Као непосредно признање свом скромном новинарском раду, доживео сам писмо које је 2024. године министар иностраних послова из Сарајева, Елмедин Конаковић, упутио уредништву енциклопедије „Британика“. Конаковић је писмом од угледне енциклопедије затражио да одредницу „Масакр у Сребреници“ преиначи у „Геноцид у Сребреници“, односно „Сребренички геноцид“ како је дословно навео поменути бошњачки министар.
Конаковићево писмо енциклопедији „Британика“, случајно или не, упућено је одмах након што се на сајту медијске куће РТ Балкан појавио мој текст „Сребреница: реци геноцид да олакшаш војну интервенцију“.
У поменутом тексту, навео сам да водеће светске енциклопедије злочин почињен 1995. године у Сребреници исправно и у складу са научним стандардима називају масакром, а не политички прописано – геноцидом, јер то злочин у Сребреници, објективно, није.
Као пример, навео сам енциклопедије „Британика“, „Колумбија“, али и Ларусову енциклопедију. Цитирао сам и констатације водећих научних ауторитета који се руководе академском честитошћу и не дозвољавају да им научно дело обликује тренутно пројектовани политички наратив, као што је Кетрин Џ. Саутвик са Јејла или Дејвид Н. Гибс са Универзитета у Аризони који је врло аргументовано описивао како је наратив о „геноциду“ у Сребреници употребљаван за правдање америчких војних интервенција широм света.
„Употреба сребреничких жртава за оправдавање америчких војних интервенција је вероватно најгнуснији покушај преваре светског јавног мњења у модерном добу. Употреба сребреничких жртава у геополитичке сврхе представља, стога, њихово друго убијање, у чему учествују политичке структуре и организације у Сарајеву“, написао сам тада, констатујући да за Сарајево туђе жаљење у случају Сребренице не постоји изван политичке интерпретације о „геноциду“.
ШТА ЈЕ ТРЕЈСИ ГРАНТ?
У свом писму енциклопедији „Британика“, Конаковић је навео да је „главна мисија ‚Британике‘ пружање глобалних образовних ресурса заснованих на чињеницама“, а да је одредница о Сребреници као масакру у супротности „са бројним међународноправним документима“, односно да „нејасни изрази“, као што је масакр, „директно поткопавају и вређају жртве“.
Уредница „Британике“ Трејси Грант прихватила је овај, де факто, политички захтев и сада наслов одреднице о злочину у Сребреници, после три деценије истрајавања на научно утемељеној дефиницији, компромисно, у наслову гласи „Геноцид у Сребреници“, а у поднаслову пише: „Такође познат и као масакр у Сребреници“.
Конаковићево саопштење у вези са променом приступа „Британике“, објављено славодобитно на сајту сарајевске владе, представља, иначе, читав мали писани споменик интелектуалној аљкавости и непознавању околности, јер је уредница Трејси Грант у њему наведена као да је мушкарац, иако је посреди позната британска новинарка. Да посреди није мушкарац лако је закључити и по њеном имену које је Конаковића, будући да се бави семантиком, могло макар да понука да провери шта је заиста Трејси Грант.
ОД НАУЧНИХ СТАНДАРДА ДО „МЕЂУНАРОДНОПРАВНИХ ДОКУМЕНАТА“
То да свет хиперкапитала који обликује политику Колективног запада увелико и да сада већ веома дуго утиче на свет науке, добро је познато. Али, барем су донедавно угледне енциклопедије и универзитети, или барем многи међу њима, успевали да задрже основну академску честитост.
Енциклопедија „Британика“, или барем њено онлајн издање, добар је пример посрнућа на том плану. Поменута одлука ове енциклопедије да, након три деценија истрајавања на научном путу, предност у односу на научне чињенице пружи политичком тумачењу и у академском смислу врло спорним пресудама јесте, благо речено, скандалозна и представља лош преседан.
Читајући Конаковићево саопштење на сајту владе у Сарајеву и опажајући његов покушај да, осим пола свог адресата, чињенице замени „међународноправним документима“, сетио сам се случаја из године у којој сам рођен, а о ком сам, стицајем околности доста читао интересујући се, својевремено, за случајеве када пресуде нису издржале пробу стварних чињеница.
Укратко, после бомбашких напада Ирске републиканске армије у Гилфорду, четворо младих људи осуђено је и они су, потом, провели по петнаестак година у затвору. Јавност је била тренутно одахнула, а читав случај био је значајан због великог утицаја на британску противтерористичку политику.
Али, током 1989. године догодио се коперникански обрт.
Са дебелим закашњењем, доказано је да су признања осуђеника била изнуђена, да је полиција прикривала доказе и да су резултати форензичке истраге били потпуно погрешно представљени.
Случај „Гилфордске четворке“ и истоветна судбина „Мегвајерове седморке“ није праведно окончан. Виновници погрешне пресуде из редова судија у ствари су били награђени. Напредовали су до неслућених висина у британском правосуђу и што је најважније и најиндикативније никада нису одговарали за свој лош рад који је безмало уништио животе младих људи.
ПРЕСУДЕ КОЈЕ НЕ ДЕФИНИШУ СТВАРНОСТ
Поврх свега, данас доступни подаци сведоче да је група припадника Ирске републиканске гарде крајем седамдесетих година признала да је починила напад на кафић у Гилфорду, нагласивши да недужни људи због тога труну у затвору, чему британска истрага уопште није придала било какав значај.
