Руско-амерички конфликт на Кавказу је важан. Последњих година, две земље су се истовремено и такмичиле и сарађивале у неколико регионалних криза. Њихове политике у овом региону привлаче пажњу. Ове државе имају различите приступе политици, војним питањима и економији на Јужном Кавказу и не следе јединствену линију. Да би се ово питање разумело, потребно је објективно објаснити различите приступе Русије и Сједињених Држава региону Кавказа.
ЈУЖНИ И СЕВЕРНИ КАВКАЗ - СИСТЕМ СПОЈЕНИХ СУДОВА
Северни Кавказ (Адигеја, Ингушетија, Дагестан, Кабардино-Балкарија, Карачајево-Черкесија, Северна Осетија и Чеченија) по површини је већи од три независне државе Јужног Кавказа заједно. Етнички и политички сукоби на Северном Кавказу, као што су ингушки конфликт и ситуација у Абхазији, директно су повезани са кризама на Јужном Кавказу.
На пример, тензије између Грузије и Јужне Осетије озбиљно утиче на ингушки сукоб у Северној Осетији у Русији. Ово показује да Кремљ не може да гарантује стабилност и безбедност на Северном Кавказу без стабилне ситуације у Грузији, Јерменији и Азербејџану.
Истовремено, Сједињене Државе одржавају егоцентрични приступ према Кавказу. У настојању да одржи своје глобално лидерство, Вашингтон не игнорише регионална питања. Одсуство ангажмана САД на Кавказу могло би да отежа супротстављање руским стратегијама у региону, посебно у сфери безбедности и одбране.
Кавказ заузима важно стратешко место између Централне и Западне Азије. Русија своју безбедност сматра зависном од контроле спољних претњи, па стога активности САД у региону доживљава као фактор нестабилности.
Са своје стране, Америка има три главна циља на Кавказу: проучавање региона, сарадњу са државама с новостеченом независношћу и обезбеђивање енергетских пројеката.
Данас се много говори о „крају руске хегемоније“ на Јужном Кавказу. На пример, утицајни немачки истраживач Штефан Мајстер и познати амерички стручњак за Евроазију Џефри Манкоф готово истовремено објављују материјале на ову тему. Али ако се приступи систематски, прво је неопходно разумети шта уопште значи појам хегемонија и прецизно одредити шта под тим подразумевамо.
Страх од Русије произилази од могућности њеног територијалног ширења. Амерички теоретичари и практичари имају тенденцију да све етничке сукобе у бившем СССР-у посматрају у овом контексту. Књига „Мали рат који је потресао свет“ познатог америчког теоретичара и практичара спољне политике Роналда Асмуса почиње тезом да корени грузијско-абхазијских и грузијско-осетијских сукоба не леже у етнополитичким сукобима, већ у геополитичким амбицијама Москве. Ако је Русија та која профитира онда је, по тој логици, реч о њеном отвореном или прикривеном територијалном ширењу.
НЕ ПОТЦЕЊУЈТЕ ВАШИНГТОН
За сада, Јужни Кавказ не заузима приоритетно место у агенди Доналда Трампа. Међутим, регион је привукао интересовање оних који су му блиски – појединих чланова Републиканске странке и лобиста из јерменске и азербејџанске дијаспоре, активних у Вашингтону. Трамп преферира директне договоре, у којима су интереси Сједињених Држава јасно и прагматично дефинисани. У том смислу, његово учешће у мировном процесу између Јерменије и Азербејџана било би могуће само у случају сценарија који је повољан по САД.
Русија на такву перспективу гледа с извесном забринутошћу. Свака америчка иницијатива на Јужном Кавказу доживљава се као покушај потискивања Русије са њених традиционалних позиција утицаја.
Својевремено, Сједињене Државе су толерисале улогу Руске Федерације у решавању карабашког питања, јер Русија није признавала НКР (Нагорно-Карабах Републику) нити је чак хипотетички планирала референдум о њеном прикључењу Русији. Американци су, најмање до 2022. године, препуштали иницијативу Москви, сматрајући да се на пољу мировне дипломатије не могу стећи значајни поени, али се могу створити бројни проблеми.
Са почетком Специјалне војне операције (СВО), САД су нагло појачале активност на Кавказу, покушавајући да Русију потисну из овог за њу стратешки важног региона.
