Ретко ко је ове године увредио исламски свет као извесна Зумретај Аркин која се потписује као председница Комитета жена такозваног Светског ујгурског конгреса. Током недавног заседања такозваног Светског ујгурског конгреса у Сарајеву, она је тамошњим медијима рекла да исламске земље не подржавају напоре њене организације да се ујгурски аутономни регион Синђанг отцепи од Кине, због тога што исламске земље имају снажне економске везе са Кином.
БРИЖНИ И ИЗДАШНИ - НЕД И ЦИА
Из њене изјаве да се закључити да је исламски свет толико слаб, неморалан и поткупљив, да због кинеских кредита пристаје да жмури и ћути над наводним насиљем које Кина спроводи над Ујгурима, док америчка Национална задужбина за демократију (НЕД) и Централна обавештајна агенција (ЦИА), које су у ствари основале и издашно финансирају такозвани Светски ујгурски конгрес, једине искрено брину за судбину и добробит те исламске заједнице у Кини.
Поменуте обавештајне организације „бринуле“ су о Ујгурима тако што су до пре неколико година подстицале небројене терористичке нападе ујгурских екстремиста на грађане, кинеске снаге безбедности и кинеске институције, у којима су страдале хиљаде људи.
Аутор ових редова је, нажалост, сведок самоубилачког терористичког напада ујгурских екстремиста који се догодио 2013. године у Пекингу, када је, поред троје нападача, страдало и двоје посетилаца: једна Кинескиња и једна жена из иностранства.
Светски ујгурски конгрес основан је пре две деценије. Према свим релевантним међународним извештајима, организација је основана под патронатом и уз обилну финансијску и логистичку подршку поменутог НЕД-а, односно ЦИА, као и других безбедносно-обавештајних агенција Сједињених Америчких Држава (САД). Према најновијем извештају кинеске владе, која, извесно, помно прати рад ове организације, НЕД годишње за рад Светског ујгурског конгреса издваја од 5 до 6 милиона долара.
ЈУЧЕ ТЕРОРИСТИ, ДАНАС „БОРЦИ ЗА СЛОБОДУ“
Светски ујгурски конгрес здушно је подржавао активности Исламског покрета источног Туркестана који је у Кини приближно од 2006. до 2016, односно 2017. године извео велики број терористичких напада. Слично као што је, нешто раније, био случај са такозваном Ослободилачком војском Косова, САД су, најпре, Исламски покрет источног Туркестана 2002. године биле прогласиле за терористичку организацију. Потом је Исламски покрет источног Туркестана, једноставно, уклоњен са америчке листе терористичких организација, јер је неко у Вашингтону, извесно, закључио да та организација може корисно да буде употребљена.
Једним јединим актом америчке администрације, Исламски покрет источног Туркестана, за који у најширем смислу можемо констатовати да у пракси представља терористичко крило Светског ујгурског конгреса, прекомандован је са списка терористичких на списак тобожњих демократских покрета који се боре за „слободу“.
Сличност са Србијом и процесом разбијања бивше Југославије не завршава се том врстом политичко-правне манипулације статусом једне ноторне терористичке организације. Недуго потом, Мајк Помпео, тадашњи државни секретар САД, саопштио је да његова земља уводи санкције Кини, због наводног геноцида над Ујгурима.
ЉУДЕ СУ КЛАЛИ И СПАЉИВАЛИ
Али, шта се, заправо, све време догађало у Кини и како се догодило да САД, баш као у случају Сребренице, поново помоћу Сарајева, „геноцид“ искористе као џокера из рукава за обрачун са другим земљама, у овом случају са Кином? Кина је у поменутом периоду, дакле приближно од 2006. до 2016, односно 2017. године на свим деловима своје територије била изложена терористичким нападима Исламског покрета источног Туркестана и сродних исламистичких група ујгурских сепаратиста које подржавају САД, заједно са Светским ујгурским конгресом као политичким крилом тих терористичких група у емиграцији.
Политички циљ тог таласа тероризма, који је, то треба посебно нагласити и поновити, био захватио целу Кину, очигледно у режији САД, био је кристално јасан: дестабилизација читаве Кине под мотом отцепљења Синђанга и оснивања нове туркофоне „државе“, по много чему сличне „Косову“, која би била названа „Источни Туркестан“.
Ево неколико примера насиља ком су људи у Кини били изложени.
