији пример је већ поменута дезинформација из 2021. године, масовно репризирана уочи прошлогодишњих избора, да кинеска компанија која је купила Железару у Смедереву не плаћа струју и да је највећи дужник Електропривреди Србије. Српски медији понекад нису одолевали таквим изазовима.
ИСТИНА О КАНГБАШИЈУ
Додађало се да су чак и овдашњи угледни медији олако преносили вести о „градовима духова“ без провере чињеница. На пример, пустињски град Кангбаши, на северу Кине, својевремено је проглашен за један од највећих кинеских промашаја и најочитији пример, односно доказ да „градови духови“ заиста постоје.
Та вест одјекнула је пре двадесетак година, да би до нас стигла са благим закашњењем. Данас Кангбаши град броји око 200.000 становника и у том смислу више никога не занима. Вејд Шепард, један од путника Азијом, чији репортерски рад аутор ових редова необично цени и поштује, након свега написао је да је Кангбаши имао само пет година када је препознат као „град дух“.
Ево шта је Шепард записао након посете Кангбашију, ком смо се и ми смејали:
“This means that a huge part of a completely new city was built and partially inhabited within half a decade. In a world where it took Germany more than 25 years to plan and build a single airport, or where the Empire State Building was once desperately called the ‘Empty State Building’ due to the lack of tenants during the first decades after construction, and where Western cities regularly took five to ten years to implement construction projects such as monorail lines or new subway lines, Kangbashi probably should have impressed the world with its rapid pace of development (construction). Instead, it was mocked as a ghost city…“