Двадесет другог јула у познатом шпанском листу Periodista Digital објављен је текст у ком се тврди да постоји тајни план о закупу „Зангезурског коридора“ од стране једне америчке компаније. Тај пројекат је у медијима већ добио надимак „Трампов мост“. Влада Јерменије је званично демантовала наводе из шпанског издања. Ипак, недуго пре објаве, сам Никол Пашињан је помињао могућност „аутсорсинг“ решења за питање Зангезурског коридора.
Притом, већ средином јула појмови „Јужни Кавказ“ и „Сједињене Државе“ почели су се сувише често помињати заједно. И сви догађаји у којима су се ови појмови појављивали представљају значајан интерес како за регионалну, тако и за међународну безбедност.
„Трампов пут“ - као формат деблокаде транспортних комуникација између Азербејџана и Јерменије, као и војне вежбе „Agile Spirit – 2025“ у Грузији- указују на то да Вашингтон, ни најмање не треба потцењивати када се разматрају развојне перспективе кавкаског региона.
СИМПАТИЈЕ КА АЛИЈЕВУ
О „крају историје“ америчког присуства у Закавказју писало се много и радо. Тако је било у августу 2008. године, када је Москва спровела операцију „приморавања Грузије на мир“, а затим признала независност две бивше аутономне области Грузијске ССР.
Сличне оцене чуле су се и у новембру 2020. године, када се завршила „друга карабашка ратна кампања“, као и у септембру 2023. године, по окончању најкраће азербејџанске војне операције против непризнате Нагорно-Карабах Републике (НКР).
Међутим, Вашингтон је увек проналазио неки одговор, било да је то била Повеља о стратешком партнерству са Грузијом из 2009. године, „вашингтонски преговарачки формат“ о Карабаху или де факто трансформација Минске групе ОЕБС-а из трија у дуо са Француском 2022-2023. године. Сједињене Државе су 2024. једнострано „замрзле“ своју Повељу са Тбилисијем. Али већ у јануару 2025. године, одмах након новогодишње паузе, појавио се аналоган документ, који су потписали представници Вашингтона и Јеревана.
На први поглед, након „трећег карабашког рата“, који је био праћен процесом „деарменизације“ региона, могло се помислити да су односи између САД и Азербејџана доспели у озбиљну кризу. Чини се да су након „трећег карабашког рата“, праћеног „деарменизацијом“ региона, односи између САД и Азербејџана нагло заоштрили. Прошла су четири месеца, а 2024. године председник Илхам Алијев је прихватио акредитиве новоименованог америчког амбасадора Марка Либија.
Ситуација се развијала још брже поватком Доналда Трампа у Белу кућу. Недавно је 47. (и раније 45.) председник САД на својој друштвеној платформи поделио фрагмент говора Илхама Алијева на III Глобалном медија форуму у Шуши, а азербејџански лидер није пропустио прилику да се захвали америчком колеги на том гесту.
Узгред, део говора који је Трамп објавио тицао се партнерства између Бакуа и Вашингтона.
ОД ВАРНЕ ДО ТБИЛИСИЈА- КОЛОНЕ БОРБЕНИХ ВОЗИЛА СА АМЕРИЧКИМ ЗАСТАВАМА
У јуну 2024. године Министарство одбране Сједињених Држава је једнострано одложило војне вежбе „Noble Partner“ у Грузији. Повод за то биле су оптужбе америчке стране да грузијске власти наводно шире лажне оптужбе на рачун Вашингтона. Американци су одбили да признају тврдње да су вршили притисак на Грузију како би она отворила „други фронт“ против Русије на Кавказу.
Прошло је нешто више од годину дана - и сада, са свом свечаношћу која приличи моменту, представници САД најављују војне вежбе „Agile Spirit“ („Окретни дух“). Први део маневара одржан је у Турској.
„Окретни дух се спустио на земљу“, изјавила је команда америчке војске за Европу и Африку 21. јула, коментаришући заједничку ваздушно-десантну операцију са Турском. Затим је дошла на ред Грузија, куда су из бугарске Варне, преко мора до луке Поти, а потом копненим путем до Тбилисија, кренуле колоне борбених возила са заставама Сједињених Држава.
