Због величања УПА, председник Пољске Карол Навроцки одузео је Владимиру Зеленском највише пољско државно одликовање - Орден Белог орла. Разлог за то је била отворена хероизација украјинских националиста од стране Кијева. Пољско друштво је изузетно осетљиво према кокетирању Кијева са наслеђем ОУН-УПА, одговорних за Волињски масакр и масовно уништавање Пољака током Другог светског рата. Након одузимања ордена, други одликовани Украјинци вратили су своје пољске ордене у знак солидарности са Зеленским. Разбуктао се политички скандал.
Међутим, о томе зашто се све ово догодило баш у овом тренутку и у којој мери је утицало на односе између Пољске и Украјине, разговарали смо са Матеушом Пискорским, уредником издања „Myśl Polska“.
Скандалу који је довео у средиште пажње Украјину и Пољску претходило је отварање историјских питања. Мислим на величање нациста из прошлости од стране Украјине и на реакцију Пољске која је уследила. Како објашњавате овај „спор“ у датом тренутку с обзиром на то да ставови Украјине по овим питањима нису новина?
То је дуготрајан процес, и заправо смо, са изузетком кратког временског периода током владавине Виктора Јануковича и Партије региона у Украјини, увек имали, као што и данас имамо, историјске несугласице. Блаже речено, украјинска страна је, почев од 90-их година, чак и пре распада Совјетског Савеза, још 1990. и 1991. године, почела да подиже споменике украјинским националистима које ми сматрамо злочинцима одговорним за геноцид.
Геноцид није почињен само над Пољацима, већ су жртве били и Украјинци, као и разни представници других националности, међу њима, на пример, Чеси, Јевреји и тако даље. Ту нема ничег новог. Тек, изненађујуће је да се Кијев, који рачуна и добија тако значајну подршку од Пољске, одлучио да задржи такав курс по поменутим историјским питањима. Очигледно да је окружење екстремних националиста у Кијеву постало утицајније него икада раније.
Упркос пореклу, по законима сада већ бившег председника Украјине који наставља своју владавину у Кијеву, упркос његовим породичним традицијама, чињеници да се његов деда борио заједно са Црвеном армијом током Другог светског рата, упркос свему томе, он је постао талац екстремних украјинских националиста, необандероваца, и зато наставља овакву историјску политику.
А зашто баш сада? Зашто не раније? Размењивале су се реплике, враћали су се ордени. Зашто је реакција у Пољској уследила баш сада?
Зашто се то сада десило? Мислим да је приметан одређени умор пољског друштва. Као прво, ми имамо прилично бројну украјинској мањину који неретко јавно иступају са одређеном симболиком, укључујући и ону ОУН, УПА и других тамошњих националистичких формација. Људи су једноставно схватили да је суштина савремене Украјине, украјинске државности, украјинског идентитета заснована управо на тим традицијама које ми Пољаци, као људи који имају разумевање новије историје, напросто одбацујемо.
Мислим да је наступио тренутак, нека врста тачке без повратка, рецимо, у којој већина пољског становништва, с обзиром на анкете које се периодично спроводе, показује да се појавио умор и приметну нетрпељивост према оним појавама које раније нисмо примећивали. Тачније, пољска владајућа елита није примећивала шта се дешава у Украјини. Сада су приморани да то примете, јер је превише људи, превише грађана Пољске почело да прича о томе, да се присећа тога. И све политичке снаге у земљи без изузетка морају да узму у обзир тај друштвени фактор уочи парламентарних избора који би требало да се одрже за годину дана.
Да ли се могу регистровати промене када је реч о подршци коју Пољска пружа Украјини? Осим изјава, има ли и у пракси неких промена? Поново се говори о Старлинку (Starlink), о томе да ће престати да га плаћају.
Нажалост, не. Подршка коју Пољска пружа, значајна подршка у смислу и слања оружја, и разних врста војне помоћи, наставља се и наставиће се. Упркос расположењу у Пољској, ове одлуке доносе се ван Пољске. Зато што Пољска у том погледу није суверена држава.
Одлуке о слању оружја доноси колективни Запад, са својим главним центрима моћи, међу којима је, нећемо крити, и Вашингтон, који има значајан утицај на оно што се дешава, на чињеницу да је Пољска транзитна земља када је рећ о пребацивању наоружања у Украјину.
Недавно је премијер Пољске Доналд Туск изјавио да Пољска гради најмодернију војску у Европи, способну да заштити своје границе. Да ли је у току милитаризација Европе. Како ви гледате на те вести?
