У таласима невероватних ствари и догађаја који свакодневно запљускују савремени свет донедавно је мало ко могао да претпостави да ће кохезија Запада тако нагло и све брже почети да попушта. Декаденција и унутрашњи проблеми, укључујући кризу идентитета и социјалне тензије, нису асоцирали на системске грешке и вишедимензионални деклинизам. Још мање су указивали на пукотине које су све дубље и шире, те воде ка центрифугалности и неповратној фрагментацији „Колективног Запада“.
МУЛТИПОЛАРИЗАЦИЈСКИ НЕОЛОГИЗАМ: „КОЛЕКТИВНИ ЗАПАД“
Ауторство релативно новог појма „Колективни Запад“ приписује се „сивом кардиналу“ савремене руске политике Владиславу Суркову. Појам подразумева САД и групу земаља које су њихови сателити – Канаду, европске чланице НАТО и ЕУ као и оне које то само формално нису, те некадашње британске колоније где је домицилно становништво готово уништено – Аустралија и Нови Зеланд, иако нису „на западу“. Исто важи и за далекоисточне земље Јапан и Јужну Кореју које су под снажном америчком „шапом“.
Earlier terms like “the political West,” “the civilizational West,” or simply “the West” have continued to exist. Initially, the term referred only to Western Europe, but with the rise of the United States and the expansion of its transatlantic influence, a broader notion prevailed — that of a thalassocratic community linking Anglo-America and Roman Catholic–Protestant Europe. They are integrated by the North Atlantic, which, as a “central ocean,” mirrors the gravitational and geopolitical role of a central continental core.
Користећи се аналогијом Империја vs. варвари, горду, дисквалификујућу самоспознају Запада адекватно осликава често коришћен израз the West and the Rest. Од када то нарочито долази до изражаја и на чему се заснива, осим у погрешно, а пропагандно снажно промовисаном поистовећивању припадности Западу са припадношћу Цивилизацији?
Јесте све почело одавно у (пре)антици, потом са лажним ексклузивизмом римокатоличке јереси и потом са колонијализмом и империјализмом. Али, прави савремени елитистички и супремацијски карактер Запад је добио током Хладног рата захваљујући геополитичкој и геостратегијској доминацији избореној у Другом светском рату. Из тога су проистекле и остале димензије надмоћи, када се Запад се самопрогласио идеолошки, економски, технолошки, културно, научно, уметнички – речју, свеобухватно – доминантним. Чак и у војном контексту, мада је признавао постојање „трке у наоружању“, истицао је сопствени примат.
ГЕОПОЛИТИЧКА АНАХРОНОСТ „КОЛЕКТИВНОГ ЗАПАДА“
Инструменти блоковског надметања Запада који су предводиле САД, на једној страни, са Истоком на челу са Совјетским Савезом, на другој страни, на тлу Европе били су НАТО као војно-безбедносна и ЕУ (у различитим ранијим варијантама) као политичко-економска „страна исте новчанице“. Нема сумње да се радило о „организацијама Западне цивилизације“, како с правом тврди С. Хантингтон. Исти знаменити теоретичар цивилизација сматра укључивање земаља из друге, Православне цивилизације у те савезе аномалијом, која ће их у скупо коштати јер их може претворити у растрзане, растројене, чак шизофрене нације.
После америчког тријумфа у Хладном рату и имплозије супарника, НАТО и ЕУ су на први поглед нелогично „преживели“. У периоду транзиције поредака, односно у „униполарном тренутку“, постали су оруђе Запада за ширење на исток и претњу Русији. Ипак, убрзо је постало јасно да су као реликт биполаризма превазиђене и неефикасне, нарочито са опоравком Русије, јачањем Кине и еманциповањем других „играча“. Штавише, сами лидери водећих чланица НАТО и ЕУ јавно су тврдили да су ти савези „клинички мртви“ и „на ивици распада“.