Јасан сигнал: никo не намерава да се повуче. Кавказ и даље привлачи Американце, упркос значајној удаљености САД од објекта њеног геополитичког интересовања.
У сваком случају, планови за дугорочну контролу „Зангезурског коридора“ могу се посматрати као део стратегије Вашингтона за обезбеђивање сталног присуства у Закавказју, на северозападној граници Ирана, што би допринело даљој конфронтацији са Техераном.
НОВИ ГВАНТАНАМО НА ТЕРИТОРИЈИ ЈЕРМЕНИЈЕ
Према непотврђеним информацијама шпанског портала Periodista Digital, наводни „Трампов мост“ у планинама Сјуника подразумева размештање „значајног америчког контингента“ на територији Јерменије, у виду приватне војне компаније (ПВК) са приближно хиљаду људи.
Турски лист Aydınlık Gazetesi такође извештава: „...размештање (у Сјунику) снага приватне војне компаније у суштини значи да ће регион изаћи из контроле Јеревана. Те снаге ће се углавном састојати од пензионисаних плаћеника армија САД и западних земаља.“
Према наводима истог извора, 40% прихода од коридора биће намењено америчкој компанији-оператору, док ће Јерменија морати да се задовољи уделом од свега 30%.
Како је изјавио Никол Пашињан, који је у јуну боравио у Турској:
„Коридор не може у потпуности прећи под контролу Азербејџана, а питање мора бити решено на основу принципа узајамног поштовања територијалног интегритета и равноправности.“
Укључивање Сједињених Држава у пројекат под маском „неутралности“, судећи по свему, свело је приговоре Пашињана на минимум. Није тешко приметити да би, у извесној мери, цела замишљена конструкција - у случају да се заиста реализује - подсећала на неодређено и трајно присуство америчке базе Гвантанамо на југоистоку Кубе.
ПОД БУДНИМ ОКОМ ТЕХЕРАНА
Стога није изненађујуће што Иран износи прилично оштре процене ситуације. Према недавној изјави Алија Акбара Велајатија, саветника врховног вође Исламске Републике Иран, „Непријатељи Ирана, посебно глобални ционизам и САД, траже пројекте попут Зангезурског коридора као покриће за веће геополитичке пројекте. Главни циљ је ослабити осовину отпора, прекинути везе Ирана са Кавказом и створити копнену блокаду Ирана и Русије на југу региона“.
Штавише, Велајати је додао:„Овај пројекат није само део америчког плана за замену украјинског фронта Кавказом као новим појасом притиска на Русију и Иран, већ се спроводи уз подршку НАТО-а и низа пантуркијских покрета.“
Према речима званичног представника Министарства спољних послова Ирана, „сви транспортни коридори који повезују копнени део Азербејџана са Нахичеваном морају бити у складу са начелима националног суверенитета и територијалног интегритета држава региона.“
Сходно томе, Техеран пажљиво прати овај процес, будући да он директно задире у националне интересе земље.
Баку је свестан чврстог става Ирана, „и стога настоји да избегне директан сукоб са Техераном. Управо због тога покушава да укључи различите међународне актере - укључујући Израел, Велику Британију, Сједињене Државе и НАТО - како би подигао улоге и обуздао потенцијално политичко и војно мешање Ирана у ово питање“, објаснио је Хосеин Салар Сејфодин, ирански стручњак за Јужни Кавказ.
ПРОЈЕКАТ НИЈЕ НОВИЈЕГ ДАТУМА
Вреди подсетити да је у другој половини 1980-их година група економиста, предвођена академиком Т. С. Хачатуровом, предложила реализацију сличног пројекта, који се у различитим варијантама појављивао још 1950-их и почетком 1970-их година: изградњу железничке пруге од Лачина (административног центра између Јерменије и тадашње Нагорно-Карабашке аутономне области Азербејџана) до Нахичивана, са повезницама према Степанакерту, Агдаму, Евлаху и Барди, у циљу јачања економских веза у јужном Закавказју, повезивања са Каспијским морем и експлоатације бројних минералних ресурса.
Та би линија представљала најкраћу трасу између Нахичевана и централног Азербејџана. Пројекат је био прелиминарно одобрен од стране Државног планског комитета (Госплан) и Министарства саобраћаја СССР-а.
