Бомбардовање јеменског града Ходејда 20. јула 2024, најавило је почетак операције Дуга рука. Као одговор на ракетирање Тел Авива недељу дана раније, Израел је извео први директни напад на Хуте, на нафтна и електроенергетска постројења и на складишта ракета.
НЕМОЋ СВЕТСКЕ СИЛЕ У БОРБИ СА ПОБУЊЕНИЦИМА
Након почетка израелско-палестинског сукоба 2023. године, Хути су започели делимичну блокаду мореуза Баб Ал-Мандаб, при чему су напали и отели неколико теретних бродова у Аденском заливу. До 21. децембра 2023. извршен је напад на најмање дванаест теретних бродова. Као одговор на ове нападе, САД су 18. децембра 2023. покренуле операцију Чувар напретка, распоређујући Комбиновану борбену групу 153 на челу са носачем авиона "Двајт Д. Ајзенхауер" и снага још 12 савезничких флота. У оквиру ове операције, европски савезници су покренули засебну операцију "Аспидес", којом су настојали да обезбеде пратњу теретним бродовима кроз Црвено море.
Међутим, девет месеци касније, Хути су остали непоколебљиви. У јуну је дошло до значајног пораста напада на теретне бродове. Потапање теретног брода MV Tutor, другог великог брода којег су Хути потопили од почетка кризе, довело је до вртоглавог пораста премија за осигурање бродова и робе.
Можемо рећи да се америчка морнарица налази у најинтезивнијем поморском аганжману још од Другог светског рата. Ратовање је скупо, и оперативни трошкови већ износе близу четири милијарде долара. Упркос томе, Вашингтон је направо готово никакав напредак у борби против Хута. Али зашто је тако, зашто највећа светска поморска сила није у стању да савлада једну малу групу побуњеника?
ОКРЕТАЊЕ КА ИРАНУ И ХЕЗБОЛАХУ
Иако Хути данас представљају важан геополитички факор, сам покрет има скромне почетке. Покрет Ансар Алах (Божји помоћници) основан је 1992. у покрајини Сада, као верска и омладинска група од стране Хусејина Ал Хутија, са фокусом на обнову зеидизма, једне гране шиитског ислама. Међутим, након инвазије на Ирак 2003. покрет је попримио борбену и револуцинарну природу. Поред исказивања отворених антиамеричких и антиизраелских ставова, група је довела у питање и легитимитет јеменске државе. У наредних 10 година јеменски председник Абдулах Салих покушаће да сузбије покрет, потискујући га у северне делове земље. Стиснути између Саудијске Арабије и јеменске војске, Хути су се окренули другим шиитским државама и фракцијама на Блиском истоку, пре свега Ирану и Хезболаху. Са избијањем јеменске револуције 2011, један локални сукоб је брзо и неочекивано еволуирао у шири фронт иранско-саудијског прокси рата. Абдулах Салих ће променити страну и подржати Хуте током заузимања главног града Сане 2015. године. Упркос томе, Салих се поново окренуо против Хута.
Међутим, након кратке борбе, Хути су успели да учврсте своју власт у северним деловима и да овладају западном обалом Јемена. На тај начин су успоставили контролу над важном геополитичком тачком црвеноморског региона, над обалом која се налази преко пута мореуза Баб Ал-Мандаба.
ЗНАЧАЈ АСИМЕТРИЧНОГ РАТА
Са око 30 км ширине на најужем месту, мореуз представља “рањиву капију“ за поморску трговину. Приступ океану је омогућио Хутима да успоставе нове линије снабдевања и да се активно укључе у трговину оружјем. Чак и након што су изгубили стратешки и економски важну луку Аден, Хути су остваривали високе приходе, што од трговине, што од гусарства, који су до 2020. премашили скоро 1,5 милијарди долара. Хути су успели да се одрже и у рату са Ријадом 2015. пре свега, захваљујући приливу материјалне помоћи од Ирана и Хезболаха. Искуство вишегодишњег рата са Саудијском Арабијом и изложеност константним ваздушним нападима, научило је Хуте значају асиметричног ратовања.
Заузимањем неколико лука, Хути су дошли у посед против-бродских ракета и мина класе "Limpet", које су, уз иранску помоћ, успели да модернизују и претворе у одрживо и смртоносно оружје. До 2022. Хутима су достављене нове иранске против-бродске ракете, укључујући ракете "Noor" домета 120 км, ракете "Qader" домета 200 км као и против-бродске балистичке ракете "Khalij Fars" домета 300 км.
