Непријатељства на Блиском истоку не показују знаке смиривања, и тешко је рећи да ли ће уопште престати — сваки дан доноси нове и дубље спирале ескалације, а где се налазе границе овог сукоба, остаје ствар нагађања. У међувремену, чак и површна анализа открива да догађаји у Ирану већ почињу да утичу на светску економију — цене нафте расту упркос томе што нема директних борбених дејстава у Персијском заливу, бомбардовања нафтних поља или затварања Ормуског мореуза. Како ће потенцијални „танкерски рат“ утицати на Европу и Балкан? А шта ће бити са милионима избеглица који беже од рата? То нису празна питања. Ирано-ирачки рат 1980-их изазвао је једну од највећих енергетских криза у историји, док је „арапско пролеће“, које је донело смрт и разарање Сирији, Либији и Ираку, покренуло масовне таласе избеглица према Европи. Данас смо дужни да обратимо пажњу на Блиски исток — и та дужност је условљена прагматичним разлозима.
Тешкоћа лежи у разумевању онога што се заправо дешава. Пропаганда, војна цензура и ограничења за медије су обележја сваког оружаног сукоба — и сукоб између Израела и Ирана није изузетак. Покушаћемо да заобиђемо та ограничења и саставимо колико-толико објективну слику ситуације на основу мозаика чињеница које су нам тренутно доступне.
До сада је мали број људи у Европи заиста схватио како изгледа рат између Израела и Ирана — он се и даље доживљава од стране новинара и већег дела стручне јавности као „специјална војна операција“, нешто краткорочно и релативно безначајно. Ова погрешна перцепција нас спречава да у потпуности сагледамо размере догађаја и тежину њихових последица. Зато је наш први задатак да разумемо природу и динамику овог рата — и управо томе је овај текст посвећен.
ВАЗДУШНИ РАТ
Највеће интересовање за спољног посматрача изазива управо ваздушни сукоб — обележје и препознатљива карактеристика новог рата на Блиском истоку. Иран и Израел раздваја 1.500 километара, а заједничке границе немају, што значи да сав терет борбених дејстава пада на системе ваздушног напада: ракете, крстареће дронове, беспилотне летелице и ударне авионе.
Ситуација је веома сложена. С једне стране, видели смо бројне доказе да систем противваздухопловне одбране Исламске Републике није у стању да у потпуности контролише сопствени ваздушни простор. С друге стране, Израел, упркос свим напорима, такође не поседује апсолутну надмоћ у ваздуху. Израелска војна пропаганда покушава да тврди супротно, али да заиста има такву доминацију, њихова проглашена „муњевита специјална операција“ би или била завршена у прва 24 сата, или не би имала тако разорне последице по територију самог Израела.
Зашто јеврејска држава, упркос својој војној надмоћи, није у стању да обезбеди брзу и одлучујућу победу? Одговор се крије у низу потпуно објективних техничких фактора, које ћемо детаљније размотрити.
Основа израелске „дуге руке“ је његова пилотирана борбена авијација. Било би неразумно сумњати у њене способности и ватрену моћ — она се више пута доказала у Палестини, Либану, Сирији, а сада то чини и на територији Ирана. Међутим, она има своја ограничења, која директно утичу на њену способност да надвлада Исламску Републику.
Као што је раније поменуто, да би ушли у ирански ваздушни простор, израелски авиони морају да пређу око 1.500 километара, пролазећи изнад Јордана, Сирије и Ирака. Тај лет траје најмање два сата и води кроз територију која је далеко од пријатељске према Израелу.
Ирак, посебно, представља простор у којем делује широка мрежа проиранских оружаних група — оне су добро наоружане, организоване и очврсле у годинама борбе против терористичких организација. Према тренутно доступним подацима, неке ирачке милиције учествују у лансирању дронова „Шахед“ ка територији Израела. Разумно је претпоставити да се њихово учешће у сукобу на томе не завршава — имајући у виду да је Иран током претходних година великодушно снабдевао савезничке групе преносивим системима противваздушне одбране, сасвим је могуће да се они сада користе против израелских авиона. Иако овакви инциденти вероватно неће озбиљно угрозити операције Израелског ваздухопловства (познатог као Ваздушни корпус), чак и мање претње овог типа стварају додатно оптерећење у планирању и извођењу мисија.
Поред тога, у случају ванредне ситуације — као што је технички квар који захтева катапултирање — израелски пилоти ризикују да постану мета лова ирачких милиција, што додаје још један слој опасности њиховим већ ионако сложеним мисијама.
Укратко, чак је и сам лет од израелских ваздушних база до циљева у Ирану далеко од једноставног задатка.