У лето, тачније 5. јула 2009. године, ујгурски исламисти су у главном граду Синђанга, Урумћију, изазвали талас насиља у ком је убијено 197 људи, а повређена је 1.721 особа. Људи су по улицама били дословно сечени мачетама и ножевима, пребијани, чак и спаљивани.
Дана 22. маја 2014. године, у две експлозије аутомобила, које су се догодиле у истом граду, страдале су 43 особе (94 повређених).
Осим поменутог самоубилачког напада који се догодио на Тијенанмену у Пекингу, 2013. године изведен је још један самоубилачки терористички напад, али у Кунмингу, на југозападу Кине. У њему је 5 особа погинуло, а 38 је повређено.
Годину дана касније, такође у Кунмингу, догодио се још један тежак терористички злочин. Починиоци су били осморица ујгурских терориста. Људе су дословно клали ножевима. Убијена је 31 особа, а повређена 141.
ТРИ ПАРАДОКСА
Турска је у први мах, барем делимично, била заинтересована за догађаје у Синђангу, будући да су Ујгури туркофони муслимани, али су покушај пуча у тој земљи 2016. године, непосредан увид у стварне мотиве и позадину активности ујгурских терориста, као и развој укупних односа са Кином, и ту земљу удаљили од подршке интерпретацији ујгурског проблема у режији САД и Светског ујгурског конгреса.
Тврдити да је Турска од проамеричке „подршке“ Ујгурима одустала због висине каматне стопе кинеских кредита није вредна помена.
Светски ујгурски конгрес је на међународној сцени, потом, остао усамљен са САД и њиховим сателитима. Тај конгрес свету је требало да објасни први од најмање три велика парадокса која прате и у суштини демаскирају његов рад: зашто само САД и њихови савезници „подржавају“ муслиманске Ујгуре, али не и исламске земље?
Поменуто објашњење Зумретај Аркин о томе да Кина кредитима подмићује исламски свет не звучи уверљиво, ни реалистично. Јеврејске заједнице широм света и сам Израел, такође, имају довољно новца да купе наклоност исламских земаља изван арапског круга за подршку очигледном насиљу над Палестинцима, па ни једна од неарапских исламских земаља, ипак, никада није пристала на ту врсту геополитичке корупције.
МЕКА АМЕРИЧКЕ ГЕОПОЛИТИЧКЕ АКЦИЈЕ
Будући да ниједна значајна исламска земља не подржава Светски ујгурски конгрес, као идеално место за одржавање конгреса, те, у суштини, проамеричке организације показао се главни град Федерације Босне и Херцеговине (БиХ) – Сарајево, које деценијама покушава да се позиционира као „Мека“ америчке геополитичке акције, подводећи свој муслимански имиџ геополитичким интересима САД, као покривалицу за спровођење њихових интереса, кад год се за то укаже прилика, у нади да ће САД са својим савезницима једног дана укинути Републику Српску и демонтирати незванични, али постојећи трећи ентитет у БиХ који се колоквијално назива Херцег-Босном.
Тако је крајем маја и почетком јуна ове године, у главном граду Федерације БиХ боравио Дејмон Вилсон, шеф НЕД-а, заједно са својим сарадником задуженим за БиХ Брајаном Џозефом. Тешко да ова посета, као и посета шефа ЦИА Вилијама Бернса Сарајеву, која је уследила недуго потом, немају везе са организацијом заседања Светског ујгурског конгреса у том граду.
Будући да су радикалне муслиманске снаге у БиХ на сличан начин биле употребљене приликом разбијања Југославије, уклањањем демократски изабраног Фикрета Абдића и одбијањем да са комшијама Србима склопе већ договорени споразум пре избијања рата који је свима одговарао, данас им није било тешко да се споразумеју са колегама из Светског ујгурског конгреса.
Заједнички именитељ те здружене акције САД, Светског ујгурског конгреса и Сарајева је „геноцид“.
НИ РЕЧ О ГАЗИ, СУЗЕ ЗА УЈГУРЕ
Представници Светског ујгурског конгреса прво су обишли стратиште у Поточарима које САД занима искључиво у контексту употребне геополитичке вредности, односно снаге притисака на Србију и Српску. Изван те врсте натегнуте градације злочина и употребне вредности тог тешког злочина који су српске снаге починиле у Сребреници, САД и њене сателите Сребреница занима колико их занимају и оближња српска стратишта из истог рата.
Ту долазимо до другог парадокса: Сарајево никада није упутило ни дипломатску нотицу Вашингтону због очигледне подршке још очигледнијем геноциду над муслиманима у Гази, али за рачун САД лије крокодилске сузе због непостојећег геноцида над Ујгурима у Кини.