ОД СИМУЛАЦИЈЕ ДО РЕАЛНЕ ПРЕТЊЕ
Ирански дронови типа "Samad-3" и "Tolan-3" такође су постепено постали део хутског арсенала. Верује се да допремањем оружја координира иранска обавештајна ћелија на броду "MV Behshad". У питању је комперцијални теретни брод који се користи за извиђачке и обавештајне мисије у ширем региону Арапског и Црвеног мора. Током времена, борба против Хута је постала прескупа. Судијци су 2021. наговестили да намеравају да се повуку из рата. Док су преговарали са Ријадом, Хути су настојали да ојачају своју међународну позицију. Након избијања рата у Гази, Хутима се пружила прилика да своје акције легитимизују тако што би их ускладили са ширим пропалестинским и анти-израелским наративом.
У јулу 2002. америчка морнарица је извела ратну симулацију, познату као Изазов миленијума која се односила на хипотетички рат између САД и Ирана. Ратна симулација је била значајна по томе што је показала велику неспремност америчке морнарице да се брани од асиметричне претње. Током игре, тим који је представљао Иран је развукао своје снаге на терену и комуницирао искључиво преко гласника на мотоциклима или путем светлосних сигнала како би избегао откривање. У борби против америчке морнарице, користили су импровизоване експлозивне направе паралелно са крстарећим ракетама. Стратегија иранског тима је резултовала смрћу око 20 000 морнара и уништењем 16 ратних бродова; једног носача авиона, десет крстарица и пет амфибијских бродова. Две деценије касније, америчка морнарица се суочила са сличним профилом претње.
ПРЕРАСПОДЕЛА ЕФЕКТИВА
Иако Хути не располажу истим ресурсима и могућностима као Иран, деловање америчке морнарице је ипак ограничено, пре свега, због ширих геополитичких разлога. Оскудност ресурса и тензије у региону Јужног кинеског мора, онемогућавају Вашингтону да се у пуном капацитету фокусира на регион Арапског и Црвеног мора. Уз то треба додати и друге аспекте америчког ангажовања који се крећу од текућег рата у Украјини, сукоба на Блиском истоку, до могућности отварања нових жаришта у Јужној Америци. Пошто је САД типична таласократска држава и, као таква, највећа поморска сила, она је дужна, због свог престижа, да задржи војно, дипломатско и обавештајно присуство широм света. Међутим, тренутни поремећаји на међународном плану приморавају Вашингтон да сузи своје амбиције и изврши прерасподелу својих војних ефектива из једног региона у други.
Последица тога јесте да се прави својеврсни „вакуум моћи“ који омогућава силама изазивачима да се додатно етаблирају у занемареним регионима.
ПОВЛАЧЕЊЕ АЈЗЕНХАУЕРА ИЗ ЦРВЕНОГ МОРА
У јулу је Централна команда САД најавила да се носач авиона Ајзенхауер повлачи из Црвеног мора. Иако разлог није наведен, претпоставка је то учињено због учесталих напада и могућих оштећења које је том приликом задобио. Због тога је Вашингтон био приморан да повуче носач авиона Теодор Рузвелт из Јужног кинеског мора и то у тренутку када је претила отворена ескалација између Кине и Филипина. На тај начин су САД додатно ослабиле своју стратешку позицију на истоку. Други проблем се састоји у тактици употребе модерних ратних бродова. Наиме, ти бродови су прескупи и дизајнирани су искључиво за борбу са другим конвенционалним ратним бродовима. Модерни бродови нису предвиђени за асиметрично ратовање и Вашингтон не жели да ризикује да један прескупи и високософистицирани брод буде уништен јефтиним и несофистицираним оружјем. На пример, израда једног разарача класе Arleigh Burke кошта 2 милијарде долара, док на месечном нивоу троши 7 милиона за обављање радних задатака. Уз то треба додати и трошкове поправке који се крећу у стотинама милиона долара, чак и за најмања оштећења.
Да бисмо видели како изгледа асиметрично ратовање, као илустрацију, узећемо инцидент из 2000. године када је Ал Каида експлозивним чамцем погодила разарач USS Cole (DDG-67). Резултат напада био је такав да је један чамац, у вредности од око милион долара, нанео штету у износу од 240 милиона долара и усмртио 17 морнара. Треба имати у виду да свака лансирана бродска ракета кошта између 1 и 4,3 милиона долара. Не изненађује да укупни трошкови операције Чувар напретка износе између 2,8 и 4 милијарде долара. То свакако нису коначне цифре и амерички порески обвезници су те бројке имали у виду када су излазили на изборе у новембру.
