Само два и по месеца од почетка 2026. године, а председник Сједињених Америчких Држава Доналд Трамп већ је уздрмао оно што је остало од старог светског поретка својим брзим изненадним нападом на Венецуелу, својим дрским претњама према Гренланду и сада текућим ратом против Ирана. Иронично за човека који воли да се представља као „председник мира“ и који је недавно основао своју нову организацију „Одбор за мир“, са не баш прикривеним намерама да је једног дана замени Уједињене нације. Нажалост по међународно право — или оно што је од њега остало — Венецуела, Гренланд и Иран нису једине земље које се већ неко време налазе на Трамповој листи геополитичких мета. Још једна земља која би потенцијално могла постати следећа жртва овог новог америчког империјализма јесте Куба.
Иако је Куба дуго била геополитички трн у оку Сједињених Америчких Држава — посебно током Хладног рата — Куба у савременом периоду већ годинама постепено губи унутрашњу стабилност. Континуирани фактори као што су лош квалитет јавних услуга (посебно у области здравства), ниске плате, озбиљан недостатак радника у јавном сектору, рационисање хране и податак да чак 88% становништва живи у екстремном сиромаштву — према Кубанској опсерваторији за људска права — све то доприноси све крхкијем и нестабилнијем стању Кубе данас. А како је историја често показала, када једна држава пролази кроз дуготрајну нестабилност и тешкоће, услови постају погодни за веће и моћније државе да искористе такву ситуацију за своје интересе и циљеве. За Кубу и кубански народ, спољна претња у овом тренутку је њихов стари непријатељ — Сједињене Америчке Државе.
„ПРИЈАТЕЉСКО ПРЕУЗИМАЊЕ“
Упркос томе што текући рат са Ираном троши огромне количине америчких војних и економских ресурса, председник Доналд Трамп наставља да тражи нове државе које би могао да антагонизује и означи као потенцијалне мете своје све агресивније и империјалистичке спољне политике. Већ неко време Куба је у његовом фокусу, не само због блиске географске удаљености од самих Сједињених Америчких Држава, већ и зато што је историјски гледано Куба била веома пожељна територија за ширење америчког геополитичког утицаја. С обзиром на то да је Куба и даље комунистичка земља — једина преостала ван Азије — идеја да САД сруше стари комунистички режим и замене га проамеричким режимом представљала би не само геополитичку победу за САД, већ и снажан симболички тријумф за Трампову администрацију. Још од времена Хладног рата, Куба је била упориште антиамеричког расположења и комунистичких симпатизера у западном свету. Успостављање кубанске владе наклоњене САД несумњиво би председнику Трампу донело преко потребан подстицај у тренутку пада његовог јавног рејтинга. Као и у случају већине држава, сећања на историјске сукобе између народа остају снажан инструмент који владе користе за оправдавање контроверзних спољнополитичких потеза који би у нормалним околностима могли бити непопуларни међу становништвом.
Према извештајима новинске агенције "Reuters", 9. марта председник Трамп је дао изјаву у којој је рекао да је Стејт департмент САД „и даље фокусиран на Кубу“, као и да се америчка влада тренутно налази у фази планирања нове спољне политике према Куби која „може, али и не мора укључивати пријатељско преузимање“ те земље. Имајући у виду потпуну непредвидивост — а у последње време и агресивност — Трампа, ово предложено „преузимање“ Кубе могло би да обухвати било шта: од обичне „промене“ става владајуће кубанске власти ка проамеричком курсу, па све до екстремног сценарија као што је потпуна анексија Кубе у састав Сједињених Америчких Држава. Иако је такав сценарио некада деловао потпуно нестварно и готово комично у својој драматичности, нико не може да заборави колико је Трамп био решен да анектира територију величине Гренланда, који је иначе аутономна територија Краљевине Данске, чланице НАТО-а и — бар формално — савезника Сједињених Америчких Држава.
