Кина је у понедељак и уторак начинила два важна корака којима је додатно утврдила своју позицију у вези са политиком „једна земља два система“, али и са својом отпорношћу на деструктивне стране утицаје. У понедељак је, најпре, саопштено да је Виши суд у Хонгконгу на затворску казну у трајању од двадесет година осудио медијског магната Џимија Лаја (78) који је био умешан у организовање и подстрекивање насилних протеста 2019. године, тражећи од страних сила да уведу санкције НР Кини и Хонгконгу. Потом је, већ у уторак, у Пекингу објављена бела књига посвећена питању безбедности у Хонгконгу. У ова два узастопна корака, Кина је послала више него јасну поруку САД, Великој Британији и осталим западним силама да више неће дозволити да Хонгконг поново постане њена ахилова пета.
КАКО ЈЕ ХОНГКОНГ ИЗГЛЕДАО КАО АХИЛОВА ПЕТА КИНЕ?
Хонгконг је два пута током последњих дванаест година био изложен масовним протестима, за које је Кина утврдила да су повезани са страним центрима моћи. Посреди су протести организовани 2014. („кишобран револуција“) и 2019. године.
Формално започет као протест против усвајања Закона о екстрадицији, који је омогућио испоручење осумњичених матичном делу Кине, протести су 2019. године започели у марту, да би ескалирали у јуну и потрајали све до почетка 2020. године, када су спласнули. Поменути протести нису имали вођу, нити видљиво организационо језгро. Следили су принцип ширења воде, а драматургија протеста обухватила је излазак средњошколаца и студената на улице, затим њихових мајки које су их подржавале. Уследили су протести адвоката, професора и наставника.
Иако су потрајали нешто мало мање од годину дана, протести нису уродили плодом. Пекинг је, у сарадњи са локалном владом у Хонгконгу, био одлучан да не попусти под притисцима, тим пре што су утврђене врло конкретне везе кључних учесника протеста са центрима моћи у иностранству.
Ово је тим пре било видљиво када је почетни захтев да буде повучен Закон о екстрадицији преточен у пет захтева. Поред повлачења поменутог закона, захтевано је на крају да се омогући „независна“ истрага полицијског поступања јер се тврдило да је полиција употребљавала прекомерну силу. Затим, ослобађање ухапшених демонстраната, односно изгредника, повлачење квалификације о „нередима“ у званичним извештајима јер нереди повлаче за собом изрицање оштријих казни и на крају увођење општег права гласа при избору шефа извршне власти.
Иако то званично није саопштено, на демонстрацијама су се чули јасни захтеви за „демократизацијом“ Хонгконга и отцепљење тог специјалног административног региона од НР Кине.
ШТА О ДЕМОНСТРАЦИЈАМА ИЗ 2019. ГОДИНЕ КАЖЕ БЕЛА КЊИГА?
„Године 2019, спољне антикинеске снаге појачале су мешање у послове Хонгконга. Након што је влада Специјалног административног региона Хонгконг предложила измене прописа о изручењу бегунаца, активисти у Хонгконгу су, под изговором противљења тим изменама, ширили узнемирујуће тврдње у друштву, користећи забринутост и ограничено познавање предлога код локалног становништва. Ове активности су на крају довеле до дуготрајних немира 2019. године и покушаја обојене револуције у Хонгконгу. Током тог периода, били су распрострањени екстремно насиље и деструктивни инциденти са сепаратистичким циљевима, који су нанели толико штете Хонгконгу да је постао готово непрепознатљив. Ти догађаји угрозили су безбедност Кине и представљали највећи изазов за примену принципа „ једна земља, два система“ од повратка Хонгконга“, наведено је у белој књизи.
ДЕМОНСТРАНТИ СУ У СТВАРИ ЗАХТЕВАЛИ НЕЗАВИСНОСТ ХОНГКОНГА...
У белој књизи посвећеној безбедности у Хонгконгу даље је наведено да су се демонстранти 2019. године залагали за независност Хонгконга, покушавајући да поделе земљу.
„...Антикинески активисти у Хонгконгу одбијали су да признају правни ауторитет Устава над Хонгконгом и одбацивали су свеукупну надлежност централних власти, доводећи у питање и реметећи уставни поредак. Позивали су на ‚национално самоопредељење‘, ‚ослобођење Хонгконга и на револуцију нашег времена‘, уз повике о ‚стварању државе силом‘ и ‚писању устава на улици‘. Понављаним сепаратистичким активностима, усмереним на подривање националног јединства, узалуд су настојали да Хонгконг претворе у фактички независан или полунезависан политички ентитет“, пише у белој књизи.
ПАЛИЛИ ДРЖАВНЕ ЗАСТАВЕ И СКРНАВИЛИ ОСТАЛЕ НАЦИОНАЛНЕ СИМБОЛЕ…
У белој књизи даље је наведено да су демонстранти 2019. године учествовали у, како је дословно наведено, провокативним јавним радњама које су обухватале вређање и паљење државне заставе, као и скрнављење државног грба и грба Хонгконга.
