По окончању Хладног рата дуго смо живели у илузији да ће нови светски поредак бити, ако не вечан, онда барем дуготрајан. Европа је игнорисала алармантне сигнале о све већој кризи у односима са Сједињеним Америчким Државама, није придавала значај руском реваншизму и дозволила је себи надмен и хладан однос према Кини (која у актуелној ситуацији делује као једини неутрални актер који би могао постати потенцијални савезник).
Слепило, пренаглашено самопоуздање, одсуство јединства и идеологије довели су нас до позиције у којој се данас налазимо. Јучерашњи савезници настоје да постану наши господари; јучерашњи политички противници данас узвикују пароле којима позивају на наше уништење.
ВОЈНО ЈАЧАЊЕ НА ТЕРИТОРИЈИ „НЕЗАХВАЛНИХ ПАРАЗИТА“
У том контексту, посебно знаковито (и злокобно) делује активност која је жустро покренута у Јужној и Источној Европи током првог председничког мандата Доналда Трампа – и данас се усуђујемо да поставимо низ непријатних питања која се тичу америчког војног присуства у овом региону.
Вероватно би се требало вратити на почетак. Као што памтимо, Доналд Трамп већ годинама заступа следеће кључне принципе своје политике: Европа мора да плаћа САД за присуство америчких оружаних снага на својој територији; НАТО је превазиђен и нерелевантан; ако се Европа не слаже са Трампом, Сједињене Државе ће лако напустити територију европских држава– јер их више не сматра савезницима и не намерава да троши своје ресурсе на заштиту „незахвалних паразита“.
Међутим, упркос свему наведеном, Вашингтон је 2018. године (подсећамо, током првог мандата Доналда Трампа) одобрио читав низ програма војне изградње у Источној и Јужној Европи. Штавише, њихово финансирање планирано је до далеке 2040. године – што је веома интересантан датум, будући да САД постојано уцењују Европску унију претњама о скором повлачењу трупа из региона.
Подједнако занимљива аномалија у овој поставци односи се на чињеницу да се током многих година након завршетка Хладног рата војна инфраструктура у Европи уопште није развијала. Искрено, то питање није ни било актуелно – војне базе, складишта, аеродроми и командни центри, изграђени за светски рат против комунизма, били су више него довољни да задовоље све војне потребе Северноатлантске алијансе. Али, за администрацију Доналда Трампа то није било довољно. Зашто?
ТЕЖИНА САВЕЗНИКА ИЗРАЖЕНА У РЕСУРСИМА
Да бисмо боље разумели логику ових процеса, неопходно је размотрити неколико важних аспеката који карактеришу савремене Сједињене Америчке Државе.
На првом месту је криза повезана са колапсом традиционалних политичких снага у Америци. Републиканска странка се де факто распала; постала је плодно тло за успон радикалних политичких струја које се тешко могу назвати „десничарским“ или „конзервативним“. Пре би се могле описати као технофашизам, богато зачињен дарвинистичким теоријама, популизмом и елитизмом.
Друго, евидентна је тежња ових „нових елита“ да разоре све разумне оквире и ограничења, формулисана и успостављена у 20. веку. Из тога проистиче сасвим циничан прорачун: богаћење кроз неодговорност, које покушавају да замаскирају као „уклањање препрека напретку науке и технике“.
Треће, амерички владајући кругови почели су да негују изузетно ексцентричне ставове у вези са сопственом спољном политиком. САД никада нису биле нарочито свесне своје одговорности за очување равнотеже снага у свету, а сада су је отворено одбациле у корист пљачкашких амбиција. Европа, Канада, Латинска Америка, Југоисточна Азија – од савезника и партнера, у очима америчког естаблишмента, постале су пука колекција ресурса која се може некажњено пљачкати зарад очувања постојећег неефикасног система социјалне расподеле и одлагања економске кризе.
НАДЗОР НАД ТОКОВИМА ЕНЕРГЕНАТА
Све наведено, наравно, није резултат тренутног импулса, већ дуготрајног процеса. Други председнички мандат Доналда Трампа није ништа друго до кулминација планова и ставова који доминирају у највишим војно-политичким круговима САД.