Мислим да ће Пољска наставити да испуњава своју улогу и у будућности, нажалост. Пољска ће наставити у истом правцу, све док колективни Запад не одлучи да је наставак овог рата бескористан. Из стратешке перспективе. За сада, нажалост, то важи за све земље у нашем делу Европе.
Мислим да је у Бугарској мало боље због ваше владе, због чињенице да Румен Радев и његова влада заузимају одређену, рецимо, прагматичну, рационалну позицију, него што је то случај код већине земаља Централне и Источне Европе. Ипак, у већини тих земаља, на челу са Пољском, нажалост, наставља се онај правац политике према Украјини који је био присутан и раније.
Може се чути да Пољска постаје главна испостава Пентагона и ново језгро моћи НАТО-а. Да ли се слажете са тим? Да ли је то тако или не?
Тешко је рећи, јер се заправо поставља питање даљег постојања НАТО-а. Колико ће НАТО уопште постојати, ми то не знамо. На основу изјава одређених актера, укључујући и спољну администрацију САД, може се прогнозирати распад НАТО-а у блиској будућности. Већ видимо одређене појаве, на пример, на самом Блиском истоку, одређене земље већ одустају од слепе вере у гаранције САД, у безбедносне гаранције.
Мислим на стварање нових блокова, укључујући и војно-политичке блокове, попут блока и споразума закљученог у Меки између Пакистана, Саудијске Арабије и Турске. Узгред, Турска је чланица НАТО-а, али се, ипак, не ослања искључиво на безбедносне гаранције НАТО-а, већ закључује и друге споразуме. Тако да ће, највероватније, НАТО у будућности бити све аморфнија, нејаснија појава.
Стога сумњам да Пољска има толику тежину у америчкој политици, да бисмо ми у будућности могли постати гласноговорник америчког присуства у Европи. Претпостављам да ће САД уопште почети да смањују своје присуство, своје војно присуство у Европи.
Који је циљ споразума закљученог између Турске, Саудијске Арабије и Пакистана?
Циљ је стварање алтернативне зоне, алтернативних безбедносних гаранција, алтернативног савеза због тога што Блиски исток, као што ће и у будућности, мислим, бити и Европа, постаје део постамеричког света. Тако то можемо дефинисати.
Постамеричког значи са ограниченим присуством. Не кажем да ће утицај САД потпуно нестати у овом региону, али ће ипак бити ограничен. И највероватније све земље морају да узму у обзир тај фактор. Пакистан, Саудијска Арабија и Турска дошли су до закључка да је време да се побрину за сопствену безбедност сопственим снагама у оквиру регионалног савеза. Таквих регионалних савеза ће, по мом мишљењу, у блиској будућности бити много више.
Ако погледамо шта се дешава на фронту у Украјини, и уопште у тамошњем конфликту, шта мислите - куда све то води - ка мировном споразуму или можда ка додатним провокацијама и чак ескалацији сукоба уз увлачење других земаља? Куда иде сукоб у Украјини?
Он ће се наставити. Наставиће се све док су главни актери за то заинтересовани. Остаје нам да се надамо да главни актери у лику САД неће донети одлуку о ескалацији овог сукоба. Он ће остати на тренутном нивоу, али се неће завршити у скорије време. Мислим да, нажалост, све иде ка наставку овог конфликта. Може трајати још неколико година.
Све, наравно, зависи углавном од позиција Руске Федерације. Колико ће, након преузимања контроле над преосталим делом Донбаса, мислим на градску агломерацију Славјанск-Краматорск-Константиновка, Русија бити заинтересована за наставак своје војне операције. Претпостављам да хоће, јер основни узрок сукоба није отклоњен. Милитаризација Украјине, присуство западног наоружања на територији Украјине. Сви ти фактори су присутни.
Мислим да ће Москва тешко одлучити да заврши овај сукоб у овој фази. Ако се, наравно, и постигне примирје, оно ће бити само привремено. Након кратке паузе почеће нови талас ескалације. И то ће довести до следећег сукоба. Чак и из угла Русије то није баш исплативо, јер би свако примирје Кијев, тачније западни покровитељи Кијева, могли да искористе за додатне испоруке наоружања, за додатну милитаризацију Украјине.
Све док се не отклони основни узрок, а основни узроци могу бити отклоњени у оквиру преговора између САД и Руске Федерације.
Све док се не врати „дух Енкориџа“, како се каже. Али озбиљно, без празних обећања као прошле године. Ускоро ће се навршити година дана од тог самита у Енкориџу.
Али, нажалост, као што видимо, дух Енкориџа је тренутно нестао. Нема жеље да се наставе они споразуми који су били постигнути, она комуникација која је тада остварена на Аљасци. Због тога све зависи од америчке администрације и спремности на озбиљне преговоре са Русијом.