Док би већина Трампа описала као изузетно наглог и непромишљеног у свом ставу према Куби, једна ствар која се не може порећи јесте његова свест о одређеним спољним факторима који би потенцијално могли олакшати остварење његових амбиција. У случају Кубе, Трампово поверење у свог државног секретара Марка Рубија представља један од таквих фактора. Сам Рубио је син кубанских имиграната, па је управо због својих личних веза са Кубом Трамп њему поверио да практично преузме вођење текућег „дијалога“ Сједињених Америчких Држава са Кубом (ако се то уопште може назвати дијалогом). Поред тога, захваљујући Рубијевом личном познавању кубанског друштва и културног менталитета, могло би се тврдити да он потенцијално може да искористи те факторе како би убедљивије представио повећани утицај САД у Куби као нешто позитивно. Такав дипломатски потез није неуобичајен у геополитици и међународним односима. Није реткост да државе именују амбасадоре у страним земљама чије се етничко или расно порекло поклапа са земљом у коју су постављени. Пример за то је случај покојног Марка Брновића, у САД рођеног етничког Србина, кога је Трамп раније номиновао као потенцијалног амбасадора САД у Србији, пре него што је у октобру 2025. године повучена његова кандидатура. Брновић је преминуо 12.th January of this year in Phoenix, Arizona.
Присуство значајне кубанске дијаспоре у Сједињеним Америчким Државама такође је кључан фактор који ће Трамп вероватно настојати да искористи. Током година, стотине хиљада Кубанаца напустило је своју домовину и отишло у Сједињене Државе — посебно у Флориду, која се налази око 150 км (90 миља) северно од острва — наводећи лошу економију, пад животног стандарда и политичку репресију као главне разлоге за одлазак из Кубе. Настајање све бројније кубанске дијаспоре у САД стога је од великог значаја за Кубанце у америчкој влади, попут Марка Рубија, јер ће подршка сународника несумњиво олакшати Трамповој администрацији да подстакне подршку унутар кубанске заједнице за америчку интервенцију на Куби и рушење њеног комунистичког режима.
Додатни фактори у све агресивнијем ставу Трампове администрације према Куби јесу и континуиране санкције против ове острвске државе. Већ погођена дубоком економском нестабилношћу, Куба се суочава са додатним притиском јер су нове санкције САД свесно осмишљене да је још више ослабе, како би била приморана да „склопи договор“ са Сједињеним Америчким Државама. Код Трампа, такви „договори“ најчешће се испољавају као потпуна геополитичка подређеност америчким интересима, уз врло мало користи за другу страну.
Према самом председнику Трампу, о улози Марка Рубија као америчког представника у дијалогу између САД и Кубе:
Он [Марко Рубио] се бави тиме [односима са Кубом], и то може бити пријатељско преузимање, а можда и неће бити пријатељско преузимање. То и није толико важно јер су, како се каже, већ на испарењима. Немају енергију, немају новац… Они ће или направити договор или ћемо ми то урадити подједнако лако у сваком случају…
Овакав језик и реторика постали су ново обележје Трамповог приступа спољној политици — „или по мом или никако“, како каже стара изрека. Другим речима, ако нека држава не испуни Трампове захтеве — ма колико они били необични и екстремни — та држава ће сносити последице које он одреди. У протеклој години видели смо да те последице све више попримају војни карактер, што ову другу Трампову администрацију чини вероватно једном од најнепредвидивијих и најопаснијих америчких власти у модерној историји. Заправо, Трамп је недавно јавно говорио о својој све израженијој склоности ка употреби војне силе ради остваривања својих циљева, за разлику од ранијих изјава у којима је тврдио да је „председник мира“:
Имали смо огроман успех на много различитих начина. Изградио сам војску и поново је ојачао током свог првог мандата, и сада је користимо. Више него што бих желео, да будем искрен, али када је користимо, видели смо да то заиста функционише… Када погледамо Венецуелу, када погледамо [операцију] „Midnight Hammer“ у Ирану, то је поставило темеље за оно што сада радимо [у Ирану]. Било је прилично невероватно.