ОХРАБРЕНИ НЕСПОСОБНОШЋУ САВЕЗНИКА
Због рат у Гази, Вашингтон није у могућности да се ослања на традиционалну стратегију изградње ширих коалиција. Са изузетком Бахреина, ниједна од блискоисточних држава нема намеру да се директно укључи у сукоб са Хутима. Једино су европске државе биле приморане да се ангажују, мада се показало да нису од велике помоћи. Европска оперативна група Аспидес има другачију мисију. Она је ограничена на деловање у Црвеном мору у циљу заштите трговачких бродова и, за разлику од САД и Британије, не учествује у директним ударима на Хуте. Уз то треба нагласити да се европска оперативна група суочава са додатним проблемима. Због природе мисије, европска флота не поседује адекватну одбрану од против-бродских ракета или експлозивних чамаца. Важан проблем представља одсуство јединствене структуре команде ЕУ, такође ту су и проблеми у слабој комуникацији и неусаглашеном деловању са америчко-британском флотом у Арапском мору.
Због свега наведеног, обе операције нису дале очекиване резултате. Неспособност савезника је охрабрила Хуте да појачају нападе током последњих месеци. Поређења ради, између јануара 2017. и јуна 2021. Хути су извели 24 напада дроновима, у просеку 1 дрон на 70 дана. Међутим, од новембра 2023. до јула 2024. извршили су чак 77 напада, 1 дрон на 3 дана. То је утицало на осигуравајуће куће да значајно увећajу премије, док су се трошкови транспорта додатно повећали због преусмеравања трговине са Суецког канала ка Рту добре наде, продужујући временску испоруку терета за 10 дана.
СИМБОЛИЧНА ПОРУКА ТЕХЕРАНУ
Треба имати у виду да су САД 17. октобра бомбардовале положаје Хута Б-2 бомбардерима. Ово је била показна вежба, с обзиром да су авиони полетели из базе Андерсен, која се налази на острву Гуам. Они су до Јемена прелетели скоро 10 800 км у једном смеру. У питању су 3 стратешка бомбардера од којих је сваки носио по 2 бомбе класе DBU-57, од којих је свака тешка по 16,5 тона. Том приликом је изведен напад на подземне комплексе који представљају складишта и центре за производњу балистичких ракета. Бомбардер Б-2 је последњи пут борбено употребљен 2017. године у нападу на центар за обуку Исламске државе у близини Сирта у Либији. Све до 17. октобра, Б-2 је коришћен само у демонстрационе сврхе, у летовима уз руску границу. Занимљиво је да САД нису искористиле базу на острву Дијего Гарсија која се налази у Индијском океану. Иако су могли да скрате пут, они су тиме послали симболичну поруку Ирану да је Вашингтон спреман да делује на било којој тачки света. Овај напад је једна симболична порука о томе шта би Техеран могао да очекује у једном потенционалном сукобу, где ће САД стати на страну Израела, о чему говори и недавна испорука антиракетног система THAAD. Из овога можемо да ишчитамо да САД, упркос свим неуспесима, немају намеру да се повуку из региона Блиског истока. Исто тако, због немогућности да Хуте поразе у директном сукобу, САД покушавају, оваквим демостративним војним акцијама, да натерају Иран да обузда деловање својих сателита у региону.
ТАЛАЦ СОПСТВЕНИХ ГЕОПОЛИТИЧКИХ КАЛКУЛАЦИЈА
Упркос свему, Вашингтон је приморан да тражи дипломатско решење. Постоји неколико приступа које ваља размотрити. С једне стране, Вашингтон би могао да прибегне јачању подршке јеменској влади у Адену. Проблем са владом у Адену је у томе што не ужива подршку јеменског становноштва, што не располаже довољним економским ресурсима и што је подједнако нелегитимна као власт Хута у Сани. САД, да би придобиле јеменску јавност, морају да понуде јасну алтернативу. То изискује незаобилазну финансијску подршку влади у Адену и активно укључивање у унутрашње политичке процесе. С друге стране, да би спровеле своју намеру, неопходна је подршка УН као и укључивање Русије и Кине, које би могле да утичу на Иран и самим тим на Хуте. Да би привукле Русију и Кину, САД би биле принуђене да направе одређене геополитичке уступке. Међутим, САД нису спремне да зарад спашавања црвеноморске трговачке руте жртвују Украјину и Тајван, што би обе државе захтевале. Изгледа да тајна дипломатија неће успети. Једино што преостаје јесте да САД раде на окончању рата у Гази како би Хутима одузеле оправдање за војне акције. Додуше, било какав договор који би био у супротности са израелским интересима имаће негативне реперкусије на актуелну власт у Вашингтону. По свему судећи Вашингтон је ненамерно постао талац савремених међународних односа и сопствених геополитичких калкулација, без плана и решења које би било и практично и политички исплативо.