Наратив америчких институција и медија о тобожњем геноциду који Кина непрекидно спроводи над Ујгурима „поткрепљен“ је недоказивим тврдњама у које једино може да се поверује или не поверује.
Кина је, на пример, оптужена да стерилизује ујгурске жене и успоставља концентрационе логоре. Као докази приложени су мутни сателитски снимци или медијски извештаји за које се испоставило да су лажни.
Један од најпознатијих примера те врсте манипулације јесте случај осуђеног нарко дилера по имену Мердан Гапар, чији су видео снимци и текстуалне поруке из затвора, које је разменио са дописником Би-Би-Си-ја, у западним медијима употребљени као крунски доказ за постојање концентрационих логора за Ујгуре.
КОМИЧНО НАЛИЧЈЕ АНТИКИНЕСКЕ ПРОПАГАНДЕ
Тамо где су концентрациони логори, тамо је, напросто, и геноцид. Када је императив да се докаже да је непостојећи геноцид заиста почињен, добро дође и снимак из класичног затвора.Та врста антикинеске пропаганде, међутим, имала је и своје комично наличје. У јануару 2021. године, Њујорк тајмс је објавио чланак извесне Амелије Панг, под насловом „Потребан је био геноцид да бих се сетила својих ујгурских корена“. Амелија је, како може да се прочита у релевантним изворима, Ујгурка једном осмином свог етничког порекла. Иако никада није била у Синђангу, нити је икада била у додиру са Ујгурима из Кине, објавила је најмање 17 чланака о „геноциду“ над њима, тврдећи да су „кинеске политике принудне асимилације ипак дошле чак и до ње“.
Најбољи је, ипак, био случај „жртве геноцида“ који је разоткрио јутјубер Данијел Думбриљ, указавши да су поменутој „жртви“, о чијем су „случају“ опширно извештавали Си-Ен-Ен и Би-Би-Си, кинеске власти уредно обновиле пасош у време када је „жртва“ тврдила да је била у затвору. На снимку који се појавио на Си-Ен-Ену, датум обнове „жртвиног“ кинеског пасоша због тога је био замућен.
Кинеска влада је мутне сателитске снимке, употребљене као да су посреди крунски докази за постојање концентрационих логора у Синђангу, демантовала корак по корак, објављујући слике са лица места, почевши од објеката у округу Маркит, у префектури Каши, где су објекти основне, средње школе и старачког дома били представљени као концентрациони логори. Сличних примера било је много. На пример, логистички центар у округу Бачу, такође у префектури Каши, који је такође био наведен као концентрациони логор у извештајима западних медија.
ДЕМОГРАФИЈА У ВРЕМЕ ГЕНОЦИДА
Али, постоји кључна тачка у наративу западних медија о Синђангу и наводном геноциду над Ујгурима. То је ујгурска популација у НР Кини.
Од 2010. до 2018. године, ујгурска популација порасла је за 25 одсто. Просто је невероватно да је у условима наводног геноцида који, према тврдњама америчких и осталих западних медија, Кина непрекидно спроводи над Ујгурима, ујгурска популација у тој земљи непрекидно рапидно расла.
За последњих 40 година, број Ујгура у Синђангу је повећан са око 5,5 милиона на више од 12 милиона. Ту вреди нагласити још једну веома важну чињеницу. Попут осталих етничких мањина, над Ујгурима никада није примењена кинеска политика једног детета. Политика једног детета односила се искључиво на Хане, дакле етничке Кинезе, највећу етничку групу у земљи.
Иако је број скоро свих етничких група у Кини у стагнацији или чак опадању последњих година, наведено је неспорна чињеница и демантује западни медијски и институционални наратив о „геноциду“ над Ујгурима.
КИНЕСКИ ОДГОВОР
Кина је на изазове тероризма и сепаратизма најпре одговорила сламањем терористичких група на терену, за које се показало да су биле у вези са Исламском државом. Још један парадокс у овој причи представља чињеница да су САД у Гвантанаму држале двадесет и двоје ујгурских исламиста који су се борили против америчке војске у Авганистану, дакле не у самим САД.
У јулу 2020. године, Уједињене нације су идентификовале хиљаде уjгурских бораца у редовима Исламске државе у Сирији и Авганистану. Док су се непосредно након напада изведених 11. септембра 2001. године САД бориле против тероризма, Кину су држале за партнера и савезника у тој борби. Када је недуго потом Кина почела да се брани од тероризма, САД су подржале ујгурске терористе и сепаратисте као борце за „слободу“.