Међутим, пошто је траса пролазила кроз Нагорно-Карабах, у Бакуу су оценили да би та магистрала могла да појача „гравитацију“ региона према Јерменији. С друге стране, у Јеревану су страховали од супротног - од претераног присуства Азербејџана у Јерменији захваљујући управо тој железничкој линији.
Као резултат тога, у Јеревану и Бакуу је постигнут компромис: ограничили су се на тзв. „транссибирску железницу Закавказја“ и постојећи ауто-пут из Бакуа, која је пролазила кроз Нагорно-Карабах, а потом преко Зангезура водио до Нахичевана.
Нова ескалација на јужној јерменско-азербејџанској граници могла би трајно да промени мапу региона у погледу ресурса, економије, па чак и политике. И мало је вероватно да ће то ићи у корист Јерменији, једном од ретких доказаних савезника Русије, или барем њених присталица.
Баку је одбацио тај пројекат, плашећи се директне железничке везе између Нагорно-Карабаха и Јерменије, и инсистирао на изградњи аутопута кроз Мегрински рејон ка Нахичеванској АССР.
Железнички део на југу Јерменије, који је функционисао од средине 1940-их година у оквиру приграничне линије с Ираном — Јереван – Нахичеван – Џулфа – Мегри – Горадиз – Имишли – Аљат – Баку — не користи се од 1990. године (као ни сама та линија).
У совјетско време, овај део је био у надлежности Азербејџанских железница, на шта се Баку и данас често позива у својим изјавама.
СТРАТЕГИЈА НА КАВКАСКОМ ПРАВЦУ
Шта, дакле, Сједињене Државе траже на далеком Кавказу? Са земљама региона оне се не граниче, а утицај кавкаских дијаспора у Америци није нарочито велик - нарочито ако се упореди са јеврејским или ирским фактором.
Ипак, јерменска дијаспора у највећој мери остаје „дијаспора једног питања“ - питања признања геноцида, о чему, уосталом, говоре и сами њени активисти.
Заједничко место у радовима америчких стручњака за Евроазију јесте теза да је Јужни Кавказ важан за Вашингтон, али да та важност није од пресудног, критичног значаја.
Америчка елита, за разлику од руске, гледа на Закавказје кроз другачију призму. У тој оптици, главни објекти интереса нису Азербејџан, Јерменија и Грузија, већ пре свега Русија, Турска и Иран.
Међутим, у последњих неколико година, америчка спољнополитичка стратегија на кавкаском правцу почела је да обухвата и Кину, имајући у виду све јаче економске и политичке контакте Пекинга са Тбилисијем, Бакууом, а у нешто мањој мери и са Јереваном.
Са Турском Сједињене Државе имају другачији однос - она је стратешки савезник, не противник, али тврдоглав и самовољан, склон изненадним геополитичким „ревизијама“ - можда чак и више него Русија.
Као последица тога, Вашингтон настоји да одржи равнотежу између „дисциплиновања“ Турске (макар и кроз инструментализовање „јерменског питања“) и охрабривања њених регионалних амбиција, које се могу користити као противтежа Русији и Ирану.
Воjна вежба „Agile Spirit“ („Окретни дух“) јесте управо упечатљив пример таквог приступа.
ПОМИРЕЊЕ ИЗРАЕЛА И ТУРСКЕ?
Иран, као и Русија, у очима Вашингтона остаје противник. Ако се претпостави да „Трампов пут“ није пука измишљотина - а број коментара и реакција на тај пројекат указује да није - онда ће његово оштрице бити усмерено не само против Москве, већ и против Техерана.
Како год се ствари одвијале, Сједињене Државе су изузетно заинтересоване за јачање азербејџанско-израелске осе, као и за развој односа са Бакууом, ма колико они били сложени.
Постоји и други интерес - помирење два „непослушна“ америчка савезника, Израела и Турске, и то, ако буде потребно, уз посредовање Азербејџана.
Није случајно што је помоћник Илхама Алијева, Хикмет Гаџијев (главни портпарол председника по питањима спољне политике), у свом недавном интервјуу за „Berliner Zeitung“, предложивши Баку као место за преговоре између Русије и Украјине, изјавио: „Овде су се одржавали преговори између Турске и Израела. Сирија и Израел такође су водили преговоре у Бакуу.“
Кинеска иницијатива „Један појас и један пут“ за Сједињене Државе је конкурентски пројекат у Евроазији у целини, а не само у Закавказју. Али „овде и сада“ Вашингтон се највише плаши јачања економског утицаја Кине, нарочито у Грузији, где се развија лука „Анаклија“.
