У великом театру глобалне политике, Европа је себи доделила добро познату улогу: улогу моралног арбитра. Док њени лидери недвосмислено проглашавају брутални рат у Украјини за „наш рат“, а некада колебљива немачка одбрамбена индустрија шаље напредно наоружање на источни фронт са новопронађеном, готово злокобном самоувереношћу, континент парадоксално тоне све дубље у живо блато геополитичке ирелевантности.
Ово узвишено и племенито држање, намењено демонстрацији снаге и јединства, не само да поткопава дугорочни кредибилитет европске елите, већ активно и трагично продужава управо онај сукоб који настоји да реши. Узимајући здраво за готово смела, али на крају празна обећања Европе о непоколебљивој подршци, влада украјинског председника Володимира Зеленског је неумољиво охрабрена да се бори до последњег човека – стратегија која готово у потпуности укида ионако минималну шансу за дипломатско решење и ризикује жртвовање читаве генерације.
ИСПОД МОРАЛНЕ СУПЕРИОРНОСТИ-ГЕОПОЛИТИЧКЕ АМБИЦИЈЕ
Узвишена, готово самоправедна реторика која допире из Брисела, са својим сталним, у круг понављаним позивањем на „европске вредности“, више не може да сакрије оштру и непријатну стварност: светском сценом управљају – и можда су одувек управљали – хладна калкулација голе моћи, немилосрдни национални интереси и немилосрдна логика такмичења великих сила.
Апстрактна праведност принципа, ма колико били чисти, слабо је оружје пред суровим реалностима војне и економске силе. Морална надмоћ коју Европа тако поносно присваја претворила се у мач са две оштрице. С једне стране пројектује блиставу илузију снаге и сврхе; с друге, везује Стари континент идеолошким оковима, паралишући га и чинећи га неспособним за прагматично и делотворно деловање у свету који не игра по његовим правилима.
Ово није први пут да Европа обавија своје геополитичке амбиције племенитим плаштом моралне супериорности. Колонијални поклич о „терету белог човека“, који је насилну потчињеност светских народа мајсторски представио као добротворну и нужну „мисију цивилизације“, оставио је дубоке и трајне ожиљке у психи и историји континента. Та свеобухватна свест о урођеној надмоћи, која је једном хранила ширење светских империја, на крају је неминовно довела до катастрофалних, самонанетих рана 20. века. Националистичка надменост и империјална ривалства тог доба директно су довела до пакла два светска рата, која су оставила Европу у рушевинама, разбила њену глобалну доминацију и трајно променила међународну равнотежу моћи.
СТАРА КОЛОНИЈАЛНА РЕТОРИКА ПРЕПАКОВАНА У „ЕВРОПСКЕ ВРЕДНОСТИ“
Данас је дух те старе колонијалне реторике васкрснут и препакован за ново доба у секуларни језик „владавине права“, „европских вредности“ и „демократских норми“. Иако наизглед универзални, ови концепти се пречесто користе као оружје, трансформишући се у софистициране инструменте политичког мешања, економске присиле и суптилног, али свеприсутног осећаја културне доминације. Првобитна визија европских интеграција, коју је формулисао Жан Моне, рођена је из пепела светских ратова. Она је имала амбицију да буде више од савеза држава; била је обећање да ће се превазићи токсични национализам који је изазвао толико крвопролића. А данас, нова, подмукла форма вредносне супремације, чини се, обузима европску елиту. То је морални империјализам који своје политичке одлуке представља не као једну од више легитимних опција, већ као једину, неоспориву истину, одбацујући сваку критику као морални недостатак.
ПОЛИТИЧКА ТОЉАГА БРИСЕЛСКОГ МЕЈНСТРИМА
Овај нови морализам је подједнако опасно одвојен од реалне моћи као и његов империјални претходник. Док су се колонијалне силе у прошлости ослањале на неоспорну моћ својих војски и морнарица, модерна ЕУ покушава да користи суптилније инструменте „меке моћи“. Проблем је у томе што често нема неопходну економску и дипломатску снагу да изврши истински, трајни утицај. Такозвани „механизам владавине права“ савршен је пример. У теорији, то је неутрално средство дизајнирано да заштити интегритет фондова ЕУ. У пракси, међутим, претворен је у политичку тољагу којом се бриселски мејнстрим обрачунава с владама држава чланица попут Мађарске и Пољске, које се усуђују да одступе од федералистичке, прогресивне ортодоксије. Званичне оптужбе често се односе на сложена питања као што су независност судства или слобода медија, али прави сукоб лежи у дубокој и све већој идеолошкој провалији између два супротстављена виђења Европе: једног које је федералистичко, космополитско и прогресивно, и другог које остаје укорењено у суверенитету националне државе и традиционалним друштвеним вредностима.