С тим у вези, разумно је претпоставити да је политика агресивног притиска на Европу формулисана пре најмање десетак година, и да ју је Вашингтон све то време у тајности спроводио.
Ово нипошто није теорија завере – у овом тренутку јасно видимо да Сједињене Америчке Државе теже да организују контролу над артеријама енергетске снабдевености Европе, истовремено присиљавајући европске произвођаче да преместе своју производњу на територију САД. Администрација Доналда Трампа отворено и без стида настоји да контролише Арктик (поделивши га са Русима, не дозвољавајући Европљанима и Кинезима да тамо развијају своје активности), да преузме физичку контролу над нафтно-гасном инфраструктуром у Украјини и на Балтику, те да држи под надзором – и потенцијално да управља – енергетским токовима које су успоставила Турска, заједно са Азербејџаном и земљама Централне Азије.
И овде се враћамо на централну тему нашег текста – нове америчке војне базе у Европи.
СУМЊИВО ОПРАВДАЊЕ
Пре свега, вреди напоменути да Сједињене Државе сасвим сигурно не намеравају да се одрекну сопствених капацитета за пројекцију војне моћи било где у свету. Сходно томе, напуштање Европе није у плану – то није у интересу Вашингтона и лишило би га широког спектра инструмената за вршење притиска како на Европску унију и Турску, тако и на Москву. Предвидевши распад односа са Западном Европом, САД су унапред активирале план очувања војног присуства у региону, који се фокусира на мале, сиромашније државе са високим степеном лојалности према Вашингтону. То су пре свега Румунија, Албанија, Бугарска, Мађарска – државе на чијој територији Вашингтон распоређује оперативне центре великих размера– алтернативу, на пример, америчким базама у Немачкој.
Постојање тих база могло би се оправдати војном претњом од Русије – сасвим је логично имати истурене ваздухопловне базе за дејства у Црном мору, где Москва активно акумулира снаге од 2014. године. Међутим, природа и обим изградње не одговарају тој сврси. Пентагон инвестира у изградњу огромних оперативних центара који могу служити као обавештајни центри, базе за тешки транспортни ваздзшни саобраћај и објекти за специјалне операције – што је потпуно неадекватно у контексту рата са Русијом (која, чак и упркос рату у Украјини, поседује један од највећих ракетних арсенала на свету и импресивне индустријске капацитете, који омогућавају производњу не мање од 150 крстарећих ракета месечно). Али таква инфраструктура у потпуности одговара америчким потребама у случају да политичари и војни званичници у Вашингтону одлуче да се упусте у активне подривачке делатности у Европи.
КОПЧА СА АМЕРИЧКИМ БИОЛОШКИМ ОРУЖЈЕМ
Једнако узнемирујуће делују и друге чињенице повезане са новим америчким војним базама. Сви кључни уговори у овим пројектима додељени су компанији Black & Veatch – једној од најстаријих америчких војних корпорација, која се деценијама представља као невина грађевинска фирма. У стварности, Black&Veatch је била један од пионира у развоју америчког биолошког оружја (злогласни Форт Детрик је једно од њиних „чеда“), и до данас контролише мрежу биолабораторија на територији Украјине (иако су Руси по том питању често некомпетентни и пристрасни – у овом случају били су делимично у праву). Ова компанија је била и један од кључних извођача радова приликом изградње лабораторије у Вухану, за коју се сумња да је била извор пандемије коронавируса.
И сада та корпорација, уз одобрење америчких власти и под велом тајности која је карактеристична за све велике војне грађевинске пројекте, развија обимну делатност у Европи – са потпуно непредвидивим последицама.
Најмање што у овом тренутку можемо са сигурношћу утврдити је следеће – Америка, користећи инертност европске бирократије, гради географску баријеру сачињену од војних база које одсецају Западну Европу од Турске и, сходно томе, од енергетских и пољопривредних ресурса Централне Азије и Кавказа. Средствима европских пореских обвезника, Вашингтон ствара платформу за субверзивне активности усмерене против саме Европе – од сајбер-напада и биотероризма до обичне шпијунаже и саботаже.