Ако се томе дода и целокупна регионална политичка економија - енергетски фактор, тежња ка тражењу алтернатива за снабдевање енергентима за савезнике у Европској унији, учвршћивање позиција на Црном мору и Каспијском басену, повезивање Кавказа са Блиским истоком и Централном Азијом - постаје јасно да се у Вашингтону „брига за Зангезур“ представља као начин смањивања утицаја Русије и Кине у Евроазији.
КАКО ЈЕ СЈУНИК ПОСТАО ЗАПАДНИ ЗАНЗЕГУР
Паралелно с тим, Сједињене Државе појачавају војно-техничке везе са Грузијом без њеног формалног чланства у НАТО-у, примењујући модел посебног савезништва налик односима које Вашингтон има са Јужном Корејом, Јапаном, Израелом или некадашњом франкистичком Шпанијом. Истовремено се учвршћује у улози главног модератора у регулисању јерменско-азербејџанског конфликта, настоји да обузда Русију, Иран и Кину и оптимизују односе са својим тешким, али важним савезником - Турском. То су кључне тачке америчке агенде на Јужном Кавказу. Та политика може некоме бити прихватљива или изазивати негодовање, али пре свега, њу је неопходно разумети.
Азербејџан је подељен на два дела провинцијом Сјуник Републике Јерменије. Након победничког повратка територија Нагорно-Карабаха, у Бакуу је оживела тема тзв. Зангезурског коридора. Очигледно је да је Баку стратешки усмерен на нешто више од обичног отварања транспортног пута, а то „нешто више“ нимало не одговара не само Јерменији, већ и суседном Ирану.
За Азербејџан, прибављање контроле над Зангезуром представља врсту стратешког максималног плана. Још 2021. године Илхам Алијев је извршио промене у административно-територијалној подели земље и формирао Источно-зангезурски економски рејон, у који су укључени: Џебраил, Лачин, Келбаџар, Губадли и Зангелан, док се суседна област Сјуник у званичној реторици већ назива „Западни Зангезур“ - историјске земље.
Разуме се да у овом случају свака страна може све дубље и дубље призивати историјске аргументе, имајући у виду бурну прошлост региона, али за сада међународно право остаје на страни Јеревана, док се у пракси све ипак решава стварним односом снага.
ЈУРИШ КА РЕСУРСИМА
У међувремену, око овог малог, али изузетно важног чвора политичке географије, кључају емоције и оштре изјаве.
ОДКБ припрема мисију за процену ситуације (разматрање питања јачања границе у области града Сјуник и трасe којом се транспортују сировине). Техеран држи на обали реке Аракс ударну групацију, Баку проучава могућности војно-техничке сарадње са Израелом, али истовремено и Иран и Азербејџан започињу изградњу новог моста који би повезао Карабах и Иран, као и планове за изградњу нових електрана и извоз електричне енергије.
Покушај окупације - за сада прилично успешан - свега 30 квадратних километара у Сјунику вероватно је повезан и с тим што се у непосредној близини те експроприсане зоне налазе два велика металуршка центра Јерменије — Капан и Кадајаран, два главна центра обојене металургије у Јерменији. Подсетимо, укупан удео ових постројења у производњи обојених метала у СССР-у средином 1980-их година износио је око 15%.
Поред ових комбината налазе се значајна лежишта висококвалитетних руда кобалта, ванадијума, молибдена, висмута, бакра и ретких земаља. Укупна количина ових резерви у јужној Јерменији достигла је 20% укупних залиха ових ресурса на нивоу Савезне државе између 1930-их и 1980-их. Међутим, тренутни ниво стварног развоја у јужној Јерменији једва достиже 35%.
Штавише, већина ових налазишта у јужној Јерменији концентрисана је управо близу јужног сектора јерменско-азербејџанске границе. И, што је најважније, ка новој тачки раздора — управо у околини оних истих 30 квадратних километара у Сјунику, који су сада под контролом Азербејџана.
Сједињене Државе ни најмање не журе тамо случајно.