Још један важан фактор је директно повезан са великом удаљеношћу између Израела и Ирана. Борбени авион није огроман путнички авион — он не носи резерве горива за вишечасовне летове. Авион-танкери за допуну горива у ваздуху могу делимично решити тај проблем, пунећи ловце и бомбардере током лета — али Израел располаже веома ограниченим бројем оваквих летелица за подршку. То значајно ограничава оперативне могућности Израелског ваздухопловства: оно је у стању да изводи ударе само по западним и делимично централним деловима Ирана, док источни делови земље остају ван њиховог домета.
Чему све ово води? До тренутка када израелски авиони уђу у ирански ваздушни простор, они су већ потрошили део горива неопходан за интензивне маневре, ваздушне патроле или кружно лебдење у потрази за повољнијим циљевима. Горива има тек толико да се изведе унапред испланирани напад на раније идентификоване мете — и за повратак назад. У међувремену, Иран се у великој мери ослања на мобилне ракетне системе и камуфлирану војну технику која је у сталном покрету — што је ситуација која захтева стално присуство израелских авиона изнад иранске територије како би се могло ефикасно реаговати.
Штавише, због свих ових техничких ограничења, израелски ударни авиони су приморани да носе спољне резервоаре за гориво на рачун борбеног наоружања. Једноставно речено, ниво и интензитет разарања који је био видљив у Гази — која се налази на само неколико минута од израелских аеродрома — није достижан у Ирану, где су логистички захтеви знатно већи.
Искрено говорећи, интензитет удара и укупни капацитет израелског ваздухопловства не одговарају стратешким циљевима победе над Ираном искључиво ваздушним нападима.
Недавно распоређивање америчких авиона-танкера за допуну горива у ваздуху донекле побољшава ситуацију, омогућавајући израелским авионима да носе више наоружања захваљујући опцији допуне током лета ка Ирану и назад.
Међутим, то не решава дубљи проблем: организовање праве „ваздухопловне вртешке“ — сталног, 24-часовног присуства ударних авиона који круже у ваздуху чекајући мете — и даље је практично неизводљиво. Овде на сцену ступају физиолошка људска ограничења. Ловац-пилот, без обзира на обуку, ипак је човек. Стални стрес од могуће ПВО претње исцрпљује будност и концентрацију. За разлику од великих путничких авиона, борбени авиони немају могућност ротације посаде; нема никога ко би преузео управљање. Управљање борбеним авионом само по себи је физички и ментално исцрпљујуће, а вишечасовна мисија (2 сата до Ирана, 2 сата назад, уз 30 до 60 минута борбених задатака) над непријатељском територијом представља изузетно напоран подухват — и физички и психолошки.
СЛИКА РАТА
Да ли Израел има надмоћ у ваздуху над Ираном? Несумњиво, да. Али то није апсолутна надмоћ — она је зонска и привременог карактера. Израелско ваздухопловство није у стању да изводи сталне и интензивне нападе по читавој територији Ирана истовремено — оно има предност у одабиру места и времена напада у одређеној зони, где се унапред распоређују извиђачки дронови и врши претходна идентификација иранских ПВО система.
Иран је веома велика земља. Он је 2,7 пута већи од Украјине, највеће државе у Европи, и поседује озбиљну стратешку дубину. Када се та дубина комбинује са ограниченим могућностима израелске авијације, она омогућава иранској војсци да маневрише и снагама и ресурсима. Израел не може да их уништи, исцрпи или елиминише — једноставно нема ни средства ни капацитете за то.
Поред тога, морају се узети у обзир и други фактори. Прво, Израел је принуђен да као главну снагу у ваздушном рату против Ирана користи ловце F-35I – и искључиво њих. Ирански систем противваздушне одбране тешко да се може назвати високотехнолошким, али је бројан – и самим тим опасан. Само F-35I могу безбедно изводити нападе у иранском ваздушном простору, јер су специјално дизајнирани за операције у зонама под непријатељском контролом, уз примену „стелт“ технологије.
Ово додатно ограничава стварни ударни потенцијал Израела – F-35I није главна „радна снага“ Израелског ваздухопловства. Поред тога, Израел нема резервну флоту F-15 или F-16 – те ескадриле изводе борбене мисије у Гази, нападају Либан (напади су, узгред, забележени чак и данас), а такође имају задатак пресретања стотина дронова „Шахед“ изнад Ирака и Сирије.