Случај „Гилфордске четворке“ говори нам да пресуде са политичким примесама, а нарочито када су у чињеничном раскораку са стварношћу, не могу да дефинишу стварност.
Нико разуман, ма шта суд одлучио тим поводом, неће прихватити да су војници погинули у борби исто што и недужне жртве стрељања.
Политичком изменом квалификације злочина у Сребреници, који, објективно, није геноцид у класичном смислу те речи, „Британика“ је у ствари отворила врата корекције својих садржаја.
На пример, у њеној одредници посвећеној Анти Павелићу не пише да је за време НДХ извршен геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима, већ да је „спроведен бруталан програм угњетавања над православним Србима и Јеврејима“. У овој одредници именица геноцид уопште се не помиње, као ни у одредници посвећеној НДХ.
„Да би своју државу учиниле етнички што чистије хрватском, усташе су приступиле истребљењу њених српских, јеврејских и ромских становника, уз бруталност која је шокирала чак и Немце и повремено приморавала Италијане да интервенишу“, наводи „Британика“, али не помиње геноцид над поменутим народима на подручју НДХ.
ЈЕДАН ПРИНЦИП НА БАЛКАНУ, ДРУГИ НА ДАЛЕКОМ ИСТОКУ?
Пример Нанђинга често сам помињао у својим текстовима и он је за нас веома значајан.
У Нанђингу је за приближно месец дана, од средине децембра до средине јануара 1937, односно 1938. године, јапанска војска брутално убила око триста хиљада кинеских мушкараца, жена, деце и стараца. Чак и данас се на градилиштима Нанђинга наилази на посмртне остатке жртава.
Западна историографија злочин јапанских трупа у Нанђингу, будући да им је Токио важан савезник на Далеком истоку, назива искључиво масакром или „силовањем Нанђинга“.
Жан Луј Марголин, француски академик који се бави историјом Далеког истока, објавио је својевремено (Japanese Crimes in Nanjing, 1937-38: A Reappraisal, 2006) да злочин почињен у Нанђингу није био геноцид, јер су током тог масовног злочина систематски убијани само тамошњи младићи и војни заробљеници, док су остали, односно цивили, масовно убијани и силовани стихијски.
Тај мото следи и „Британика“, осим у случају Сребренице. Она доследно масакр у Нанђингу назива искључиво масакром, иако је кинеска страна у више наврата напомињала да су јапанске окупационе трупе у том граду починиле геноцид.
ОД АФРИКЕ ДО ИРСКЕ, ОД ЛЕОПОЛДА ДРУГОГ ДО КРАЉИЦЕ ВИКТОРИЈЕ
Слично је и са убиством више милиона људи (неки историчари у броју жртава иду и до десет милиона) у Слободној Држави Конго, којом је, у другој половини 19. и почетком 20. столећа, непосредно као својим поседом управљао Леополд Други.
Неспорни геноцид у Слободној Држави Конго дефинисан је описом система који је тамо био успоставио Леополд Други: насиље колонијалне администрације, начина кажњавања домородаца, чак и пада броја становника који су у ствари били брутално убијани и исцрпљивани.
Када неко приговори да је пример Слободне Државе Конго класичан пример геноцида, у крајњој линији буде поменута чињеница да правни појам геноцида не може бити примењен у строгом смислу Конвенције УН из 1948. године, јер је, гле чуда, спорно питање намере систематског физичког уништења једне групе.
Врло слично је и са Великом глади у Ирској (1845 – 1852) коју је својом политиком у значајној мери циљано проузроковала влада у Лондону, а која је однела најмање милион живота и изазвала масовно исељење из Ирске, након чега је популација на острву смањена за приближно четвртину.
Светлу страну „Британике“ у контексту историјских, правних и политичких квалификација представља врло поштено написана одредница о геноциду над Јерменима, али вреди напоменути да би, у одређеном тренутку, неко из Анкаре, такође, могао уредништву да скрене пажњу на то како се тај злочин доживљава у Турској и како се уређује онлајн издање енциклопедије.
Политички издејствована уредничка промена у онлајн издању енциклопедије „Британика“, у вези са одређењем злочина који се догодио у Сребреници 1995. године, заиста представља добар повод да српски интелектуалци уредништву упуте бројне захтеве, нарочито оне који се тичу историје НДХ, али и последњих ратова у данашњој Хрватској, Босни и Херцеговини.
Како је могуће након Конаковићеве интервенције злочин у Сребреници дефинисати као „геноцид“, а злочин почињен у НДХ као „бруталан програм угњетавања над православним Србима и Јеврејима“?
Смиља Аврамов је била у праву када је, далековидо, претпоставила да „Сребреница“ има за циљ да у јавности појам холокауста веже за Србе, а не за Немце, што данас и доживљавамо.
Читано у данашњем геополитичком кључу, сасвим је „логично“ да Срби, који су претрпели милионске жртве у Првом и Другом светском рату и не желе да ступе у строј окренут против Русије, буду „геноцидни“, уместо нација из данашње Коалиције вољних и њима блиских народа и политичара који су заиста починили геноцид.