И са САД као очигледним савезницима ујгурских сепаратиста, Кина је однела победу над терористима на терену. Након те победе, Синђанг је престао да буде неуралгична тачка преко које западне силе на челу са САД покушавају да дестабилизују Кину (сродни покушаји изведени су у Хонгконгу, на Тибету и још увек трају на острву Тајван).
Кина је у међувремену успоставила привремене едукационе и васпитне центре у Синђангу, које је прозападна пропагандна машинерија аутоматски класификовала као концентрационе логоре, а који су у међувремену затворени. Синђанг је постао важно туристичко, пољопривредно и трговинско чвориште Кине и иницијативе „Појас и пут“, а животни стандард људи који живе у њему нагло расте из године у годину.
ЈЕСЕЊА БЕРБА УМЕСТО НАСИЉА И КРВИ
Ту долазимо до још једног значајног парадокса: док се у Сарајеву на заседању Светског ујгурског конгреса говорило о потреби да се Синђанг отцепи од Кине, што само по себи генерише насиље и проливање крви, у самом Синђангу трајала је механизована јесења берба памука и жетва јесењих усева, уз употребу сателитског система „Бејдоу“ и вештачке интелигенције, за праћење стања и приноса усева.
Ова околност можда најверније одсликава вредносну разлику између кинеског цивилизацијског круга у 21. веку и цивилизацијског круга САД ком припада окружење Србије. Кина је у Синђанг протеклих година уложила стотине милијарди јуана. Изграђени су најсавременији путеви и железнице. Држава подстиче пољопривреду, приватну иницијативу и развој тржишта, али и ради на заштити нетакнуте природе у том делу Кине.
Десетине милиона туриста сваке године путују у Синђанг, где се сада бележе стотине милиона ноћења. Та чињеница не иде баш у прилог тврдњама такозваног Светског ујгурског конгреса о Синђангу као великом концентрационом логору за истребљење Ујгура.
Колико брзо напредује економија Синђанга, а са њом и животни стандард људи који у њему живе, а где ујгурска заједница, узгред буди речено, не представља етничку већину, говори податак да је лане извоз тог кинеског аутономног региона у пет суседних централноазијских држава (Синђанг географски припада Централној Азији) порастао 23,2 одсто у односу на претходну годину. Вредност тог извоза износила је за нашу земљу још увек, а за БиХ поготово, недостижних 246,57 милијарди јуана (34,25 милијарди долара).
Сви остали економски показатељи и остале чињенице такође сведоче у корист кинеског економског развоја и стабилности кинеске државе, са њом и самог Синђанга. Ове околности уживају већинску подршку становништва у Синђангу које не жели да поново постане плен геополитичких предатора.
ШТА ЈЕ ТАКОЗВАНИ СВЕТСКИ УЈГУРСКИ КОНГРЕС ПОКУШАО ДА САКРИЈЕ У САРАЈЕВУ?
Управо је подршка у самом Синђангу оно што недостаје такозваном Светском ујгурском конгресу да би заиста постао ујгурски, уместо што је, у ствари, (про)амерички. Да би забашурио ту чињеницу, такозвани Светски ујгурски конгрес је гостопримство затражио у Сарајеву које сада свој део Федерације БиХ, дакле потез Сарајево – Тузла – Зеница плус Бихаћ, поновимо то, треба да увери да су САД, заиста, једине и притом искрено забринуте за добробит Ујгура удаљених 6.000 километара од Башчаршије, као и да је та америчка „брига“ света ствар свих Бошњака овог света, а да истим тим САД, због подршке сатирању Палестинаца, то исто Сарајево не сме да упути ни слово званичног протеста.
Највећи добитник сарајевске епизоде са такозваним Светским ујгурским конгресом је, погађате, Република Српска.
Бањалука је посредством свог јавног сервиса, уочи почетка заседања поменутог конгреса ујгурских екстремиста у Сарајеву, мудро објавила интервју са отправником послова кинеске амбасаде који је скуп у Сарајеву, с правом, назвао антикинеским. Та околност додатно учвршћује позицију коју је Република Српска, дакако као део БиХ, успела да изгради у међународним односима, а нарочито у погледу своје све интензивније сарадње са НР Кином и суштинског поштовања принципа једне Кине, не само оног формално исказаног, који је једино у Бањалуци изгледа неспоран.