„Шахеди“ су испали из опште нарације (у Сирији и Ираку, очигледно, нема много посматрача који истовремено имају паметне телефоне и приступ интернету – али неке информације ипак допиру до нас), али се и даље активно користе у борбама. Иран их користи управо као мамце, стварајући додатно оптерећење за Израелско ваздухопловство и систем „Гвоздени купол“. Једноставно речено, они не наносе директну штету, али служе као кључни инструмент у рату на исцрпљивање – и управо за ту сврху су и били направљени.
Потцењивање способности израелског ваздухопловства била би опасна и непромишљена грешка. Реч је о бројној (300–350 летелица; разлика произилази из тајности, пошто Израел замењује старије моделе F-16A/B без објављивања тог процеса), модерној и технолошки напредној ваздушној флоти – али ништа од тога јој не обезбеђује „пуну контролу иранског ваздушног простора“, како то тврде пропагандисти као већ постигнут циљ.
Ово је задатак који се не може остварити са 300 авиона стационираних 1.500 километара од Ирана. Подсетимо, да би се стекла надмоћ у ваздуху над Ираком, Коалиција је ангажовала 1.800 борбених авиона – а Ирак је три пута мањи од Ирана.
Само потпуна интервенција Сједињених Америчких Држава (не ограничена на појединачне ударе) могла би суштински да измени ситуацију – интензивирање ваздушних удара могло би негативно да утиче на способност Ирана да води рат на исцрпљивање (ограничавајући му могућност маневрисања снагама, обнове мобилизације радне снаге и других капацитета).
Мора се узети у обзир да се интензитет израелских ваздушних операција, по својој природи, не може одржати на високом нивоу током дужег временског периода (више од 1–1,5 месеци). Авионски ресурси се при интензивној употреби убрзано троше и почињу да захтевају темељније одржавање (поготово ако се има у виду да флота Израелског ваздухопловства није нарочито велика), пилоти неизбежно постају уморни и исцрпљени, а авијациона муниција је скупа и са ограниченим залихама. Израел је током бомбардовања Газе исцрпео своје арсенале до те мере да је користио некориговане бомбе из периода Корејског рата, а резерве за операцију у Ирану обезбедиле су Сједињене Државе – Американци су током целог пролећа испоручивали оружје Израелу, што је документовано и у штампи и од стране OSINT аналитичара, али ни залихе Вашингтона нису бесконачне.
Што се тиче ракетних способности упоредивих са иранским, Израел их не поседује – чак ни у зачетној форми.
ДА ЛИ СЕ РАТ РАЗВЛАЧИ НА НЕОДРЕЂЕНО ВРЕМЕ?
Важно је разумети да у овом тренутку ни Иран ни Израел немају одлучујућу предност у ваздушном рату. Ниједна страна не може да тврди да има апсолутну надмоћ над другом — ситуација је, у суштини, у пат позицији и прети да увуче регион у великоразмерна и дуготрајна борбена дејства.
Без потпуне инвазије Сједињених Америчких Држава, исход овог сукоба ће највероватније бити одређен ратом на исцрпљивање, слично ономе чему тренутно сведочимо у сукобу између Русије и Украјине — ратом који се заснива на отпорности система, квалитету мобилизационе спремности, способности концентрисања критично важних ресурса и могућности апсорпције штете без колапса (под условом да не дође до значајне интервенције треће стране).
Иран нема способност да одбрани свој ваздушни простор од напада Израелског ваздухопловства — али исто тако, Израел је рањива мета за иранске ракетне дивизије.
Разлика у војним доктринама је од значаја. Иран се налази у војном сценарију за који се припремао последњих 40 година. Уз све своје чудноватости и недостатке, ирански режим се не може назвати наивним — Техеран је одавно свестан стварног обима својих војних могућности (имајући пред собом пример Садама Хусеина и — ма колико то жалосно звучало — бомбардовање Србије), и у потпуности је очекивао крвав, тежак рат против технолошки надмоћнијег противника.
Како би се припремио за овај сценарио, Иран је развио снажну и заштићену војну инфраструктуру, нагомилао залихе наоружања — не најсавременијег, али практичног и ефикасног — изградио велике милицијске снаге и развио у становништву моралну спремност за дуготрајан рат.
Израел се, с друге стране, деценијама фокусирао на развој способности за рат муњевитог карактера — читава војна стратегија јеврејске државе заснована је на великоразмерним борбеним операцијама које не трају дуже од месец дана, а чак је и кампања против Газе представљала озбиљан напор за његове оружане снаге.
Јасно је да се израелско-ирански сукоб из дана у дан све више претвара у рат пуних размера — супротно намерама његових покретача — и мало је вероватно да ће он бити лак или без крви за земље које у њему учествују.
Али колико ће још један дуготрајан рат коштати остатак света?