КУБАНСКА КУЋА ОД КАРАТА
У јануару је амерички лист Wall Street Journal извештавао о Трамповим плановима за Кубу, који су укључивали и ступање администрације у контакт са званичницима унутар кубанске владе који би били спремни да сарађују са Сједињеним Америчким Државама како би се извршила промена режима на Куби и довео до колапса њене комунистичке власти. Кубански емигранти и „грађанске групе“ са седиштем у Мајамију и Вашингтону такође су, како се наводи, били „консултовани“ од стране америчке владе. Међутим, оно што је такође занимљиво јесте да је Wall Street Journal, позивајући се на анонимне америчке званичнике, известио да Трамп „нема конкретан план“ за будућност Кубе у случају да до промене режима заиста дође. Ипак, упркос недостатку јасне и разрађене визије за посткомунистичку Кубу, такође је наведено да су амерички напад на Венецуелу и отмица председника Николаса Мадура охрабрили Трампа да дође до закључка да „сила значи право“, те да војна сила више не мора нужно бити последње средство ако све друге опције пропадну. Уместо тога, Трамп сада врло вероватно сматра да се војна сила може посматрати као једна од примарних опција у његовој будућој спољној политици. Текући рат са Ираном је само један пример тога. С тим у вези, професор Мајкл Кларк, аналитичар за безбедност и одбрану британског Sky News-а, недавно је упоредио шире стратегије Сједињених Америчких Држава и Ирана, наводећи да „Американци имају војну стратегију, али не и политичку стратегију“, док „Иранци имају политичку стратегију, али не и војну стратегију“. Ово поређење може се применити и на Трампов приступ Куби, ако узмемо у обзир извештај Wall Street Journal-а. Ако Трамп заиста „нема конкретан план“ за Кубу након промене посткомунистичког режима, онда се може закључити да је ово општи модел његовог приступа спољној политици — ако се не може постићи „договор“, примењује се војна, а не политичка стратегија. У Венецуели је примењена војна стратегија; у Гренланду је скоро примењена (и даље нерешено); у Ирану је такође примењена. За малу острвску државу каква је Куба, кратка и одлучна војна стратегија готово сигурно би била на столу за председника Трампа.
Пре америчког напада на Венецуелу и отмице Николаса Мадура, Куба је велики део своје нафте и других горива добијала управо из Венецуеле. Сада, када је та кључна испорука прекинута, Куба се суочава са текућом кризом горива и енергије као директном последицом тога. Према наводима америчке владе, управо због ове енергетске кризе и често помињаног „економског колапса“, Куба је наводно спремна да седне за преговарачки сто са Сједињеним Америчким Државама како би разговарала о потенцијалном „договору“, у каквом год облику он био. Међутим, Трамп је у више наврата раније изјављивао да је Куба „спремна да падне“, али се такав сценарио до сада није остварио. Званични одговор Кубе, са друге стране, био је донекле мешовит. С једне стране, кубанска влада је негирала било какве наводне разговоре на високом нивоу са САД, али с друге стране није негирала постојање онога што је назвала „неформалним разговорима“.
„ДОНРООВА ДОКТРИНА“
Нова опсесија Доналда Трампа Кубом — након Венецуеле, Гренланда и сада Ирана — представља још једно проширење његове самопроглашене „Донро доктрине“. Названа по историјској Монроовој доктрини, која је наглашавала противљење страном мешању у послове САД на западној хемисфери — и била усмерена конкретно против страног колонијализма у Америци — такозвана Донро доктрина представља екстремнији облик те политике. Скована од стране самог председника Трампа, Донро доктрина представља идеолошку манифестацију његове личне спољне политике, која наглашава америчку геополитичку доминацију на западној хемисфери и свако противљење америчким прекоморским амбицијама посматра као директну претњу Сједињеним Америчким Државама. Није потребно дубље анализирати ову доктрину да би се уочила њена очигледно империјалистичка природа.
Са Донро доктрином, оно што је у почетку деловало као шала коју већина није схватала озбиљно, услед Трампове ексцентричне природе, на крају је постало веома стварни — и изузетно опасан — кључни део спољне политике Доналда Трампа. Огромна непредвидивост и агресивност Трампове спољне политике током његовог другог председничког мандата — уз подршку подједнако ратоборних чланова његове администрације — учинили су да влада Сједињених Америчких Држава у целини постане вероватно најопаснија и најимперијалистичкија у 250 година дугој историји те земље. Са Трамповим потпуним игнорисањем међународног права — које је чак и јавно истицао — и његовим агресивним поступцима и реториком према Венецуели, Гренланду и сада Ирану, веома је мало вероватно да ће ускоро заборавити на Кубу. Напротив, имајући у виду малу величину Кубе и све већу нестабилност државе, само највећи оптимисти могли би да тврде да Трамп неће Кубу учинити својом следећом метом америчког експанзионизма. У ствари, и сам Трамп је поново јасно ставио до знања да му је Куба у видокругу, чим приведе крају своју кампању у Ирану:
„Оно што се дешава са Кубом је невероватно, и мислимо да желимо прво да завршимо ово [Иран]… Али то ће бити само питање времена.“
У каквом ће се тачно облику Трампов коначни циљ у Куби на крају испољити, остаје да се види, али оно што је сигурно у овом тренутку, у марту 2026. године, јесте да америчка сенка над Кубом неће ускоро нестати и да би стари сукоб из времена Хладног рата између Кубе и Сједињених Америчких Држава могао поново да се распламса у нешто далеко опасније и разорније.