Иако су и једна и друга организација дуго покушавале да манифестују чврсто јединство Запада, то је имало све мање стварног успеха. У ствари, једва су успевале да „контролишу штету“ због унутрашње неслоге, чак и пред „архи-непријатељем“ Русијом када је она кренула у „специјалну војну операцију“ у украјинској арени, односно у спречавање „Колективног Запада“ да њу „киднапује“ и насилно прикључи својој интересној сфери.
„КРЧАГ ИДЕ НА ВОДУ, ДОК СЕ НЕ РАЗБИЈЕ“
„Раседи“ су се појавили много раније, а постали очигледни са Брегзитом, када је једна из водеће тројке ЕУ – В. Британија – референдумом 2016. одлучила да напусти ЕУ, а 2020. то и реализовала. Наравно да није исту „специфичну тежину“ имало увећање „заједничке европске куће“ уласком једне Хрватске 2013, а смањење изласком једне В. Британије неколико година касније. Иако се правила да се ништа драматично није догодило – будући да није дошло до иступања „Гордог Албиона“ и из НАТО-а, тј. није престао да буде део „Колективног Запада“ – ЕУ се никада није опоравила. Напротив!
Све више су се охрабривале и друге чланице да кажу НЕ када им нешто није одговарало, а нарочито централистички покушаји Брисела и Стразбура, те продужени атаци на остатке суверенитета немоћнијих земаља. „Заједничка европска политика“ наилазила је на непремостиве препреке јер се сударала са различитим појединачним интересима не само међу тзв. старим чланицама, већ и у њиховом односу према онима које су примљене после рушења Берлинског зида. Неупитни индикатор „недисциплине“ је чињеница да пет држава ЕУ и даље истрајава у непризнавању „Косова“ као независне државе, што ЕУ до данас није успела да превазиђе.
ЕУ-скептицизам незаустављиво је растао, а суверенизам се убрзано враћао на сцену. Ренесанса идеје о „Европи нација“ ширила се не само у интелектуалним круговима, већ и у свим слојевима друштва. Отуђеност и неефикасност институција ЕУ у решавању кључних питања као што су контроверзна епидемија короне, најезда миграната, снабдевање енергентима, привредна неконкурентност, пренормираност, бирократизација, општи пад кредибилитета и друга нису се више могли сакрити никаквом пропагандом. Мађарска одавно важи за „трулу јабуку у корпи здравих јабука“, њој се придружује Словачка, незадовољна је Италија, инерција сепаратизма и фрагментације прети Белгији, Шпанији, Кипру, Румунији…
НИ НАТО ВИШЕ НИЈЕ СЛАМКА СПАСА
А зар компактност „Колективног Запада“ више не гарантује ни НАТО? Није ли га „страшило Русија“ и „проналажења посла“ у Украјини учинило (поново) потребним, а „руски страх“ произвео код истурених европских земаља слепу послушност? Како другачије протумачити проширење на Финску 2023. и Шведску 2024? Стварност је, међутим, другачија.
Када се поменула неопходност већег учешћа у буџету Алијансе, одједном су се умножили дисонантни тонови јер то (већ) значи крај благостања – успорен економски раст и чак рецесију. Нема слагања ни око јачања „европске компоненте“, а још мање стварања посебне европске војске. И војна помоћ украјинској армији одавно изазива раздор.
Све то би, можда, и могло да се превазиђе да „алфа и омега“ Северноатлантског савеза – САД – не проблематизују сопствено учешће у његовом финансирању (читај: опстанку). И пуштају „пробне балоне“ у вези смањења сопственог мешања у укупне европске послове. Вашингтон уочљиво почиње да игнорише европску „централу“ и решава спорове директно са појединачним земљама и лидерима. Додик и Орбан су индикативни недавни примери.
Демонтира ли се то трансатлантски макро-мостобран САД и цепа се „Колективни Запад“ на два дела – амерички и европски?