ЕКОНОМСКИ ИНТЕРЕСИ ИСПРЕД ДУГОРОЧНЕ СТРАТЕШКЕ ПРОМИШЉЕНОСТИ
Централна и паралишућа заблуда модерног европског менталитета јесте самозадовољно веровање да се њена значајна економска снага може аутоматски и без напора претворити у геополитички утицај. Стварност је управо супротна: бројне економске слабости ЕУ систематски подривају њену способност да делује као суверена глобална сила. Деценијама је основа индустријског модела европског континента – а посебно Немачке – била дубока зависност од јефтине руске енергије. Тај аранжман, оправдаван наивном политиком Wandel durch Handel („промена кроз трговину“), представља школски пример како су краткорочни економски интереси потпуно засенили дугорочну стратешку промишљеност. Брутално, али неопходно раскидање тих веза након пуне инвазије Русије покренуло је огроман економски потрес широм континента, подстакло галопирајућу инфлацију, изазвало друштвене немире и довело у питање опстанак немачке индустрије – саме покретачке снаге европског просперитета.
Забрињавајуће сличан образац зависне рањивости сада се понавља и у односу са Кином. Иако лидери ЕУ упућују оштре критике Пекингу због катастрофалног стања људских права, економија континента је суштински и све више зависна од кинеских ланаца снабдевања за готово све што је од значаја. Ова зависност обухвата све – од ретких метала неопходних за батерије и ветрењаче у оквиру „зелене транзиције“, до активних супстанци у лековима који спасавају животе, па све до огромног потрошачког тржишта које немачки произвођачи аутомобила једноставно не могу себи приуштити да изгубе. Та дубока зависност драстично умањује политички утицај Европе, сводећи њен наводно чврст став према Кини на пуку перформативну реторику. ЕУ је и даље потпуно неспособна да формира кохерентну и јединствену стратегију према Кини, јер снажни економски интереси на националном нивоу — посебно у извозно оријентисаној Немачкој — редовно надјачавају било какве импулсе за колективним деловањем. Чак ни евро, иако сам по себи успешна валута, није успео да се развије у геополитички алат упоредив са америчким доларом, што је последица недостатка заједничке фискалне политике и дубоких структурних подела између северне и јужне Европе.
УВЛАЧЕЊЕ КИЈЕВА У СТРАТЕШКУ ЗАМКУ
Нигде провалија између реторике и стварности није тако оштра нити опасна као у европском одговору на рат у Украјини. Почетно јединство – брза осуда руске агресије и усвајање санкција – створило је снажан привид моралне јасноће и заједничког циља. Али испод површине слогана о одбрани Европе, немилосрдна игра великих сила између Вашингтона, Пекинга и Москве наставља се несмањеном жестином. У тој игри, улога Европске уније — иако значајна у хуманитарном и финансијском смислу — остаје секундарна у обликовању коначног исхода сукоба.
Међутим, суштински проблем иде много дубље од простог недостатка војне снаге. Кроз своју узлетелу реторику, европски лидери су свесно створили илузију да ЕУ може и хоће да гарантује коначну победу Украјине и њену будућу безбедност. Ова нарација није само опасно прецењивање способности Европе – она активно омета пут ка миру. Она увлачи украјинско руководство у стратешку замку, подстичући менталитет „све или ништа“, који нужне, болне компромисе потребне за дипломатско решење чини да изгледају као издаја. Украјина, ухваћена у замку искрене моралне подршке и преувеличаних обећања, води се путем који ризикује не само горко и дубоко разочарање већ и само уништење њеног друштва. Све то време, Европа себе закључава у круту, непопустљиву идеолошку позицију коју реално не може дугорочно издржати, игноришући ограничене домете сопствених економских и друштвених ресурса.