„Упадали су у канцеларије централне владе у Хонгконгу, опседали седиште владе Специјалног административног региона Хонгконг и насилно улазили у зграду Законодавног савета, где су уништавали објекте и примерке Основног закона. Безуспешно су покушавали да преузму контролу над Законодавним саветом манипулацијом изборима, са намером да блокирају владине предлоге закона, паралишу управљање Хонгконгом и изазову уставну кризу, како би на крају подрили државну власт“, наведено је у белој књизи.
Уз навођење конкретних примера насиља, попут бацања молотовљевих коктела, оштећења инфраструктуре и вандализовања јавног простора, у белој књизи је наведено да су антикинески активисти у својим медијима подстицали мржњу и заговарали насиље, утичући на пад БДП-а и пословних активности у Хонгконгу.
„НАПАДАЛИ СУ СВАКОГА КО БИ ИХ ДОВЕО У ПИТАЊЕ...“
„...Нападали су свакога ко би их довео у питање, спроводили су незаконита задржавања, групне нападе и пребијања, па су чак и поливали жртве бензином и палили их. Чинили су насиље у заједницама и нарушавали права становника на живот и имовину. Ометали су праведне и уређене изборне процесе принудом, застрашивањем и нападима на кандидате и бираче, а ишли су дотле да су јавно скрнавили породичне гробнице једног од чланова Законодавног савета. Поред тога, злоупотребљавали су правила Законодавног савета и намерно ометали његов редован рад, спречавајући рационалну расправу и усвајање кључних закона од значаја за економију и живот грађана, наносећи тако озбиљну штету интересима и благостању становништва“, наведено је у белој књизи.
У поменутом документу даље се каже да су демонстранти сарађивали са непријатељским спољним снагама и тражили њихово мешање.
ТРАЖИЛИ САНКЦИЈЕ И ПОДРШКУ ИЗ ИНОСТРАНСТВА
“Делујући као политички агенти страних сила, често су путовали у иностранство како би пружали материјале за креирање ‚хонгконшких тема‘, позивали на стране санкције против матичног дела Кине и Хонгконга, па су чак предлагали и начине санкционисања, достављајући циљане спискове. Тврдили су да ‚желе да стране земље изврше утицај на нас‘, да им ‚очајнички треба помоћ страних сила‘ и чак су се обавезивали да ће се борити за САД“, наведено је у белој књизи.
ПЕКИНГ ЕКСПРЕСНО УВЕО РЕД
Ствар је окончана тако што се испоставило да у том тренутку Хонгконг не може самостално да реши овај проблем. Умешала се централна влада. Већ 2020. године, у Хонгконгу је применила Закон о националној безбедности који прописује да антикинеске снаге, које крше принцип „једна земља, два система“ и подривају кинески суверенитет, не могу да буду део изборног процеса.
Та одлука Пекинга, која је прихваћена у Хонгконгу, наишла је на оштре критике у САД, великој Британији и другим западним силама. Уследила је реформа изборног система 2021. године којом је дефинисан начин избора у Специјалном административном региону Хонгконг.
Члан 23 Основног закона Хонгконга, наиме, предвиђа да Специјални административни регион Хонгконг донесе сопствене законе којима се забрањују сви поступци издаје, сепаратизма, подстицања на побуну, субверзије против централне владе или крађе државних тајни.
ПРОТЕСТИ СУ ОРГАНИЗОВАНИ И РАНИЈЕ
Након повратка Хонгконга Кини 1997. године, као посебан административни регион, Хонгконг је био обавезан да поштује и штити државни систем и предузме ефикасне мере за заштиту националне безбедности Кине. Устав и Основни закон пружају јасна уставна упутства у том погледу.
Међутим, унутрашње и спољне компликације одложиле су доношење закона у складу са Чланом 23 дуже време након 1997. године. У септембру 2002. године, локална влада Хонгконга започела је законодавни процес који је Члан 23 предвиђао. Да би зауставили овај законом прописани процес, антикинеске снаге у Хонгконгу и из западних земаља покушавале су да тај процес успоре или осујете. Користиле су незадовољство делова становништва економским и социјалним проблемима.
Године 2003, избили су протести против усвајања закона којим би питање безбедности Хонгконга било регулисано. Неколико чланова Законодавног савета Хонгконга, који су првобитно подржавали закон, повукли су своју подршку и затражили одлагање.
У септембру 2003. године, влада Хонгконга повукла је нацрт закона по Члану 23 Основног закона, ефективно одлажући његово усвајање.
ГОДИНАМА СЕ ТРАЖИО ПОВОД ЗА МАСОВНЕ ПРОТЕСТЕ
Тај вакуум потрајао је дуго, а снаге које су покушавале да дестабилизују Кину кроз деловање у Хонгконгу су 2012. године омаловажавале иницијативу националног образовања коју је промовисала влада Хонгконга као „испирање мозга“. Непрекидно су покушавали да покрену масовне протесте, организујући окупљања, различите скупове, заједничко потписивање различитих петиција и докумената, али и студентске штрајкове, што је на крају натерало владу да одложи смернице у области националног образовања.