ТИЊАЈУЋИ СУКОБ НА РЕЛАЦИЈИ ТРАМП-НЕТАНЈАХУ
Победа Доналда Трампа на недавним председничким изборима отворила је нова питања која се тичу будућности безбедносне архитектуре и геополитичког деловања не само у Европи и на Далеком истоку, већ и на простору Блиског истока.
Постоји теза о томе да између Трампа и Бењамина Нетанјахуа траје тињајући сукоб још од 2020. Наиме, Нетанјаху је подржао Бајдена на председничким изборима упркос томе што је Трамп активно радио на афирмацији израелске државности преко склапања тзв. Аврамовог споразума о нормализацији односа између Изреала и Уједињених арапских емирата и признања Јерусалима као престонице, како од самих САД, тако и од других држава. У финишу предизборне кампање потписан је и Вашингтонски споразум којим су се Србија и тзв. Косово*, између осталог, обавезале да ће своје амбасаде пренети у Јерусалим. На свом твитер налогу, Трамп је истакао да је Косово* прва муслиманска, употребио је и термин „блискоисточна“ држава која је признала Јерусалим за престоницу Израела. Међутим, током недавне изборне кампање, Нетанјаху је подржао Трампа, док је према демократском кандидату, Камали Харис био уздржан због могуће умешаности Бајденове администрације у антивладине протесте у Изреалу 2023. и због реторичке подршке Палестини како би се придобили муслимански гласачи.
ФОРМУЛА МИРА ЗА БЛИСКИ ИСТОК
Не треба заборавити да је Трамп, током првог мандата, водио изразиту антииранску политику која се кретала од напуштања нуклеарног споразума са Ираном из 2015. до убиства генерала Касема Сулејманија. Такође, у септембру 2019. када су Хути погодили нафтна поља у Саудијској Арабији, Трамп је изјавио да стоји чврсто уз Саудијце и да је спреман, у сваком тренутку, да зарати са Ираном. Међутим, Трамп није започео ниједан рат и треба напоменути да је према Ирану, упркос свему, примењивао хладноратовски модел избегавајући сваки директан конфликт.
С друге стране, у јануару ове године, Трамп је оптужио Бајдена, нарочито министра одбране Лојда Остина, да САД „бацају бомбе широм Блиског истока“, док Лојд Остин „води рат преко свог лаптопа у болничкој соби“ да би у јулу, у разговору са Бењамином Нетанјахуом изјавио да ће, ако буде изабран, радити на успостављању мира на Блиском истоку и борби против антисемитизма на универзитетским кампусима. Тешко је рећи како би изгледала Трампова “формула мира“ за Блиски исток. Она би могла укључити повлачење флоте из региона Арапског и Црвеног мора. Иако је Трамп критиковао Бајденову администрацију због напуштања Авганистана, потенцијално повлачење флоте би било сасвим другачије изведено, без упечатљивих сцена хватања за авионске точкове или остављања вредне војне опреме, оруђа и оружја у непријатељске руке.
ПРИПРЕМА ЗА ДРУГИ ХЛАДНИ РАТ СА КИНОМ
Од виталног интереса за САД је смањење броја отворених фронтова које је покренула демократска администрација ради унутрашње консолидације и припреме за наступајући, како је то британски историчар Најл Фергусон назвао, Други хладни рат са Кином. У складу са тим, очекивања од нове администрације и обећања која су дата у предизборној кампањи логички воде ка таквом сценарију, ка деескалацији и обуздавању својих савезника и сателита. За Израел би се пронашао неки часни излаз из „пат“ позиције, можда тако што би се прогласила некаква волшебна победа над Хамасом и Хезболахом. За разлику од демократа и дела републиканаца, Трамп није идеолошки оптерећен неоконзервативизмом и идејом америчке изузетности. Током првог мандата, он се показао као реал политичар који може да ескалира са Северном Корејом до тачке нуклеарног рата и да се, потом, сретне са Ким Џонг Уном и договара око нуклеарног разоружавања, што је било незамисливо још од формирања Северне Кореје 1948. Трамп би, на сличан начин, могао да приступи решавању проблема на Блиском истоку. Треба имати у виду да је Трамп у предизборној кампањи више пажње посвећивао решавању сукоба у Украјини него на Блиском истоку. Уколико САД и Русија нађу одрживо решење за Украјину, вероватно би Русија утицала на Иран да обузда деловање својих сателита у региону. Сваки договор са Ираном би нужно утицао на Хуте да одустану од ракетирања Израела и блокаде Баб Ал-Мандаба.