ПОЛИТИЧКА КЛАСА У ПАРАЛЕЛНОЈ СТВАРНОСТИ
Та политика моралне супериорности наноси озбиљну штету не само у спољној политици, већ и дубоко унутар самог друштвеног ткива Уније. Хаотично вођена миграциона криза 2015. године представља упечатљив пример. Након почетног, емоцијама набијеног моралног заноса немачке Wilkommenskultur („културе добродошлице“), политика се убрзо претворила у потпуни неуспех, углавном због тврдоглавог одбијања да се суочи са прагматичном реалношћу. Уместо отвореног и искреног разговора о огромним изазовима социјалне интеграције, културним разликама и притиска на јавне служби и системе социјалне заштите, европски политички и медијски естаблишмент одлучио је да морално осуди и друштвено изолује свакога ко би се усудио да изнесе легитимну забринутост.
Тај свесно изазван недостатак дебате створио је огроман политички вакуум, који су жељно и ефикасно попуниле управо оне политичке снаге које је мејнстрим олако жигосао као „десничарске“ или „популистичке“. Успон ових покрета – од гласања за Брегзит у Великој Британији, до растуће популарности немачке Алтернативе за Немачку (AfD), француског Националног окупљања, Партије за слободу у Холандији, и Шведских демократа – није случајна аномалија. То је директан и предвидив симптом дубоког и распрострањеног друштвеног незадовољства и осећаја отуђености од политичке елите коју јавност све више доживљава као изоловану и неподношљиво неодговорну. Ове странке су своје платформе изградиле дајући глас управо оним питањима која је мејнстрим прогласио табуом: ерозијом националног идентитета у хиперглобализованом свету, растућом економском несигурношћу људи из деиндустријализованих подручја и свеопштим утиском да политичка класа живи у паралелној стварности, потпуно одвојена од свакодневних брига обичних грађана.
УСПОН „ПОБУЊЕНИКА“ И КРАХ ЛЕВИЦЕ
Примарна стратегија естаблишмента – морално етикетирање, осуда и искључивање ових група – показала се као спектакуларно контрапродуктивна. Ова појава истовремено представља и историјски и катастрофалан неуспех традиционалне европске левице. Деценијама су социјалдемократске партије поступно напуштале своју историјску базу у радничкој класи и фокус на економску сигурност, преусмеравајући се ка заступању културних питања заснованих на идентитету, прилагођених укусу високообразоване, урбане и прогресивне елите. У том процесу, оставиле су милионе некадашњих гласача политички бескућне, непредстављене и неприхваћене.
У овој загушљивој атмосфери моралне сигурности, слобода говора – вероватно најфундаменталније достигнуће западне цивилизације – неминовно се гаси. Замењује је хладан утицај моралне цензуре и свеопште аутоцензуре, јер људи постају уплашени да изнесу ставове који одступај од прихваћене ортодоксије. Када се морал сведе на политичку тољагу, којом се сложени и вишеслојни проблеми насилно редукују на детињасту дихотомију добра и зла, коначна жртва је сам морал. Он се испразни, изгуби своју тежину, нијансе и кредибилитет.
АКО ЕВРОПА НЕ ОДУСТАНЕ ОД ИЛИЗИЈА...
Изазов пред Европом није у томе да напусти морал, већ да поново открије реализам. Мора да разуме да се племенити принципи могу успешно заступати само ако почивају на темељу стварне снаге и трезвеног сагледавања света онаквог какав јесте, а не какав бисмо желели да буде. Главни задатак европских лидера није да држе моралне проповеди свету са измишљене моралне говорнице, већ да поново учине Европу снажном: економски конкурентном, војно способном и стратешки независном. Ако то захтева темељно преиспитивање целог пројекта Европске уније – нека буде тако.
Истинска снага не лежи у самонаметнутој и самозадовољној моралној надмоћности. Она се кује у ковачници одлучне акције, укорењене у прихватању унутрашње разноликости и идеолошког неслагања, и показује се кроз способност да се, макар и тешко, прилагоди немилосрдној стварности света. Ако Европа не одустане од својих илузија и не суочи се са сопственим слабостима, биће трајно сврстана на маргине историје – као богат, али немоћан континент-музеј, осуђен да беспомоћно посматра како о њеној судбини одлучују снажније, прагматичније и безобзирније силе. Пре или касније, стварност ће отворити та врата.