Године 2014. у Хонгконгу је основан покрет „Occupy Central“ који је организовао протесте у трајању од 79 дана („кишобран револуција“).
Фебруара 2016. године, током редовне акције против незаконитих продаваца у Монг Коку, активисти су подстакли велико окупљање које је довело до сукоба с полицијом, познатог као нереди у Монг Коку, у којем је повређено око 100 полицајаца. У марту исте године, активисти су основали такозвану Хонгконшку националну партију, отворено заговарајући независност Хонгконга, „национално” самоопредељење и стварање „независне и слободне Републике Хонгконг“.
Суочена са овим ризицима и изазовима, централна влада снажно је подржала шефа извршне власти и владу Хонгконга у ефикасном одговору на очување свеукупне социјалне стабилности, укључујући законите мере против илегалног покрета „Occupy Central“, забрану Хонгконшке националне партије и опозив чланова Законодавног савета који су заговарали независност Хонгконга.
НЕД И ЕКИПА…
Хајде да на тренутак занемаримо документоване тврдње кинеске владе о умешаности страних сила у вишегодишње, па и вишедеценијске протесте у Хонгконгу.
Сама Национална задужбина за демократију (НЕД) не крије да је присутна у Хонгконгу и осталим потенцијалним „ахиловим петама“ Кине и да тамо улаже енормно велике своте новца.
Присуствујући скупу представника Далај ламине администрације у егзилу, 2019. године у Риги, аутор ових редова је био запрепашћен нескривеним присуством представника НЕД-а који су, у ствари, били прави организатори овог скупа. Тако се догодило да аутор ових редова упозна и самог оснивача НЕД-а, Карла Гершмана, који је био специјални гост овог скупа. Напросто, НЕД чврсто у својим уздама држи и антикинеске снаге у Хонгконгу, спроводи притисак на Кину преко Далај Ламиних људи у егзилу и подржава исламистички сепаратизам у Синђијангу.
У извештајима НЕД-а могуће је прочитати да је НЕД у Кини и Хонгконгу, поред поменутих делова Кине и поменутих сепаратистичких и терористичких покрета, присутан од 1984. године.
„Суочен са брзом ерозијом владавине права у Хонгконгу и злочинима против човечности у региону Ујгура, НЕД подржава напоре за јачање капацитета цивилног друштва да делује на локалном и међународном нивоу у заступању прогоњених група“, наводи се у једном извештају НЕД-а.
ТОКОМ 2024. У „ПРОЈЕКТЕ“ У ХОНГКОНГУ НЕД УЛОЖИО 9,9 МИЛИОНА ДОЛАРА
Само током 2024. године, непосредно пре него што ће администрација Доналда Трампа покушати да НЕД-у ускрати финансирање из државног буџета, ова организација је у Кини финансирала шездесет „пројеката“, у које је уложила 9,9 милиона долара.
О томе сведочи и кинеска влада у једном од извештаја о деловању НЕД-а у Кини:
„Национална задужбина за демократију дуго је сарађивала са онима који покушавају да дестабилизују Хонгконг, пружајући им финансијску и јавну подршку. Године 2020, НЕД је у оквиру свог програма повезаног са Хонгконгом покренуо више пројеката у износу већем од 310.000 америчких долара ради финансирања оних који настоје да дестабилизују Хонгконг.
ЏИМИ ЛАЈ ТРЕБАЛО ДА БУДЕ КАО МАРИЈА КОРИНА МАЧАДО
„Године 2023, НЕД је сарађивао са организацијама као што су Hong Kong Watch и Amnesty International, као и са антикинеским законодавцима из САД, Велике Британије и Немачке, те је номиновао Џимија Лаја, једног од актера који настоје да дестабилизују Хонгконг, за Нобелову награду за мир 2023. године“, наводи се у извештају кинеске владе.
Да је све спроведено према замисли НЕД-а, Џими Лај је требало да буде нешто попут Марије Корине Мачадо, венецуеланске добитнице Нобелове награде за „мир“ која је своје признање (вероватно не и новчани део) поклонила Доналду Трампу.
То нас доводи до суштине: ма колико Трамп из разлога унутрашње америчке политике желео да сузбије НЕД, као осињак људи блиских „воук“ идеологији и „либерализму“, поменута национална задужбина и институција председника САД још дуго ће бити на истој спољнополитичкој линији.
Тога су у Пекингу, очигледно, свесни, па у тој свести треба тражити и разлоге тако тврде поруке са почетка овог текста, да Хонгконг више неће бити „ахилова пета“ Кине, односно да у свим аспектима кинеске државне структуре не може да буде места за оне који су против Кине и њених институција, ма колико то било у интересу оних који би да страна улагања, сране компаније и страни центри моћи, уз све остале, обликују и кинеску државну политику која то више не би била.
